Staljin, čovek od čelika

Dragoš Kalajić je ponekad poznanicima prepričavao sledeću anegdotu. Prolazeći zimi Crvenim trgom u Moskvi, ugledao je prelepu Ruskinju, "devojku odevenu u sive dronjke muškog kaputa". Pred sobom je imala praznu kartonsku kutiju, na kojoj su počivali „jednolisni primerci `Radničke Rusije`, sa fotografijom Josifa Visarionoviča Staljina preko cele stranice" i zlatne značke sa njegovim likom. Devojka je sudila po spoljašnosti i zaključila da je Kalajić stranac, zapadnjak. Prkosno je dobacila nepoznatom: "I like Stalin!".

Kalajić, koga je duboko ganuo njen bespomoćni prkos, odgovorio je devojci: "Ja tože ljublju tavariš Staljin!"

Potom je Kalajić na rever svog crnog večernjeg odela zadenuo značku sa likom Staljina i platio "najvećom novčanicom koju je pronašao u novčaniku". Za Dragoša Kalajića, bio je to "samo skromni prilog pokretu za rehabilitaciju Staljina, koji je razorenu rusku državu uspeo da obnovi, izjalovivši sve naume njenih dušmana."

Sve se to dešavalo u vreme "perestrojke" Mihaila Gorbačova, kada je Staljin žestoko osporavan i kada su "sistematski" razotkrivani njegovi zločini - oni koji su se stvarno dogodili i oni koji nikad nisu. Staljinu su pripisivana razna zlodela, između ostalog i da je namerno izazvao katastrofalnu glad u Sovjetskom Savezu 1932-33 (u Ukrajini poznatu kao "Golodomor"), ili su ga optuživali za "veliku čistku" tokom koje su iz Komunističke partije i vojske "očišćeni" kadrovi optuženi za terorizam i izdaju. Staljin je optuživan i za zloglasni "Gulag", u kome je pomorio milione ljudi, za deportovanje nacionalnih manjina, masakr u Katinjskoj šumi ili zbog potpisivanja pakta o nenapadanju sa Nemačkom, zbog čega je "usledila sovjetska invazija na Poljsku."

Hruščovljev "tajni referat"

Samo u „Gulagu“ je, navodno, pogubljeno 20 miliona ljudi. Odakle ovaj podatak? Potvrđuju li ga popisi stanovništva ili detaljna naučna istraživanja? Podatak o "20 miliona pogubljenih" prvi put se pojavio u romanu "Arhipelag Gulag" ruskog disidentskog pisca Aleksandra Solženjicina i od tada se, metodom prepisivanja bez bilo kakve provere, ponavlja kao dokazana naučna činjenica. Ako ništa drugo, iznošenje ovakvih neproverenih "činjenica" ukazuje na potrebu objektivnog i nepristrasnog istraživanja ličnosti koja sigurno, ma šta o njemu mislili, spada u red najznačajnijih u ruskoj ili čak svetskoj istoriji 20. veka.

Savremena gledišta na Staljina u Ruskoj Federaciji se i dalje razlikuju. Ipak, malobrojni ga danas smatraju za krvoločnog tiranina, drugi, brojniji, za izvanrednog i sposobnog vođu.

Nakon njegove smrti, Staljin i njegov režim su bili dovođeni u pitanje i osuđivani u više navrata. Može se reći da se svi sledeći sovjetski i ruski lideri definišu upravo svojim odnosom prema Staljinu.

Staljinov naslednik Nikita Hruščov je 1956. godine osudio Staljinovo nasleđe i započeo proces "destaljinizacije Sovjetskog Saveza." Hruščov je to najpre učinio u "tajnom referatu", u kome je "raskrinkao kult ličnosti", na 20. Kongresu Komunističke partije Sovjetskog Saveza, koji je ostao zatvoren za javnost. Ovim referatom, prema mnogim mišljenjima, započinje dugotrajni proces koji će se okončati razbijanjem SSSR-a.

Na Zapadu su pogledi na Staljina maltene jednodušni: Staljin je, prema gotovo nepodeljenom mišljenju, patološki zločinac, masovni ubica i paranoični sadista. Tako ga Bi-Bi-Si, u karakterističnom maniru, naziva "jednim od najvećih tirana u istoriji, koji je za tri decenije ubio većinu svojih najbližih drugova i istrebio najbolje vojskovođe i najveće umove zemlje."

Jedna istorijska istina ostaje nepobitna: da nije bilo brze industrijalizacije Sovjetskog Saveza i da je Rusijom vladao slab i kolebljiv vladar, ishod Velikog Otadžbinskog rata bio bi sigurno drugačiji. Šta bi se desilo da se tada na čelu zemlje nalazio Gorbačov? Upravo je Sovjetski Savez pod vlašću Staljina zaustavio nacistički Treći rajh. Zbog toga je i besmisleno i opasno svako izjednačavanje Staljina i Hitlera, ili "izjednačavanje dva totalitarizma", kako je to učinio Evropski parlament 2019.

Zaista, kako primećuje ruski pisac Zahar Prilepin: "Mržnja prema Staljinu proporcionalna je samo njegovim delima." 

Prvi u klasi

Ne čekajući na sud istoričara, Staljina je u Rusiji rehabilitovao ruski narod. U anketi sprovedenoj 2017, na pitanje ko su najvažniji ljudi u istoriji sveta, Rusi su na prvo mesto stavili Staljina - čak i "ispred Puškina, Lenjina, Petra Velikog, Gagarina, Tolstoja, ili Vladimira Putina."

Budući sovjetski državnik i revolucionar Josif Staljin rođen je u Gruziji, u siromašnoj porodici, u gradu Gori, 18. decembra 1878. Kao jedan od najboljih đaka i "prvi u klasi" sa 14 godina je dobio stipendiju, što mu je omogućilo da upiše Bogosloviju u Tiflisu. Iz Bogoslovije je izbačen zbog svog političkog angažovanja, a ubrzo potom postaje "profesionalni revolucionar". U januaru 1912. postaje član Centralnog komiteta Lenjinove Boljševičke partije. Ostatak je dobro poznat, počev od 1924, kada postaje generalni sekretar partije, što je funkcija na kojoj će ostati sve do smrti 1953. Godine 1913. uzeo je ime Staljin, što na ruskom znači "čovek od čelika".

U pravoj poplavi literature o Staljinu, koja poslednjih godina zahvata Rusiju, izdvojićemo jedan naslov iz 2022, knjigu "Generalisimus" Vladimira Karpova.

Treba odmah reći da Karpov nije nikakav staljinista. Godine 1941. je osuđen zbog antistaljinističkih izjava i upućen u Sibir. Sa robije potom odlazi na front, odakle se vraća kao "Heroj Sovjetskog Saveza".  

Karpov je, kako piše Slobodan Reljić, i "vanserijski talentovan pisac dokumentarne proze", koji se za sobom ostavio 12 knjiga, između ostalog i trotomno delo o maršalu Žukovu. "Veština s kojom Karpov koristi dokumente – odluke, proglase, zaključke, rezolucije ali i dnevnike, beleške, svedočenja, pa i intervjue... – čine tekst čitljivim, gotovo kao kriminalni roman."

"Pogrešna" i "ispravna" istorija

Ova knjiga osvetljava ličnost Staljina na drugačiji način. Ona nije pisana s namerom da se Staljinu "vrati oreol komunističkog sveca". Naprotiv, knjiga Karpova na dokumentaran način pruža sliku o Staljinu kao velikom državniku, svakako najvećem kojeg je dala Rusija tokom 20. veka. Naravno, Karpovljev Staljin ima i svoje mane. Jedna od njih je osvetoljubivost: "U Korsun-Ševčenkovskoj operaciji, početkom 1944, on će se kao vrhovni komandant tako ljubomorno svetiti maršalu Žukovu da će u svim izveštajima i odavanju priznanja izostavljati Prvi ukrajinski front, koji je inače činio polovinu učesnika."

Staljin i Žukov su se svađali, ali i mirili. Staljinovi naslednici nakon njegove smrti pokazaće se kao mnogo dosledniji "staljinisti": "U šestotomnoj Velikoj istoriji otadžbinskog rata, koja je izašla 1961, kao ni u delu o Staljingradskoj bici, na 73 strane, nigde se ne spominje Staljin."

Dokumentarnost ove knjige je na nivou najboljih dokumentarnih priča Bi-Bi-Sija, zaključuje Reljić, samo što je "njeno gledište rusko."

Uopšte, u zapadnoj verziji istoriografije o Staljinu ili drugim snažnim ruskim vladarima ponavlja se stalno ista šema. Uvek je na čelu Rusije "zli car", koji se može zvati Staljin, Ivan Grozni ili Putin, okružen jednako zlim i obavezno pijanim silnicima – bezdušnim islednicima NKVD-a, surovim opričnicima ili pohlepnim oligarsima. To je prastara i već uveliko eksploatisana tema rusofobije. Drugim rečima, ruska istorija je uvek "pogrešna", zapadna je jedino "ispravna".

Staljine, rošava rugobo, brkata kujo

Slabo poznate Staljinove strane osvetljava i pismo koje je on uputio učitelju svog sina Vasilija, Martišinu, u kome možemo pročitati: "Vasilij je razmažen momak osrednjih sposobnosti, neznalica koja nije uvek pravična, koja voli da ucenjuje slabe `rukovodioce`. On je često dripac slabe, tačnije - neorganizovane volje. Srećan sam što se u Vama našao makar jedan nastavnik dostojan poštovanja koji se prema Vasiliju odnosi kao prema svima i od klipana zahteva da se potčini školskom režimu."

Staljinov sin je, za razliku od dece današnjih političara, pohađao sasvim "običnu" sovjetsku školu.   

Drugi Staljinov sin Jakov poginuo je u nemačkom zarobljeništvu. Kada su Nemci ponudili da ga razmene za feldmaršala Fon Paulusa, zarobljenog u Staljingradskoj bici, Staljin je ponudu odbio rečima da se "poručnik ne menja za maršala."

Ruski pisac Zahar Prilepin napisao je 2013. "Pismo (ruskog liberala) Staljinu", koje počinje rečima u kojima je teško ne prepoznati otrovnu ironiju prema "liberalima" i "dežurnim antistaljinistima":

"Mi smo se nastanili u tvom socijalizmu. Mi smo razdelili zemlju koju si ti stvorio. Mi smo zaradili milione u fabrikama koje su izgradili tvoji robovi i tvoji naučnici. Mi smo doveli do kraha preduzeća koja si ti podigao, a dobijeni novac preneli preko granice i sagradili sebi palate… Ti nikad nisi imao takvu vilu, rugobo rošava."

"Ti si očuvao život našem rodu. Da tebe nije bilo, naše dedove i pradedove podavili bi u gasnim komorama, brižljivo raspoređenim od Bresta do Vladivostoka, a naše pitanje bilo bi konačno rešeno. Ne želimo da tebi budemo zahvalni za svoj život i život svog roda, brkata kujo! Ali potajno mi znamo: da tebe nije bilo – ne bi bilo nas."

Inače, Staljin je bio i talentovan pesnik, jedan od najboljih pesnika u Gruziji na početku 20. veka, a pesme "druga Staljina" prevedene na srpski, uz stihove slavnog naučnika Lomonosova, mogu se naći u izboru iz novije ruske poezije pod naslovom "U svetli dan", koji je priredio Vladimir Kolarić.