Feliks Edmundovič Dzeržinski, sovjetski revolucionar i državnik, upokojio se u Moskvi 20. jula 1926. Poznat je kao osnivač tajne policije VČK ("Čeka") i prozvan "Gvozdeni Feliks" zbog oštrih metoda i beskompromisnog rada. Manje se zna za njegov rat protiv birokratije, koji je 100 godina kasnije posebno zanimljiv.
Nedugo pred smrt, Dzeržinski je održao tri govora posvećena problemima sovjetskog sistema upravljanja. Objavljeni su 1927. godine kao knjiga "F.E. Dzeržinski. Tri poslednje reči". U svom predgovoru, budući premijer i ministar spoljnih poslova SSSR-a Vjačeslav Molotov primetio je da Dzeržinski "bičuje nedostatke i poroke upravljanja, birokratizam i volokitu".
Taj ruski termin, nastao od glagola "vući", Dzeržinski je koristio da opiše ono što danas nazivamo administrativnim i birokratskom odugovlačenjem i gubljenjem vremena u kancelarijama.
Ironija je u tome što je Dzeržinski, kao osnivač institucije koja će postati simbol aparatskog terora, upravo najbolje razumeo opasnost od aparata koji služi sebi. Njegova kritika nije bila ideološka, već anatomska: opisivao je kako funkcioniše svaka država koja preraste u mašinu za proizvodnju papira.
"Šta mi radimo, znaju samo papiri"
Dzeržinski, koji je pred kraj života vodio Viši savet narodne privrede (VSNH), suočio se licem u lice sa onim što se danas naziva ''administrativna barijera''. Nije samo primetio problem – izmerio ga je:
"Papir poslat u fabriku, proračunao sam, prolazi kroz 32 ruke, u aparatu se na dva mesta oko njega vode spisi. Umesto da se pozovu i pitaju, birokrate pišu papirić, i eto – on je tada krenuo u šetnju."
Opisivao je situaciju kada "dnevno stiže po 100-200 papira na ime Dzeržinskog", te kao rezultat "moram sedeti u gomilama papira, a kada mi dođu živi ljudi koji stvaraju život, nemam više vremena da ih primim". Njegov zaključak bio je: "Treba učiniti da ne bude takvog birokratskog sistema, kada mi ne znamo šta radimo, a to znaju papiri u našim portfeljima."
Organizacioni fetišizam
Jedna od najtačnijih karakterizacija Dzeržinskog bio je pojam "organizacioni fetišizam". Posmatrao je kako činovnici smatraju posao obavljenim ako su nacrtali šemu!
Nama se čini da je dovoljno uzeti papir, sesti u svoju kancelariju i napisati: "preduzeti energične mere", "pronaći sredstva" i tako dalje. Nama se čini dovoljnim uzeti olovku i nacrtati rodoslovno stablo sa rasprostranjenim kružićima... Pri tome se brišu živi ljudi, a taj posao se ne može mehanizovati. To je posao mozga, individualan.
Dzeržinski je naglašavao: "Ne deluju institucije, već ljudi koji rade u institucijama. Mora biti jasnoće i preciznosti, ko je lično za šta odgovoran, lična odgovornost".
Ratoborni birokrata – naš smrtni protivnik
Njegove reči zvuče kao upozorenje na vekove: "Ratoborni birokrata, samozadovoljan, tup i bezdušan – naš je smrtni protivnik". Kako je rekao, SSSR neće izaći na kraj sa "papirnom poplavom" ako se nešto ne promeni.
Dzeržinski je zahtevao da se skrati "papirno umaranje, potok dokumenata u kojima se davimo" i da se rad reformiše tako što će se "uništiti nepotrebna birokratska mesta" i "podignuti produktivnost rada, a ne rad pera i kancelarija". Oni koji neposredno obavljaju rad treba da imaju više odgovornosti, govorio je.
"Ako se produktivnost rada upravljača meri troškovima energije, onda se u birokratskim organima i kancelarijama troši puno energije, ali koristi od toga je bedno malo". Navodio je i konkretne brojke: "U jednom od najvećih preduzeća do 40 odsto sredstava troši se na održavanje aparata u poređenju s onim što se plaća radnicima. Ova organizacija nigde ne vodi."
Insistirao je na zameni prepiske ličnim vezama i na skraćivanju "beskrajne kolegijalnosti, komisija, sastanaka", koji su se "pretvorili u smetnju".
Uprkos dubini dijagnoze, Dzeržinski se nije pretvarao da zna lek. Govorio je da i on traži rešenje, i predlagao da "svako odgovara za svoj posao", pa ako ne može neka ustupi mesto nekom drugom.
Dzeržinski je preminuo od srčanog udara 20. jula 1926. godine, tokom jednog obraćanja na plenumu Partije gde je govorio o "birokratizmu i neprofesionalizmu upravljačkog aparata". Njegov poslednji govor postao je poslednji čin borbe protiv sistema koji, po njegovim rečima, "podstiče fantastiku" jer unapred zna da su cifre nepravilne.
Za rukovodioca je "propast" da na svet gleda "očima svog aparata", rekao je.
Od papirne poplave do digitalnog cunamija
Ako je Dzeržinski bio šokiran kroz koliko ruku prolazi jedan papir, šta bi rekao na današnje državne e-usluge? Širom sveta – bilo da je reč o Beogradu, Briselu, Moskvi, Vašingtonu ili Tokiju – digitalizacija nije ukinula birokratiju; samo ju je preselila u novu formu.
Građanin danas ne čeka u redu za šalterom, već popunjava onlajn formulare koji zahtevaju iste podatke koje država već poseduje. Jedan zahtev prolazi kroz više elektronskih sistema koji ne komuniciraju međusobno. Papir je zamenjen PDF-om, ali "papirna poplava" postala je "digitalni cunami".
U Evropskoj uniji "eGovernment" portali i dalje zahtevaju od građana da fizički donose dokumenta koja država već ima u svojim bazama podataka. U Sjedinjenim Američkim Državama federalni zahtev za dozvolu može proći kroz pet različitih agencija s nespojivim sistemima. U Japanu "hanko" (lični pečat) još uvek važi kao zvanični potpis u mnogim institucijama, uprkos decenijama digitalizacije. Zakoni o upravnim postupcima širom sveta predviđaju rokove, ali u praksi vlada volokita: zahtevi završe "u sistemu", "čekaju na verifikaciju" ili su "u postupku dorade".
"Organizacioni fetišizam" na koji je ukazivao Dzeržinski danas živi u obliku "digitalnog fetišizma": institucije se hvale brojem digitalizovanih usluga, a ne brojem zaista rešenih problema građana.
Komisije, radne grupe i "projektni ciklusi"
Ono što je Dzeržinski kritikovao kao "beskrajnu kolegijalnost, komisije, sastanke" danas se zove "projektni menadžment", "stejkholder konsultacije" i "radne grupe za koordinaciju". Širom sveta svaki veći projekat mora proći kroz niz "faza": priprema, javna rasprava, međuresorna koordinacija, usvajanje u vladi, parlamentu, potom implementacija, monitoring, evaluacija... Svaka faza zahteva nove papire – danas su to Power Point prezentacije, Excel tabele i sati sastanaka.
U EU direktiva može proći kroz petogodišnji "projektni ciklus" pre nego što stigne do primene. U SAD "regulatorna analiza" jednog propisa može trajati deceniju. U Velikoj Britaniji infrastrukturni projekti poput izgradnje železnice često se odlažu godinama zbog "konsultacija" i "procene uticaja na životnu sredinu" – procedure koja je formalno demokratska, ali u praksi često služi kao paravan za odlaganje. Projekat koji bi trebalo da traje šest meseci završi se za tri godine, a u međuvremenu se promeni politička većina i sve počinje iz početka.
"Ratoborni birokrata" u doba veštačke inteligencije
Najtragičnije je što se "papirna poplava" Dzeržinskog danas podiže upravo u vreme kada tehnologija nudi rešenja. Veštačka inteligencija može obrađivati dokumenta, automatizovati odluke, predviđati potrebe građana. Ali umesto toga AI se koristi za generisanje još više sadržaja, izveštaja, analiza, strategija – koje niko ne čita.
"Ratoborni birokrata" danas koristi ČetGPT da napiše obrazloženje za odluku koju je već doneo, ili da sastavi "analizu uticaja" koja je formalna propusnica za već dogovoreni projekat. U Nemačkoj ispituju upotrebu AI u obradi zahteva za azil, što traje mesecima zbog "verifikacije" i "ljudske kontrole". U Francuskoj je digitalizacija poreske uprave smanjila broj zaposlenih, ali povećala broj "eksternih konsultanata" koji obrađuju iste podatke.
Širom sveta postoji paradoks: što više tehnologije, to više posrednika. Elektronska komunikacija nije ukinula "posredničke zglobove" – stvorila ih je u novom obliku: "digitalni transformacioni timovi", "konsultanti za implementaciju softvera", itd. Svaki novi softverski sistem zahteva nove administratore, nove lozinke, nove obuke. Onih "40 odsto sredstava za aparat" o kojima je govorio Dzeržinski danas izgleda skromno u poređenju sa troškovima održavanja digitalnih sistema javne uprave – u nekim zemljama troškovi IT infrastrukture i konsultanata prelaze polovinu budžeta za administraciju!
"Gledati očima svog aparata" – propast u eri podataka
Dzeržinski je upozoravao: "Gledati očima svog aparata – to je propast za rukovodioca". Danas, u doba "big data" analitike, rukovodioci širom sveta gledaju "očima dašborda" tj. kontrolnih tabli s metrikom koju aparat sam bira i prikazuje.
Tako metrika performansa federalnih agencija u SAD često meri količinu, a ne kvalitet: broj obrađenih zahteva, broj digitalizovanih usluga, broj održanih sastanaka. U Kini "smart siti" platforme prikazuju sjajne grafikone efikasnosti, ali ne govore o iskustvu pojedinačnog građanina. U Indiji je digitalizovano na stotine usluga, ali seljak u provinciji i dalje mora putovati u okružni centar da bi dobio potvrdu koju bi država mogla poslati na njegov telefon.
Sve te metrike ne govore ništa o tome da li je građanin zaista dobio ono što mu treba. Aparat meri sebe samog i, iznenađujuće, uvek zaključuje da radi dobro.
Imamo li recept koji Dzeržinski nije imao?
Dzeržinski je priznao da nema recept. Danas, sto godina kasnije, imamo primere zemalja koje su pronašle bar delimična rešenja. U Estoniji, građanin ne podnosi dokumenta koja država već ima, dok danski "bezbednosni digitalni identitet" eliminiše većinu posrednika.
Njihov uspeh nije tehnološki, već organizacioni. Pre svega su ukinuli institucije koje nisu potrebne, ujednačili baze podataka i što je najvažnije – promenili mentalitet: od države koja "daje dozvole" do države koja "pruža uslugu".
Ni te zemlje nisu "izlečene". Estonija i dalje ima digitalni jaz koji ne mogu da preskoče stariji građani, dok su u Danskoj "digitalno isključeni" migranti. Ublažili su simptome, ali sama bolest, birokratija kao takva, ostaje.
Širom sveta najveća prepreka nije tehnologija, već "organizacioni fetišizam" koji je Dzeržinski prepoznao. Institucije se brane zakonskim okvirima, procedurama, nadležnostima, što sve lepo zvuči, ali je u suštini odbrana aparata od građana.
Svaka reforma javne uprave u poslednjih trideset godina, dodala je nove slojeve birokratije: ministarstva, agencije, "centre kompetencija". Retko koja je ukinula nešto postojeće.
Upozorenje koje još čeka na odgovor
Sto godina nakon Dzeržinskog, problem koji je on prepoznao samo je promenio oblik. Od papira do PDF-a, od šaltera do portala, od komisija do "radnih grupa", suština je ista: aparat koji služi sebi, a ne građaninu. Bilo da je reč o Srbiji, Rusiji, Nemačkoj ili SAD, dijagnoza Dzeržinskog ostaje: "Ne deluju institucije, već ljudi koji rade u institucijama".
Za razliku od 1926. godine, danas imamo alate koji mogu ukinuti većinu posrednika. Pitanje nije tehnološko, već političko: da li država treba da služi građaninu, ili građanin državi?
Dzeržinski je to pitanje postavio pre sto godina. Još čekamo odgovor.