Dmitrij Donski, vojskovođa i vladar koji je u 14. veku ujedinio Rusiju protiv strane najezde, ponovo stoji uz rusku vojsku u potpuno novom sukobu, piše za RT Internešenel ruski istoričar Jevgenij Norin.
Sveća je tiho gorela u kripti Arhangelske saborne crkve u moskovskom Kremlju. Predsednik Rusije Vladimir Putin stajao je kraj otvorenog sarkofaga od belog mermera, prekrstio se i pognuo glavu. Na manje od metar od njega nalazio se drevni ruski vladar, koji se upokojio pre više od šest vekova.
Nekoliko nedelja ranije, restauratori su uklonili oštećeni pod na južnom zidu hrama. Stara kamena ploča kojoj je pretilo urušavanje pažljivo je podignuta. Ispod nje, pod pokrovom, počivale su mošti knjaza Dmitrija Donskog, ratnika kojeg je Pravoslavna crkva proglasila svecem i zaštitnikom Rusije.
Patrijarh moskovski i sve Rusije Kiril je 18. avgusta služio liturgiju nad sarkofagom. Čestice moštiju smeštene su u ćivote namenjene vernicima.
Jedan od tih ćivota našao se 6. septembra na čelu litije kroz Moskvu. Predvođeni patrijarhom Kirilom, više od 100.000 vernika prešlo je put od 6,5 kilometara od Hrama Hrista Spasa do Novodevičkog manastira. Tako se Dmitrij Donski ponovo prošetao ruskom prestonicom, više od šest vekova posle upokojenja.
Veliki knjaz moskovski Dmitrij Ivanovič, poznatiji kao Dmitrij Donski, je primer istorijske ličnosti koju dobro znaju svi zemljaci, ali malo ko od stranaca. Značajna uloga ovog vladara iz 14. veka u istoriji Rusije priznata je još za njegovog života, ali je posle smrti postepeno postao i simbol borbe za slobodu.
Današnja Rusija ponovo govori jezikom suverniteta, jedinstva i otpora spoljašnjem neprijatelju – svega onog što se u narodnom pamćenju vezuje za Dmitrija Donskog. Otud obretenje njegovih moštiju nije moglo da bude samo crkveni ili arheološki događaj.
Da bismo razumeli ulogu ovog vladara u ruskoj istoriji, moramo da se vratimo na obale reke Don, 8. septembra 1380. godine.
Egzistencijalni neprijatelj
U svojoj dugoj i dramatičnoj vojnoj istoriji, Rusija je imala mnogo neprijatelja. Na vrhu tog spiska nisu ni Nemci, ni Poljaci ni Turci, već Zlatna Horda, jedna od velesila koje su nastale od carstva Džingis-kana. Tih dušmana, koji su doveli u pitanje sam opstanak ruskog naroda, danas više nema na mapi.
Deset godina posle Džingisove smrti, 1237. godine, Horda je počela pohod na zapad i na tom putu osvojila tadašnju Rusiju. Tako je počeo sukob koji će trajati vekovima.
Ovde treba napomenuti da su vladari Horde bili potomci Džingis-kana, ali su se "Mongoli" u stvari sastojali od raznih stepskih naroda, koje su tadašnji Rusi zvali "Tatari".
Vazalstvo stepskim osvajačima značilo je redovan i težak danak. Ako bi Rusi pokušali da ga izbegnu, stizale bi kaznene ekspedicije koje bi palile sve pred sobom. Činovnici Horde zvani "darugači" ili "baskaci" bili su odgovorni za ubiranje danka. Kao što to obično biva, zloupotrebljavali su taj položaj. Kad god bi preterali, počela bi buna, a posle nje kaznena ekspedicija.
Tajna mongolskog uspeha bila je u manipulaciji ruskim kneževinama. Pošto nije bilo jedinstvenog vladara, Mongoli su se nudili da rešavaju razmirice među knezovima. Pobednici u intrigama dobijali bi jarlik, odnosno povelju vlasti, u zamenu za obavezu da plaćaju danak i pomažu Mongolima protiv pobunjenika. Nije slučajno da se ovaj period zove "jaram", po opremi za tegleću marvu.
Ovo nije moglo da traje doveka. Već u 14. veku se Zlatna Horda našla u krizi. Kanovi su više ratovali jedni protiv drugih nego osvajali susede, a nomadsko carstvo je slabilo.
Uspon Moskve
Ruske kneževine na zapadu među prvima su uspele da se oslobode mongolskog jarma, ali su brzo pale pod uticaj ili kontrolu drugih država, poput Velikog vojvodstva Litvanije. Na istoku su, međutim, stvari išle drugačijim tokom.
U Moskvi 1325. godine dolazi na vlast Ivan Kalita. Njegovo prezime doslovno znači "kesa novca", jer je bila reč o beskrupuloznom čoveku koji se "prodao" Mongolima kao najlojalniji od svih knezova i ubedio ih da mu povere ulogu sakupljača danka od cele Rusije.
Kalita je ovim na sebe navukao bruku, ali je u zamenu dobio moć i novac, koji je uspeo da nagomila koristeći se raznim trikovima u vođenju računa. Kada je umro 1340. godine, Moskva je bila najbogatija i najmoćnija ruska kneževina.
Njegovi naslednici – stariji sin Simeon, a potom mlađi sin Ivan – nisu bili lukavi poput oca, ali su uspeli da sačuvaju njegova dostignuća. Simeon i njegovi sinovi umrli su od kuge. Nasledio ga je Ivan II, koji je preminuo u 33. godini života, pretpostavlja se od iste bolesti. Tako je 1359. godine titula knjaza moskovskog zvanično prešla na njegovog sina, devetogodišnjeg Dmitrija Ivanoviča.
Rođenje legende
Lik Dmitrija Donskog umnogome je prekrila potonja legenda. Hroničari i letopisci ga opisuju kao viteza i rodoljuba, mudrog i punog vrlina. Bez sumnje je bio iskreno pobožan. Njegov staratelj je bio mitropolit moskovski Aleksej, koji je mudro vodio kneževinu i odgajao mladog naslednika.
Posle očeve smrti, Dmitrij je uskočio u okrutni vrtlog politike. Morao je u hodu da uči i samokontrolu i vojne veštine. Sa zapada je pritiskala Litvanija, sa jugoistoka Horda, a sa svih strana druge kneževine, piše Norin.
Mladi knez Dmitrij je vodio pregovore sa Hordom i niz kratkih ali oštrih ratova sa Litvanijom, kao i čarki sa drugim knezovima. Posle opsade Tvera, dugogodišnjeg takmaca Moskve, Dmitrij je 1375. godine primorao tamošnjeg kneza Mihaila da se proglasi za njegovog "mlađeg brata" (tj. vazala). Ključna odredba sporazuma bila je da Tver mora da stane na stranu Moskve u borbi protiv Horde. Prilika za to se ukazala ubrzo potom.
Pobunjeni knez
Zlatnom Hordom je u to vreme vladao kan Muhamed Bulak, ali je stvarni vladar bio njegov vojvoda Mamaj. Iako ga rusko predanje naziva "kan Mamaj", on je u stvario bio beglerbeg, siva eminencija koja je vladala Hordom putem otrova, bodeža i intriga. Upravo je Mamaj 1363. dao povelju Dmitriju da vlada Moskvom.
Kada je Dmitrij odbio da plati danak, to je bio šokantan potez. Većina Rusa je verovala da je Horda nepobediva. Onda je najmoćniji princ na istoku Rusije rekao istorijsko "ne" Mamaju i sazvao sabor knezova. Ovo više nije bio izolovani ustanak, već pobuna u ime cele Rusije. Iako ga nisu podržali svi knezovi, Moskva je mogla da računa na podršku širom ruskih zemalja.
Rat je počeo loše. Omanja ruska vojska uhvaćena je na prepad u logoru pored reke Pjane, nakon čega je Horda spalila Nižnji Novgorod. Već u sledećem okršaju, Dmitrij lično predvodi rusku vojsku i tuče Hordu prilikom prelaska reke Vože.
Pobuna Rusa, za koje se mislilo da su odavno pokoreni, predstavljala je veliki problem za Mamaja. Uporedo s njom, suočavao se sa pobunom kana Toktamiša, štićenika moćnog Tamerlana. Problem je morao da se reši oštro i surovo. Mamaj je lično pokrenuo kaznenu ekspediciju u leto 1380.
Pripreme za boj
Videvši da ima posla sa ozbiljnom vojskom, Mamaj je sklopio sporazum o savezništvu sa litvanskim vojvodom Jagelom. Knez Oleg od Rjazanja je ostao neutralan. Taj grad je skupo platio cenu otpora Hordi davne 1237. i ostao je skoro opustošen, pa potomci preživelih nisu hteli da rizikuju ponavljanje istorije.
Dmitrij je vojsku okupio u gradu Kolomni, jugoistočno od Moskve. S njim je bila vojska iz Moskve i Vladimira, jedinice iz Novgoroda i Pskova, kao i vojska njegovog rođaka iz Serpuhova. Uprkos Olegovoj neutralnosti, čete su stigle i iz Rjazanja, kao i iz Rostova, Nižnjeg Novgoroda, Jaroslavlja, Brjanska i Staroduba. Bilo je čak i manjih odreda iz Litvanije, koje su predvodili Jagelova polubraća, vojvode u egzilu.
Procenjuje se da je Dmitrijeva vojska brojala oko deset hiljada, što nije mali broj za Rusiju 14. veka. Moskovski knez je potom poslao izvidnice u stepu. Jedan od njih, Vasilij Tupik, uspeo je da se vrati sa zarobljenim posilnim Mamaja. On mu je dao informacije o položajima i planovima Horde, od takvog značaja da je ime izviđača ostalo zabeleženo u letopisima.
Dmitrij nije krenuo pravo na Mamaja, već je iznenada okrenuo na zapad. Time je stvorio iluziju da će napasti Jagelove Litvance, dok se usput povezao sa još nekim četama koje nisu stigle na sabor u Kolomnu.
Jagelo nije bio voljan da se sukobi sa velikom ruskom vojskom, pa je zaustavio svoju. Kada je saznao da se Dmitrijeva vojska okrenula i krenula prema Hordi, bilo je kasno da ih stigne. Jutrom 8. septembra, Dmitrijeva vojska je uspešno prešla Don, koji ih je delio od Mamajeve Horde.
To je bio rizičan potez, jer je značio da Rusi nemaju gde da se povuku u slučaju poraza. Ali Dmitrij nije hteo da se nadmudruje sa Mamajem, dok mu Jagelo preti iz pozadine, a niko ne zna šta smera Oleg Rjazanjski. Morao je da tuče Mamaja na otvorenom polju, i to brzo.
Moskovski knez je pažljivo isplanirao bitku. Mongoli su tradicionalno računali na brzu, laku konjicu. Zato je ruska vojska zauzela položaj gde su joj bokove štitile šume, reke i litice, da izbegne opkoljavanje. Najslabija karika je bila levo krilo, naslonjeno na hrastovu šumu. Upravo tu je Dmitrij sakrio svoje iznenađenje: jedinicu teške konjice koju je predvodio stari ratnik Dmitrij Mihailovič Volinski, poznatiji kao Bobrok ("mali dabar").
Pre bitke, knez je dao detaljna uputstva svim vojvodama. Onda je zamenio oklop sa bojarom Mihailom Brenkom, znajući da će Horda svim sredstvima da napadne "kneza".
Kulikovo
Letopisi kažu da je bitka počela dvobojem dva borca. Sa ruske strane je to bio Aleksandar Peresvet, ratnik iz Brjanska koji se par godina ranije zamonašio, ali je od igumana dobio blagoslov da ide u rat protiv Mamaja. Protiv njega je izjahao mongolski ratnik čije je ime ostalo zabeleženo kao Čeljubej ili Temir-Murza.
Dva borca su jurišala jedan na drugog i oba poginula, probijena kopljima.
Mamaj je odmah prešao u napad, računajući na brojčanu premoć. Horda je u talasima kidisala na ruske redove, čas ovde, čas tamo, tražeći slabu tačku.
Dmitrijeva prethodnica se pod naletima Horde povukla ka glavnini ruske vojske. Desno krilo je odbilo sve napade. Centar je izdržao teške udare. Brenk je poginuo, ali to nije imalo efekta; svi su znali da je Dmitrij tu negde, da se bori s njima, ali nisu mogli da ga prepoznaju u neukrašenom oklopu.
U najvećoj opasnosti je, očekivano, bilo levo krilo. Njegov zapovednik je poginuo i odred je počeo da se povlači. Rezerve su tek nakratko stabilizovale situaciju. Horda je pregazila rečicu Smolku i počela da pritiska Ruse. Činilo se da će uspeti da probije liniju i sa boka zahvati centar.
U tom trenutku je udario Bobrok.
Stari dabar je najpreciznije procenio pravi trenutak, stigavši tačno kada je neprijatelj bio umoran od duge i teške borbe ali pre nego što je ruska odbrana popustila.
Sveža konjička rezerva je najstrašnija stvar na kraju velike bitke. Horda nije znala šta ih je snašlo. Pod silinom udara, Tatari su počeli da paniče. Sada je njihovo desno krilo počelo da se raspada, a Mamaj nije više imao rezervi, jer je sve ranije poslao u napad.
Počela je bežanija. Mamajeve ratnike je progonio Dmitrijev rođak, knez Vladimir od Serpuhova, kažu nekih 30 kilometara.
Rusi su imali velike gubitke. Danima je Dmitrijeva vojska stajala "među kostima", kupeći mrtve i ranjene, kao i sve oružje i opremu koju su mogli da nađu. Sam Dmitrij je pronađen onesvešćen, među ranjenicima. Borio se na samoj prvoj liniji, sa topuzom u ruci, i umalo nije platio pobedu životom. Letopisci nisu zabeležili kako je ranjen, ali je pronađen upravo na ugroženom levom krilu.
Od tog trenutka, knez Dmitrij od Moskve postaće poznat kao Dmitrij Donski.
Dan i vek posle
Kulikovska bitka nije bila samo vojna pobeda, već i psihološki trijumf. Po prvi put je jedna ruska vojska pobedila Hordu na otvorenom polju, ne krijući se iza zidina. I nije tukla prethodnicu ili izvidnicu, već je potpuno uništila glavnu ordiju neprijatelja. Glas o tome ubrzo se proneo svim ruskim zemljama.
Posle Kulikovske bitke, Jagelo je litvansku vojsku tiho okrenuo nazad.
Ruska borba za nezavisnost se nije zaustavila na tome. Posle poraza, Mamaj je izgubio sukob za kontrolu nad Hordom od Toktamiša; pobegao je na Krim, gde je ubijen. Toktamiš je dve godine kasnije uspeo da osvoji Moskvu, primoravši ruskog kneza da plati dve godine danka, ali ništa više.
Mongolski kan nije ni pokušao da imenuje novog vladara Moskve. Sve se promenilo posle Kulikova. Ideja o nezavisnosti i političkom jedinstvu primila se kod Rusa, a na čelu tog procesa stajala je Moskva. Iako su Rusi opet morali da plate danak, on je postajao sve ređi, a uspešne bitke protiv Horde sve češće.
Dmitrij Donski je preminuo 1389. godine, letopisi ne kažu od čega. Za njim je ostao sin Vasilij, koji je nastavio njegov rad. Moćna kneževina je postala predvodnik ujedinjenja Rusije, uz ideju o jedinstvenoj državi koja više nikada neće pasti pod jaram osvajača.
Godine 1395, vojsku kana Toktamiša je uništio Tamerlan — onaj isti koji će 1402. doći glave turskom sultanu Bajazitu pod Ankarom. Do tada se u ruskim zemljama već pojavila Zadonščina, epsko svedočanstvo o Kulikovskom boju.
Rusija je formalno postala nezavisna od Zlatne Horde 1480. godine, za vladavine velikog knjaza Ivana Vasiljeviča III, koji je prvi počeo da se naziva carem.
Konačnu tačku na ovaj istorijski sukob stavila je imperatorka Katarina II, koja je 1783. godine Rusiji pripojila Krimski kanat, poslednju teritoriju Zlatne Horde.