Američka mirovna inicijativa u Ukrajini vođena je domaćim političkim potrebama ali svejedno pruža šansu za postizanje dogovora, piše Fjodor Lukjanov, glavni urednik časopisa "Rusija u globalnim poslovima" i direktor istraživačkog programa Međunarodnog diskusionog kluba "Valdaj".
Najnoviji porast diplomatske aktivnosti oko sukoba u Ukrajini prati poznati obrazac, iako svaka runda donosi svoje osobenosti. Ovog puta, američki predsednik Donald Tramp je posebno ljut na Vladimira Zelenskog, koga sve više krivi za neuspeh u okončanju rata.
Njihova lična netrpeljivost je očigledna još od prvog susreta tokom drugog Trampovog mandata, pre više od 18 meseci. Ali sada postoji dodatni faktor, a to je američka unutrašnja politika.
Dok se republikanci suočavaju sa teškim izborima, Trampu je potreban politički uspeh. Malo je vremena za velika dostignuća, ali snažne slike i dalje mogu ostaviti utisak, a stabilizacija tržišta goriva putem diplomatije sa Moskvom nudi upravo tu priliku.
Mirotvorstvo u krvavom sukobu je samo po sebi dostignuće, ali birači su generalno više zabrinuti za sopstvene finansije i Tramp to razume, pa se čini da se vratio uverenju koje je imao od samog početka: da je Zelenski podložniji pritisku nego Moskva.
Rusija je utvrdila granice svoje fleksibilnosti i pokazala je malo sklonosti da se povuče od njih; Vašington, u međuvremenu, nije uspeo da Ukrajinu i njene evropske sponzore dovede u red. Zapravo, čak su nakratko uspeli da ubede Trampa da Kijev može suštinski da preokrene vojnu situaciju, ali sada se klatno vratilo unazad.
Višestruko odbijanje Zelenskog da posluša Trampove apele da prestane sa napadima na rusku energetsku infrastrukturu posebno je razbesnelo američkog predsednika, i to ne samo zato što Tramp ne voli da mu se prkosi.
On se seća se kako je ukrajinsko rukovodstvo nastojalo da pomogne demokratama tokom predsedničke kampanje 2020. godine i čini se da trenutno ponašanje Kijeva tumači u sličnom svetlu: kao pokušaj da pomogne svojim domaćim protivnicima. Tramp retko oprašta takvo ponašanje, pa otuda i sve oštrija retorika.
Poznavajući predsednika, moglo bi se očekivati da će se ovaj stav održati, ali bi bilo pogrešno pretpostaviti da njegovo neprijateljstvo prema Zelenskom garantuje uspešno mirovno rešenje. Politika povoljna za Moskvu uživa malu podršku unutar američkog establišmenta, bez obzira na stranačku pripadnost, tako da će protivnici iskoristiti svaku priliku da je opstruišu.
Evropa je, u međuvremenu, odlučna da ne bude isključena iz pregovora, a njene vlade su nastavile da se opiru postizanju rešenja za koje veruju da bi služilo ruskim interesima.
Trampa možemo gurati u jednom ili drugom pravcu, ali fundamentalna promena njegovog stanovišta je druga stvar, jer uprkos svojoj očiglednoj nepredvidivosti, on je izuzetno dosledan u svom osnovnom pogledu na svet i kada jednom formira mišljenje, retko ga napušta.
Međutim, to su pitanja ličnosti i političke psihologije. Šta je sa samim dogovorom? Pregovori ostaju obavijeni velom tajne, kao što je to uglavnom slučaj sa istinskom diplomatijom, pa se njihov pravac može nagovestiti samo iz indirektnih signala.
Razumno je pretpostaviti da se razgovori nastavljaju u okviru uspostavljenom u Enkoridžu prošlog leta, s obzirom na to da ruski zvaničnici više puta pozivaju na određene dogovore postignute tamo, čija je primena zastala jer Vašington nije bio u stanju da ubedi svoje partnere da ih prihvate.
Zapadni komentari imaju tendenciju da identifikuju teritoriju kao glavnu prepreku i za to postoji izvesno opravdanje, jer je tok vojnih operacija progresivno podigao teritorijalna pitanja iznad važnosti koju su imala na početku sukoba.
Vladimir Putin je dosledno upozoravao da bi odbijanje predloženih uslova sporazuma Rusije značilo suočavanje sa manje povoljnim uslovima kasnije, i upravo se to dogodilo, posebno u vezi sa teritorijom.
Ali teritorijalni ustupci nisu cela priča. Širi principi evropske bezbednosti, kako vojni tako i politički, ostaju ključni. Na kraju krajeva, oni su bili odlučujući razlozi za odluku Moskve da upotrebi silu 2022. godine.
Zaista, mogli bismo sugerisati da je bezbednost, shvaćena u najširem smislu, postala, ili će uskoro postati, centralno pitanje u pregovorima, i da je to neodvojivo od teritorijalnog pitanja.
Što je manje poverenja u trajne sporazume o međusobnim garancijama i vojnim ograničenjima, to je veći podsticaj za proširenje tampon zona i smanjenje sposobnosti protivnika na duži rok, pa teritorija, drugim rečima, postaje zamena za bezbednosne aranžmane u koje nijedna strana ne veruje da može da veruje.
Nakon sastanaka u Oslu i Sankt Peterburgu, američki predstavnici su govorili o značajnom napretku, dok Evropljani opisuju konvergenciju stavova i pojavu novih ideja.
Moskva priznaje da su se pojavili novi predlozi, ali jasno stavlja do znanja da su oni i dalje nedovoljni.
Za sada, diplomatija nastavlja svojom poznatom putanjom, a očekuje se još jedan trilateralni sastanak na stručnom nivou u novembru na kojem će se razmatrati tehnička pitanja, nakon dve prethodne runde.
Ipak, kombinacija događaja sugeriše da se vojna faza sukoba možda približava značajnoj prekretnici, čak i ako je njen završetak još uvek daleko.
Jurij Ušakov je izrazio nadu da se kraj približava i to može biti optimistično, ali alternative postaju jasnije: ili ozbiljni mirovni pregovori koji obuhvataju ceo spektar spornih pitanja, ili prelazak na novi nivo eskalacije.
Prva opcija zahteva kredibilne bezbednosne garancije i sami tehnički aranžmani neće biti dovoljni, tako da je potreban stabilan politički okvir sposoban da preživi promene okolnosti i rukovodstva.
To je takođe kontekst u kojem se razmatra mogućnost trilateralnog sastanka između lidera Rusije, Kine i Sjedinjenih Država.
Predloženi skup na samitu APEK-a sledećeg meseca u Šenženu izazvao je značajne spekulacije, ali da li će se to dogoditi ostaje neizvesno. Čak i ako se to desi, neće biti nove Jalte niti velikog dogovora jer međunarodno okruženje jednostavno ne dozvoljava takav ishod.
Ipak, sastanak između Vladimira Putina, Si Đinpinga i Donalda Trampa imao bi veliki značaj.
Unutar sve komplikovanijeg međunarodnog okruženja, to bi pokazalo nivo na kojem se donose najznačajnije odluke u svetu, nivo srazmeran obimu izazova. Možda bi to, samo po sebi, pružilo novu perspektivu.