Pre trideset pet godina, u avgustu 1991. godine, Sovjetski Savez je proživljavao svoje poslednje leto. Kriza je bila očigledna, ali čak i tada, malo ko je zamišljao da će za nekoliko meseci jedna od dve svetske supersile nestati sa mape.
SSSR je bio stub međunarodnog poretka uspostavljenog posle 1945. godine, a njegov kolaps je pokrenuo restrukturiranje svetske politike koje je još uvek u toku. Pokušaj da se stara ravnoteža zameni poretkom koji predvode Amerika nije uspeo da proizvede trajnu stabilnost, dok je ono što sledi neizvesno, piše za "Rosijskaja gazetu" Fjodor Lukjanov, glavni urednik časopisa "Rusija u globalnim poslovima" i direktor istraživačkog programa Međunarodnog diskusionog kluba "Valdaj".
Za Rusiju, kao i za druge bivše sovjetske republike, godine od 1991. bile su teška vežba samodefinisanja. U početku je nezavisnost izgledala jednostavno: samo proglasiti novu državu i započeti novi život. U stvarnosti, stvaranje novog političkog identiteta pokazalo se mnogo komplikovanijim.
Ukrajinski sukob je takođe deo ovog procesa, jer koliko god bio bolan i sporan za Rusiju, on pokreće pitanja o granicama koja se ne mogu rešiti jednostavnim pozivanjem na specifičan sistem administrativnih podela Sovjetskog Saveza. Takođe primorava zemlju da definiše svoje mesto u svetu, mesto nužno drugačije od mesta ideološke supersile kakva je nekada bila.
Rusija se ponosi svojim vekovima kontinuirane državnosti. Iako su se njeni politički oblici dramatično promenili, od carstva do Sovjetskog Saveza do sadašnje federacije, država je opstala. Kontinuitet, međutim, nikada nije značio stajanje u mestu i svaka faza ruske istorije podrazumevala je prilagođavanje unutrašnjim pritiscima i promenama u okolnom svetu. Za zemlju veličine i raznolikosti Rusije, pronalaženje prave ravnoteže između očuvanja i obnove je posebno teško i ta potraga se nastavlja.
Sovjetski raspad je takođe ostavio nasleđe koje i dalje oblikuje odnose sa Zapadom. Mnogi zapadni lideri, posebno u Evropi, i dalje nerado ozbiljno pregovaraju sa Moskvom o bezbednosti. Jedan od razloga je presedan iz 1991. godine kada su videli kako je strašan protivnik nestao, naizgled gotovo preko noći.
Danas se kraj Hladnog rata često predstavlja kao neizbežan, jer je Sovjetski Savez navodno izgubio takmičenje sa "slobodnim svetom" i bio je predodređen za kolaps, ali ovo tumačenje više duguje retrospektivi nego onome u šta su ljudi verovali u to vreme.
Četiri decenije, zapadne vlade su smatrale SSSR opasnim, čak i egzistencijalnim protivnikom, tako da je njegov nestanak bio ishod koji su pozdravile, ali koji čak ni posvećeni antikomunisti jedva da su smeli da očekuju. Skoro do poslednjeg trenutka, brzina i obim kolapsa izgledali su nezamislivo.
Svakako, sovjetski sistem je godinama bio u problemima i njegove ekonomske slabosti i nesposobnost da reaguje na globalne promene postajali su sve ozbiljniji, ali pad nije automatski značio i nestanak i SSSR je mogao da opstane u drugom obliku, ili barem mnogo duže.
Umesto toga, mere koje je uvelo njegovo poslednje rukovodstvo da zaustavi taj pad pomogle su da se on ubrza, dok su reforme preduzete bez dovoljnog razumevanja unutrašnjih kontradikcija sistema oslabile same institucije koje su trebale da spasu. Nemoguće je dokazati da bi drugačiji kurs sačuvao Savez, ali politike koje su zapravo vođene proizvele su posledice koje njeni protivnici teško da su mogli da se nadaju da će sami postići.
Da li su to bili rezultati namerne izdaje ili iskrenih grešaka?
Lukjanov smatra da je katastrofa više posledica pogrešnog idealizma i nesposobnosti, a da ne pominjemo nesposobnost da se shvate političke realnosti, nego pažljivo organizovane zavere. Protivnici SSSR-a nisu morali da insceniraju njegov pad, ali su bili oduševljeni što su kasnije preuzeli zasluge, a to iskustvo je podstaklo opasno zapadno samopouzdanje.
Kada političari u zapadnim prestonicama sada zahtevaju "strateški poraz" Rusije i odbacuju kompromis sa Moskvom, čini se da se oslanjaju na isti istorijski scenario po tome što pretpostavljaju da će neumoljivi pritisak na kraju destabilizovati Rusiju iznutra, baš kao što veruju da je sukob Ronalda Regana sa Moskvom pomogao u rušenju Sovjetskog Saveza.
Obrazloženje je jednostavno: eskalirati, odbiti ustupke, vršiti pritisak i čekati da ruska država pukne, i na kraju će njeni lideri biti primorani da prihvate zapadne uslove, ili će sam sistem popustiti.
Ali istorija ne pruža takve pogodne garancije i današnja Rusija nije kasni Sovjetski Savez jer su njena ekonomija i društvena struktura drugačije, kao i međunarodno okruženje. Širi svet više nije organizovan oko dva suprotstavljena bloka, a zapadne vlade više nemaju istu sposobnost da diktiraju uslove u globalnim odnosima.
Pre svega, Rusija je izvukla pouke iz 1991. godine, ali njeno rukovodstvo mora imati na umu da pogrešno procenjene reforme i zanemareni problemi mogu uništiti državu iznutra; istovremeno, društvo mora shvatiti da oštre unutrašnje podele mogu doneti gubitke svima, a ne pobedu bilo kojoj od suprotstavljenih strana.
S druge strane, zapadni lideri moraju uvideti da je raspad Sovjetskog Saveza bio tragičan i jedinstven događaj, te da stoga ne može poslužiti kao pouzdan model za odnos prema Rusiji. Izvanredan dar koji su njihovi prethodnici dobili na kraju Hladnog rata neće se ponoviti samo zato što oni to žele.
Budućnost Rusije se još uvek oblikuje, ali sama Rusija nikuda ne odlazi, zaključuje Lukjanov.