RT Balkan istražuje: Kako je uništen britanski ponos

Početkom januara 2023. godine, u pojedinim zapadnim medijima pojavila se vest da politički vrh Ujedinjenog Kraljevstva razmatra slanje osnovnih borbenih tenkova "čelendžer 2" u Ukrajinu. Ovu informaciju ubrzo je potvrdio britanski premijer i naglasio da će ih biti isporučeno svega 14. Već u martu, broj tenkova namenjenih za ukrajinske snage porastao je na 28, a prema dostupnim informacijama do sada je isporučena polovina obećanih "čelendžera".

Britanski oklopnjaci prvi put su primećeni na frontu tek sredinom avgusta, kada se u nastupajuću ofanzivu i zvanično uključila elitna 82. vazdušno-jurišna brigada ukrajinske vojske, u kojoj su ovi tenkovi i raspoređeni.

Na objavljenim fotografijama moglo se primetiti da su "čelendžeri" opremljeni kavezom iznad kupole za zaštitu od lutajuće municije i generalno napada odozgo, kao i rešetkastim oklopom preko bočnih strana trupa i prednje donje ploče.

Zbog činjenice da su ukrajinski tenkisti sami morali da ugrade improvizovani oklop, sasvim je izvesno da je Ujedinjeno Kraljevstvo, Ukrajini isporučilo osnovne verzije "čelendžera 2", koje nemaju dodatne pakete zaštite i druga poboljšanja, prisutna na tenkovima u operativnoj upotrebi ove ostrvske zemlje.

Tri nedelje nakon pojavljivanja na frontu, dejstvom ruskih jedinica raspoređenih na potezu oko Rabotina, uništen je prvi od 14 isporučenih tenkova.

U nastavku teksta biće analizirane tehničko-taktičke karakteristike osnovne verzije, kako bi se objasnili neki od faktora koji su doprineli uništavanju "čelendžera 2" i mogu dovesti do dodatnih gubitaka u budućnosti; kao i način na koji je prvi primerak uništen.

Naslednik "čelendžera 1"

"Čelendžer 2", poznat i po oznakama FV4034 i CR2 je osnovni borbeni tenk, koji je dizajnirala i proizvela britanska kompanija "Vikers difens sistems", kasnije prodata i integrisana u kompaniju "BAE sistems". Razvoj "čelendžera 2" je započet 1986. godine kao privatni poduhvat "Vikersa", sa namerom da se konstruiše adekvatni naslednik "čelendžera 1".

Nakon uspešno obavljenih testiranja prototipa, serijska proizvodnja pokrenuta je 1993, dok su prvi primerci novog tenka isporučeni 1994. godine. Posle sopstvenih ispitivanja i evaluacije, Oružane snage Ujedinjenog Kraljevstva uvrstile su "čelendžer 2" u operativnu upotrebu 1998. godine.

Do sada je proizvedeno 447 ovih oklopnjaka, a poslednji primerak isporučen je britanskoj vojsci 2002. godine. Pored matične države i od skoro Ukrajine, tenk koristi i vojska Sultanata Omana.

Iako je "čelendžer 2" nastao opsežnim redizajniranjem svog prethodnika, zbog čega veći deo trupa i gusenični deo izgledaju skoro identično kao kod "čelendžera 1", gotovo sve njegove komponente su savremenije, pa je samo oko tri odsto delova i opreme ovih tenkova međusobno zamenjivo.

Kada su u pitanju dimenzije, razlike gotovo i da nema, pa je tako novi oklopnjak sa topom dugačak 11,55 m. Trup je dugačak 8,33 m, širok 3,52 m i visok 2,49 m, a težak je čak 62,5 tone (bez dodatne opreme i oklopa).

Prilikom konstrukcije akcenat je stavljen na sigurnost posade i povećanje šanse za "preživljavanje" vozila. Posadu čine četiri čoveka: vozač smešten u sredini prednjeg dela trupa; komandir i nišandžija pozicionirani u desnoj strani kupole, jedan ispred i ispod drugog, i poslužilac topa koji se nalazi u levoj strani kupole.

Interesantno je da pored sistema za grejanje i hlađenje unutrašnjosti borbene platforme, posada na raspolaganju ima i "kuvalo", tj. aparat za zagrevanje vode koji služi za kuvanje čaja ili obroka u sastavu vojničkih paketa hrane. Ovaj uređaj, veliki broj britanskih tenkista naziva i "najvažniji komad opreme u britanskom oklopnom vozilu".

Pogon i zaštita

Tenk "čelendžer 2" pokreće dizel motor sa turbopunjačem CV12-6A, jačine 1.200 ks, pa je odnos snage i težine između 18 i 19 konjskih snaga po toni. Motor i menjač sa šest stepeni prenosa za kretanje unapred i dva za kretanje unazad, su integrisani u savremeni sistem za upravljanje vozilom.

Maksimalna brzina kretanja po putevima je 59 km/h, van njih oko 40 km/h, dok je maksimalni domet po putevima  između 450 i 550 km (uključujući gorivo iz spoljašnjih rezervoara), odnosno 250 km van puteva samo sa internim gorivom.

Sistem vešanja je hidropneumatski i sastoji se od šest pari aluminijumskih točkova, postavljenih na obe gusenice, zadnjeg pogonskog lančanika, prednjeg prenosnog točka i više povratnih valjaka na obe strane. Gornji deo gusenica prekriven je aluminijumskim zaštitnim "plaštom". Dodatno, vozilo je opremljeno pomoćnim agregatom zasnovanom na dizel motoru od 38 kV, namenjenom za napajanje elektronskih sistema u stanju mirovanja vozila i kada je glavni motor isključen, čime se smanjuje potrošnja goriva, zvučni i termalni odraz tenka.

Iako se često može čuti da je "čelendžer 2" jedan od najbolje zaštićenih tenkova na svetu, zbog čuvenog "čobham" oklopa i dodataka za borbe u urbanim uslovima, osnovna verzija isporučena Ukrajini daleko je od navedene titule.

Naime, na osnovu objavljenih fotografija i snimaka "čelendžera 2" u Ukrajini, može se zaključiti da je tzv. "dorčester" oklop prisutan samo na kupoli, dok trup ima znatno niži stepen zaštite. Zbog toga su najranjivije zone tenka bočni delovi trupa i prednja donja ploča, budući da su zaštićene samo čeličnim oklopom bez kompozitnih materijala.

Upravo zato su ukrajinski tenkisti postavili gorepomenuti rešetkasti oklop na ovim delovima vozila. Međutim osnovna namena "kaveza" je zaštita od dejstva ručnih bacača granata i topovskih visoko-eksplozvnih fragmentirajućih granata, koje mogu onesposobiti gusenice ili oštetiti motor i druge vitalne elemente u zadnjem delu tenka.

Imajući to u vidu, rešetkasti oklop postavljen preko prednje donje ploče imaće jako malo uticaja ukoliko se susretne sa potkalibarskim projektilima ruskih tenkova ili raketama sa tandem kumulativnom bojevom glavom, lansiranih iz prenosnih protivoklopnih sistema.

Ostaje upitno da li će ukrajinske snage ugraditi dodatnu dinamičku zaštitu u vidu eksplozivno-reaktivnih ploča, kao što je bio slučaj i sa nemačkim "leopardima". Odsutan je i bilo kakav vid aktivnog sistema zaštite, pa se pored osnovnog oklopa, tenkisti oslanjaju na uređaje za lansiranje dimnih granata u kalibru 66 mm, sa po pet punjenja na svakoj strani topa. Takođe, "čelendžer" može stvoriti dimnu zavesu ispuštanjem dizel goriva kroz izduvne otvore na zadnjem delu trupa.

Vatrena moć "čelendžera 2"

Glavno naoružanje ovog tenka je top sa olučenom cevi L30A, u kalibru 120 mm, naslednik topa L11 kog su koristili "čelendžer 1" i "čiftan". Napravljen je od specijalno pretopljenog čelika izuzetno velike čvrstine, sa oblogom od legure hroma i termičkom izolacijom.

Na vrhu cevi postavljen je elektronski uređaj koji služi za poboljšanje preciznosti, dok se na sredini nalazi gasna komora, a top je opremljen i sistemom za elektronsko upravljanje i stabilizaciju.

Kupola se naravno može okretati u opsegu od 360 stepeni i za pravljenje punog kruga joj je potrebno devet sekundi, a kada je u pitanju elevacija topa ona se kreće od -10 do +20 stepeni.

"Čelendžer 2" je jedan od retkih osnovnih borbenih tenkova treće generacije opremljen topom sa olučenom cevi, a razlog za upotrebu ove vrste naoružanja leži u činjenici da britnaska armija i dalje u velikoj meri koristi HEŠ (High Explosive Squash Head, HESH), umesto visoko-eksplozivne fragmentirajuće municije.

Reč je o granatama namenjenim za uništavanje građevina i lako oklopljenih vozila, sa punjenjem od plastičnog eksploziva, koje funkcionišu tako što se pri udaru u cilj, eksploziv raširi po spoljašnjoj površini (zidu ili oklopu). Zatim dolazi do detonacije i posledičnog pucanja unutrašnjeg sloja zida ili oklopa, nakon čega komadići i geleri izazivaju ogromnu štetu po opremu i živu silu iza zaklona.

Ova municija ima veliki domet, ali uprkos dobrim rezultatima kada su u pitanju građevine i lako oklopljena vozila, njihova efikasnost protiv pešadije na otvorenom ili u rovovskim sistemima je izrazito mala u poređenju sa fragmentirajućom. Stoga pešadinci opremljeni prenosnim protivoklopnim sistemima, poput "korneta" predstavljaju veliku opasnost za ovaj tenk.

Pored HEŠ, u upotrebi je i standardna protivoklopna municija sa potkalibarnim projektilom, među kojima su ČARM 1 i 3 sa penetratorima od osiromašenog uranijuma, a za potrebe povlačenja, pokrivanja i obeležavanja neprijateljskih položaja koristi se municija sa belim fosforom.

Osim glavnog topa, "čelendžer 2" je naoružan i spregnutim mitraljezom sa spoljašnjim izvorom energije (chain gun) L94A1 u kalibru 7,62h51 mm sa leve strane topa i mitraljezom L37A2 u istom kalibru, monitranim na otvoru iznad poslužioca topa.

Elektronski sistemi i raspored municije

Digitalni sistem upravljanja vatrom sastoji se od dva 32-bitna procesora, a uz njega tenk ima ugrađenu platformu za kontrolo-infomracione procese na bojnom polju, zahvaljujući kom je integrisan u C4I (Sommand, Sontrol, Sommunications, Somputers, Intelligence) sistem "bouman".

U pomenutoj platformi instaliran je program "kombat" namenjen za prikaz digitalne mape bojnog polja, na kojoj su prikazani drugi "čelendžeri" i generalno oklopna vozila, takođe opremljena sistemom "bouman", sa ažuriranjem njihove pozicije u realnom vremenu. Integracijom različitih podsistema u ovoj platformi, poput komandirovog i vozačevog displeja i uređaja za navigaciju, povećana je situaciona svesnost članova posade.

Što se tiče nišansko-osmatračke opreme, komandir je opremljen panoramskim žirskopsko stabilizovanim nišanom sa laserskim daljinomerom, sa opsegom kretanja po elevaciji od -35 do +35 stepeni i mogućstvom osmatranja u krugu od 360 stepeni. Sa druge strane, nišandžija ima termovizijsku spravu TOGS 2 pozicioniranu iznad cevi topa, za dnevne i noćne uslove, sa stabilizatorima i laserskim daljinomerom. Reč je o prvoj generaciji termovizije, a njena slika se pored nišandžijinog, može prikazivati i na komandirovom displeju.

Glavna slabost u ovom segmentu je prevaziđenost termovizije, budući da većina ruskih tenkova koristi termovizijske nišane druge generacije, kao i činjenica da komandir nema zaseban uređaj ove vrste. Na kraju, vozač takođe ima periskopsku spravu sa pojačivačem slike, osposobljenom za vožnju u noćnim uslovima i opremljenom zadnjom termalnom kamerom.

Pored problema u domenu težine, zaštite, termovizijskih nišana i nedostatka adekvatne municije za sukob sa pešadijom, glavna slabost "čelendžera 2" je u rasporedu municije unutar tenka. Naime, za razliku od ostalih savremenih NATO tenkova, njihov britanski kolega nema tzv. "blow out" panele, tj. odvojene segmente kupole i trupa za skladištenje municije sa namerno oslabljenim pojedinačnim delovima konstrukcije.

Svrha ovih komponenti je zaštita članova posade i opreme u slučaju da dođe do detonacije municije, tako što se eksplozija preusmerava ka spolja kroz oslabljene panele. Kod "čelendžera" 49 komada municije koja je odvojena u tri dela (projektil, pogonsko punjenje i upaljači), raspoređeno je unutar kupole i trupa slično kao kod tenkova sovjetskog dizajna, a u zadnjem odvojenom delu kupole smešteni su potkalibarni projektili koji ne mogu eksplodirati i HEŠ projektili otporni na visoke temperature.

Ovakav raspored pokazao se kao problematičan jer često dovodi do "lansiranja" kupola i pogibije posade usled detonacije municije, što je bio slučaj i sa prvim britanskim tenkom uništenim u Ukrajini.

Kako je uništen prvi "čelendžer 2" u SVO?

Na prvom snimku uništenog "čelendžera" moglo se videti da je tenk u potpunosti izgoreo, međutim sam način uništavanja nije bio poznat. Ubrzo se pojavio drugi snimak na kome se vidi kako protivoklopna vođena raketa, kasnije je potvrđeno da se radi o "kornetu", pogađa britansko vozilo u visini gusenica, nakon čega je usledila veća eksplozija.

Budući da je pogođen u pomenutoj slaboj tački zaštićenoj imprvizovanim rešetkastim oklopom, "kornet" nije imao mnogo problema da probije u unutrašnjost vozila, usled čega je došlo do detonacije. Da je do eksplozije municije došlo govori i kasniji snimak iz ptičije perspektive direktno iznad tenka, na kome se može videti da je kupola "izletela" iz ležišta, jer se ispod nje vidi praznina.

Ipak, na osnovu istog snimka vidi se da je pri dejstvu "korneta", ukrajinski "čelendžer" već bio imobilisan, a verovatno i napušten. Stoga se može zaključiti da je protivoklopna vođena raketa samo dovršila posao, a da je prethodno oklopnjak onesposobljen dejstvom protivtenkovske mine ili artiljerije, zbog čega ga je posada napustila što je evidetno iz podignutih vrata na krovnim otvorima.

Postoji i mogućnost da su se vrata otvorila usled detonacije, ali su se ubrzo pojavile informacije da je posada preživela, što potkrepljuje prethodno iznetu tezu o onesposobljavanju, napuštanju i potonjem uništavanju tenka.

Uprkos činjenici da se radi o jednom vozilu, opisani događaj ima ogroman značaj i za Ukrajinu i za Rusiju. Za prvu je ovo veliki gubitak, jer njene snage raspolažu sa još svega 13 "čelendžera" koji treba da formiraju udarnu pesnicu za proboj utvrđene linije odbrane, dok je za rusku vojsku u pitanju istorijsko dostignuće.

Naime, tokom 25 godina operativne upotrebe samo jedan primerak ovog britanskog tenka treće generacije izgubljen je usled prijateljske vatre u Basri 2003. godine, pa je slučaj iz zone SVO prvi primer uništavanja "čelendžera 2" neprijateljskom vatrom. Uslovi ukrajinskog ratišta su se ipak pokazali kao malo teža prepreka za vozilo korišćeno u Bosni i Hercegovini, na Kosovu i u Iraku. Zbog toga će britansko ministarstvo odbrane morati da ažurira podatke na svom internet sajtu i prestane da navodi rečenicu kako "nijedan od ovih tenkova nije izgubljen dejstvom neprijatelja".