Dan kada je Jeljcin poslao tenkove na zgradu parlamenta u Moskvi

Na hiljade Moskovljana upiralo je tog jutra sa zaprepašćenjem pogled u zgradu parlamenta Rusije. Tenkovi su bili na ulicama i gađali su, sistematično, zdanje Vrhovnog sovjeta. Ovaj događaj, zapisao je jedan od svedoka, simboliše svršetak istorije Rusije, koja se završava sramotno.

Srećom, nije bilo tako.

Bio je to epilog ustavne krize iz 1993. godine koja je bila politički obračun između predsednika Rusije Borisa Jeljcina i ruskog parlamenta, koji se na kraju pretvorio u oružanu pobunu. Predsednik Boris Jeljcin 21. septembra 1993. odlučio je da raspusti parlament - Kongres narodnih deputata i Vrhovni sovjet, iako kao predsednik Rusije nije imao ustavno ovlašćenje da to uradi.

Parlament je Jeljcinove odluke proglasio za ništavne, smenio ga i proglasio potpredsednika Aleksandra Ruckoja za vršioca dužnosti predsednika.

Situacija se dramatično pogoršala početkom oktobra. Demonstranti su 3. oktobra probili policijski kordon oko parlamenta, zauzeli kancelarije gradonačelnika Moskve i pokušali da zauzmu televizijski toranj Ostankino. Vojnici odani Jeljcinu su potom tenkovima napali zgradu parlamenta, a sam napad je trajao više od 10 časova. Do napada je došlo po direktnom naređenju predsednika Jeljcina, u ranim jutarnjim satima 4. oktobra.

Na kraju je vojska zauzela zgradu Vrhovnog sovjeta i uhapsila vođe pobune. Potpredsednik Ruckoj i lideri parlamenta, među kojima i predsednik Vrhovnog sovjeta Hazbulatov, predali su se vojsci.

Sukobi su se nastavili i sledećih dana, ponegde prerastajući u prave ulične borbe. Posledica toga je tragedija koja je dovela do velikog broja žrtava u istoriji Moskve još od vremena Oktobarske revolucije.   

Prema procenama vlade, ubijeno je 187 osoba, a ranjeno 437. Izvori opozicije procenjuju broj žrtava na oko 2.000. Spisak poginulih, koji je objavila komisija Dume i koja nije gajila topla osećanja prema Jeljcinovoj administraciji, je takav, da podatke koji "povećavaju" broj smrtnih slučajeva na stotine mogu se klasifikovati samo kao urbana legenda. 

Obračun Jeljcina sa poslanicima uz aplauze sa Zapada

Naravno, ustavna kriza imala je svoju predistoriju. Jedan od važnih razloga za oružanu pobunu bio je Jeljcinov "program ekonomskih reformi" zvanih "Šok-terapija", koji je stupio na snagu 2. januara 1992, posle čega je usledio drastičan rast cena. Povećani su porezi, nastupila je duboka kreditna kriza, zbog čega su zatvorene mnoge fabrike. Jeljcinove ekonomske reforme su izazvale dugotrajnu krizu i depresiju u Rusiji.

Završna etapa krize započela je 21. septembra 1993. godine, kada je objavljen ukaz predsednika RF pod nazivom "O ustavnoj reformi Ruske Federacije u etapama". Njegova suština je bila u tome što je predsednik želeo da uzurpira vrhovnu vlast u zemlji, što je onemogućio delovanje zakonite vrhovne vlasti (Vrhovni sovjet) i praktično likvidirao Ustav.

Svi regioni Rusije su smatrali da je ukaz kriminalan, a Sibir je zapretio ekonomskom blokadom. Vođeni su i pregovori kod patrijarha radi vraćanja na status od pre 21. septembra, ali strane nisu našle zajednički jezik pa su pregovori propali.

Nakon neuspelih pregovora Jeljcin je blokirao Vrhovni sovjet, a sve se dešavalo uz aplauze i odobravanje Zapada. Kako je, u svom u osvrtu na ove događaje, napisao ruski naučnik i politički pisac Aleksandar Zinovjev: "Očigledno da se Jeljcin bez odobrenja i saveta svojih zapadnih gospodara nikad ne bi odvažio na taj korak. Akcija nezakonitog predsednika bila je faktički akcija Zapada radi daljeg razaranja zemlje, ovog puta Rusije."

Poslanici u Kongresu narodnih deputata i u Vrhovnom sovjetu su odbili da prihvate izmene predsedničkih ovlašćenja na način na koji je to zahtevao Jeljcin.

Kako nastavlja Zinovjev: "Opozicija je bila slaba i rasparčana. Nije imala jasan stav. Faktički je sve vreme igrala kako joj svira predsednički tim."

Pre toga su deputati, naglašava Zinovjev, "značajno doprineli uspostavljanju potencijalno diktatorskog režima. Oni su donosili amandmane na Ustav, šireći ovlašćenja predsednika i ograničavajući ovlašćenja predstavničkih organa vlasti".

Prevarili su narod…

Tokom septembra i oktobra '93, bilo je mnogo načina da se predsednik zakonito smeni; događaji su očigledno mogli poći i drugim smerom. "Ali svaki put bi ga spasli lideri opozicije Hazbulatov (predsednik Vrhovnog Sovjeta) i Ruckoj (potpredsednik Rusije). Iako se predsednik već tada nije obazirao na predstavničku vlast, ipak je opozicija bila spremna na ustupke, povlađujući njegovim diktatorskim ambicijama."

Prema Zinovjevu, lideri opozicije su faktički bili figure kojima upravlja predsednički tim. "Poneko od njih se, uoči ovih događaja, još zaklinjao na vernost predsedniku." I svi su se nadali povratku u okruženje predsednika Jeljcina.

Lideri opozicije većinom su bili Jeljcinovi ljudi, ali predsednički tim ih je uporno pretvarao u neprijatelje. "Bili su mu potrebni upravo u tom svojstvu, kao pretnja", tvrdi Zinovjev. "Zato je svim sredstvima propagande opoziciji stvarana lažna reputacija fašista, nacional-socijalista, komunista..."

Zapravo, bila je pripremana "grandiozna provokacija po scenariju iz avgusta 1991, i to na visokom profesionalnom nivou," ali to je za Jeljcina i njegovo okruženje jednostavno bilo nedostižno.

Na kraju, navedimo zaključak ovog pisca: "Lideri opozicije su unapred znali da je ustanak osuđen na propast. Izdali su narod koji je u njih poverovao, podmetnuvši najbolje sinove Rusije pred cevi. Prevarili su narod…"