Srpsko-ruski marš Čajkovskog: Delo uz koje su marširali ruski dobrovoljci za Srbiju

Atmosferu koja je 1876. godine zavladala u čitavoj carskoj Rusiji dobro ilustruje pismo koje je kompozitor Petar Iljič Čajkovski uputio svom zetu Lavu Davidoviču: "Strašno je i prijatno što je naša ljubazna otadžbina konačno rešila da sačuva svoje dostojanstvo i objavi rat Turcima."

Dirigent Nikolaj Rubinštajn, predložio je tada kompozitoru da napiše delo koje će biti izvedeno na dobrotvornom koncertu.

Premijera "Srpsko-ruskog marša" održana je 17. novembra 1876. godine, u Boljšoj teatru u Moskvi, pod dirigentskom palicom Rubinštajna. Koncert je održan u čast Slovenskog dobrotvornog komiteta, koji je već slao ruske dobrovoljce i pomagao ranjenicima.

Senzacija koju je trenutno izazvala kompozicija pretvorila se u veliku patriotsku manifestaciju. Rubinštajn je te večeri ponovio izvedbu, a ubrzo zatim ponovljen je i ceo koncert. Rusi su nakon izvođenja "Marša" klicali Srbiji, a veliki broj ih je stupio u dobrovoljce i otišao za Srbiju.

Kako u svom delu o srpsko-ruskim vezama primećuje ruski istraživač Aleksej Kandinski, pojava ovog dela "bila je odraz slovenskog raspoloženja, koje je obuhvatilo rusko društvo za vreme herojske oružane borbe Srbije i Crne Gore protiv Turske 1875–1876." Čajkovski je potpuno podržavao ovo raspoloženje u ruskom društvu.

Jecaji ranjene Srbije

Čajkovski je isprva nameravao da napiše simfonijsku fantaziju. Nije poznato kada je počeo da komponuje ovo delo, ali je na poslednjoj stranici rukopisa upisao 25. septembar 1876. godine.

Za kompoziciju je Čajkovski odabrao tri srpske narodne melodije: "Sunce jarko, ne sijaš jednako", "Prag je ovo milog Srba" i "Jer puščani prah", koja je zapravo drugi deo pesme "Rado ide Srbin u vojnike". Za kraj "Marša" izabrao je melodiju ruske carske himne "Bože, čuvaj Cara".

Srpske narodne melodije pronašao je u zbirci Kornelija Stankovića "Srpske narodne melodije", koja je štampana u Beču 1862. godine, za koju je Stanković carskim ukazom odlikovan Ordenom Svetog Stanislava.

Prvi deo kompozicije prikazuje patnje Srba pod turskom okupacijom. Sledi ustanak Srba i okupljanje ruskih dobrovoljaca. U trećem delu, koji izaziva najviše emocija kod slušalaca, kompozitor prikazuje povlačenje i jecaje ranjene Srbije. Poslednji deo posvećen je maršu ruskih dobrovoljaca koji pristižu u pomoć Srbima.

Neposredno posle premijere, Čajkovski je dobio pismo od Nadežde Filaretovne fon Mek: "Završavam pismo po povratku sa koncerta na kome sam slušala vaš `Marš`. Ne mogu rečima da izrazim osećanje koje me je obuzelo dok sam ga slušala. To je bilo blaženstvo, od koga su mi navrle suze na oči…"

Nekoliko dana kasnije, Čajkovski je u pismu sestri napisao: "Prošle subote ovde su svirali moj `Srpsko-ruski marš`, koji je proizveo buru patriotskog raspoloženja. Publika je ustala, mnogi su poskakali sa stolica, a krici bravo su se mešali sa kricima ura."

Prema mnogim mišljenjima, ovo delo predstavlja najbolji marš Čajkovskog.

Od Moskve, preko Evrope, do Njujorka

Na prvoj stranici originalnog rukopisa partiture i klavirske prerade Čajkovski je napisao naziv "Srpsko-ruski marš".

Čajkovski je u notni tekst klavirskog izvoda uneo i nazive originalnih srpskih melodija, a uz završnu temu je dopisao "Himna".

Međutim, u izdanju Petra Jurgensona iz 1880, kompozicija je, iz nepoznatih razloga, naslovljena kao "Slovenski marš". Pod ovim nazivom kompozicija je postala poznata u svetu, dok je sam autor nastavio da je naziva "Srpsko-ruski marš".

Čajkovski je nerado dirigovao, razlog za to je bila stidljivost. Nakon uspeha u Moskvi, ovo delo će pod njegovom dirigentskom palicom doživeti ogroman uspeh u Evropi i biće uvršteno u njegov stalni repertoar. Čajkovski je "Srpsko-ruski marš" izveo i prilikom otvaranja Karnegi hola u Njujorku.

U vreme Balkanskih ratova, ovo delo se izvodi širom Rusije: tokom 1912. u Moskvi, Petersburgu, Kijevu, Odesi…

Nakon Oktobarske revolucije, mnogi Rusi su izbegli u Srbiju. Šesnaestog juna 1930. u Beogradu, na stadionu "Sokol", održan je koncert 400 vojnih muzičara, koji su svirali „Srpsko-ruski marš“.

Rukopisi originalne partiture dela čuvaju se danas u Muzeju muzičke kulture "Glinka" u Moskvi.