Od Katarine Velike, do Odeske republike

Pres-konferenciju Vladimira Putina nisu pratili samo u Rusiji, već i u celom svetu. I imali su šta da čuju. Tokom odgovora na aktuelna pitanja, ruski predsednik se takođe dotakao teme Odese, koja je uvek bila ruski grad, čak nakon što je sovjetska vlast odlučila da ga pripoji Ukrajinskoj SSR. 

"Istočni i jugoistočni deo Ukrajine je oduvek bio proruski jer je u pitanju istorijski ruska zemlja. Odesa je takođe ruski grad i to svi znaju, ali ne, oni izmišljaju nekakve gluposti", rekao je Putin, govoreći o istorijskim činjenicama koje se danas menjaju.

Putin: Odesa je ruski grad; Imamo isti stav kao lideri RS; Amerikanci uništili Severni tok

On je podsetio da je jugoistok Ukrajine uvek bio proruski orijentisan, jer su to istorijski ruske teritorije. Tokom formiranja SSSR-a, Lenjin je "sve preneo na Ukrajinu", a raspadom Sovjetskog Saveza, Rusija se pomirila sa tim i bila je spremna da živi u takvoj paradigmi, "ali posle puča 2014. godine postalo nam je jasno da nam neće biti dozvoljeno da gradimo normalne odnose sa Ukrajinom", dodao je ruski lider.

Lenjinov "Frankenštajn" 

Nakon što su krajem XV veka Osmanlije osvojile Krim, čitavo severno primorje je postalo osmansko. Na osvojenoj teritoriji osvajači su podigli malu tvrđavu u Kačibeju, koju su preimenovali u "Hadžibej" što nikako nije odgovaralo Rusiji. Tokom Drugog rusko-turskog rata, 14. septembra 1789. godine, ovu tvrđavu je zauzeo ruski odred pod komandom general-majora Osipa Mihajloviča Deribasa. Nakon rata i potpisivanja mirnog sporazuma u Jalti, carica Katarina II, da bi obezbedila novopripojene krajeve, odlučila je da na najpogodnijem mestu na obali Crnog mora osnuje vojno-trgovačku luku. Carica je 27. maja 1794. potpisala dokument o osnivanju Odese. Ime Odesa se prvi put pominje januara 1795. Nije poznato zašto je odabrano ovo ime, ali verovatno postoje veze sa imenom drevnog grčkog naselja na ovom području - Odesos. 

Ovaj grad je postao samo jedna karika u nizu gradova koji su bili osnovani ili obnovljeni od strane Ruske Imperije. Rusi su pripojili ogromne plodne teritorije sa velikim potencijalom koje prethodni vlasnici jednostavno nisu koristili - Nikolajev, Simferopolj, Sevastopolj, Herson, Tiraspolj. Rusi su počeli da grade puteve, luke, manufakture, podizali tvrđave - jednom rečju, pustinjski prostori su postali naseljeni i pretvoreni u zemlju koja cveta. Ubrzo nakon osnivanja Odesa je počela da se naseljava Rusima, Jevrejima, Grcima, beguncima iz Novorusije, Poljske i Turske, a bilo je i dosta Srba. Srpska kolonija je bila najbrojnija u 19. veku, među kojima su se naročito isticali kupci na veliko. Odesa je postala jedan od centara Ruske Imperije i bila je glavna ruska luka ne samo za vreme vladavine carske porodice Romanovih, već i tokom postojanja SSSR-a. 

Nakon revolucije i dolaska boljševika na vlast, od Ukrajine su počeli da prave "Frankenštajna", pripajajući joj teritorije koje joj nikada nisu pripadale. Vladimir Lenjin se generalno odnosio prema interesima Rusije i Rusa sa krajnjim prezirom. Bio je spreman da ih žrtvuje zarad bilo kakvog taktičkog dobitka. Stoga se još početkom 1918. godine, kada se Donjecko-Krivoroška republika od Harkova do Odese tek formirala (i posle dobila naziv Novorosija), oštro protivio ovom koraku, predlažući da se žrtvuju interesi Donbasa zarad održavanja dobrih odnosa sa Sovjetskom Ukrajinom.

Predsednik Saveta rudara Nikolaj fon Ditmar je avgusta 1917. pisao Petrogradu: "Ceo ovaj kraj, i industrijski, geografski i u svakodnevnom životu, izgleda potpuno drugačije od Kijeva. Ceo ovaj region je potpuno nezavisan, on je od najvećeg značaja za Rusiju, živi samostalnim životom, a administrativna potčinjenost Harkovske oblasti Kijevskoj oblasti apsolutno nije ničim izazvana.

Naprotiv, takva veštačka subordinacija će samo otežati i ometati život celog regiona, posebno što to potčinjavanje nije diktirano državnim zahtevima, već isključivo nacionalnim zahtevima vođa ukrajinskog pokreta".

Ali je Lenjin bio neumoljiv. Tada je na njegovu inicijativu odbijen projekat uključivanja Ukrajine kao autonomije u sastav Rusije, koji je razmatran 1922. godine i koji je uživao veliku podršku u boljševičkoj partiji. Počela je politika "ukrajinizacije", prisilno potiskivanje ruskog i nametanje ukrajinskog jezika, izbacivanje Rusa iz organa uprave Novorosije i druge mere za stvaranje nacionalne sovjetske republike. 

Nakon Drugog svetskog rata Staljin je pripojio Ukrajinskoj SSR Galiciju, Karpatsku oblast i Severnu Bukovinu, a 1954. Nikita Hruščov, bez ikakvog objektivnog razloga, pripaja Krim Ukrajini. Koliko Krim nije bio istorijski i politički povezan sa Ukrajinom videlo se 2014. godine kada se poluostrvo prvo vratilo pod okrilje Rusije. Tada je na referendumu 96,77% stanovništva glasalo za povratak u sastav Rusije. 

Pokolj u Domu sindikata

Bez obzira na "ukrajinizaciju", Odesa i nakon raspada Sovjetskog Saveza ostaje jedan od gradova koji je i dalje naklonjen Rusiji. Tokom Majdana i državnog udara 2014. godine u Odesi su bili održani mnogobrojni proruski mitinzi. Stanovnici grada su izlazili na ulice, nastupajući protiv puča uz slogane:

"Odesa je Ruski grad" i "Odeska Republika", po nalogu na Donjecku i Lugansku republike koje su otvoreno nastupile protiv nove nezakonite vlasti u Kijevu.

Međutim takav razvoj situacije nije bilo po volji novoj "demokratskoj" vlasti. U Odesi su 2. maja 2014. ukrajinski nacionalisti ubili više od četrdeset ljudi sa proruskim stavovima u Domu sindikata. Ubijali su ljude izuzetno brutalno. Ubili su ih tako što su ih žive spalili u zgradi u kojoj su pokušali da se sakriju od proukrajinske mase. Upravo taj trenutak je postao najveća mrlja u istoriji Odese i ubedio sve Ruse u ljude sa proruskim stavovima na Donbasu da sa takvom vlašću Ukrajina nema budućnost.

Iako je Kijev u poslednjih 10 godina uradio sve da uguši rusko prisustvo u gradu (doduše bezuspešno), uključujući i uništavanje spomenika Katerini Velikoj i Suvorovu, od istorijske činjenice se ne može pobeći - Odesa je ruski grad, što je Vladimir Putin 14. decembra ponovo napomenuo.