Rusija
Zašto za Putina glasa 87 posto Rusa: Priča iz Pereslavlja i o monasima iz Trojice Sergijeve lavre
Dobro se sećam Moskve 1990, žena sa cegerima, nekakvim torbama u rukama kako beznadežno hodaju ulicama u potrazi za veknom hleba, za litrom mleka za decu
U Rusiji prvi put bio sam u jesen 1990. godine. Nas dvojica studenta novinarstva na Beogradskom univerzitetu tu prvu noć u Moskvi zanoćili smo zbunjeni i – gladni. Od Kijevskog vogzala do ulice u kojoj smo stanovali, te večeri, šest – sedam popodne je bilo, nismo ni u jednoj prodavnici našli hleba, a kamoli šta drugo.
Sledećih nedelja u Moskvi gledali smo slike propasti. Velika zemlja bila je na kolenima. U Tverskoj, dobro se sećam, od Crvenog trga pa blago uzbrdo prodavnice redom bile su prazne, rafovi pusti. Ni ujutru, a kamoli popodne, uveče, u prodavnicama, nekakvim barakama sklepanim od dasaka, nije bilo hleba, prosto, ni vekne. Sećam se žena sa cegerima, nekakvim torbama u rukama kako besciljno i beznadežno hodaju ulicama u potrazi za veknom hleba, za litrom mleka za decu.
Samo je, odnekud, votke bilo na pretek. Na svakom uglu, da se Rusi opiju i da ne gledaju propast.
I prosjaka se sećam, bilo ih je na svakom koraku, na ulazima u stanice metroa gde je bilo toplo, na ulicama, na pločnicima, ispred prodavnica, oko Crvenog trga, Boljšog teatra. Desantniki sa prepoznatljivim plavo-belim majicama, neki bez ruke, neki bez noge, bez oka, veterani Avganistana, u ritama, prosili su za koricu hleba, molili za koju kopejku, tek da prežive.
I Trojice Sergijeve lavre se sećam do koje smo došli vozom prigradske železnice prepunim sumornih ljudi, praznim torbi i cegera. Svetinja zapuštena, crni zidovi, padala je kiša, na sve strane bilo je blato. I, monaha se sećam, sećam se nekih dobrih ljudi kako u lavri, ispred jedne od crkava, pred krstom i ikonama ničice leže u onom blati u ponavljaju molitve, beskrajno... Za Rusiju tužnu i slomljenu.
To je, tih tužnih, strašnih dana, bila jedina slika nade koju sam video u Rusiji.
Trideset godina kasnije, u gradu Severodvinsku, gde se prave ruske nuklearne podmornice, bolje a duplo jeftinije od američkih, rekli su mi, Eduard Sergejevič Borisov, zamenik generalnog direktora "Sevmaša" pričao mi je o 90-im. O tome kako su njih u "Sevmašu" iz Moskve ubeđivali da "evropska porodica naroda" jedva čeka Rusiju, da će Rusija u tu "evropsku porodicu naroda biti primljena kao ravnopravna".
Kako su im u Moskvi, kad su išli da traže novac za plate, za nove projekte, rekli da "Rusiji podmornice više neće trebati", "da Rusija više nema neprijatelja", da i one operativne treba iseći u staro gvožđe. Pričao mi je o danima kada su podmorničari iz "Sevmaša" i "Zvezdočke" hleb kupovali na crtu, samo decu da prehrane, kada su umesto plata, jednom, dobili teleće polutke, pa od toga posle mesecima preživljavali.
Te 2018. godine, kapetan prvog ranga Viktor Leonidovič Kanjiševski, nekad zamenik komandira eskadre teških atomskih krstarica a tada oficir zadužen za modernizaciju atomske krstarice "Admiral Nahimov" pričao mi je o razvoju hipersoničnih raketa "Cirkon" koje će leteti brzinom od 10 maha.
Te 2018. godine bio sam u Severodvinsku gost Artura i Julije Gadžijevih zaposlenih u "Sevmašu". Julija i Artur i njihova deca živeli su u stanu od 60-tak kvadrata nameštenom kao da su u Parizu ili Londonu, kupljenom od roditeljskog dodatka od 7.000 evra koji je Julija dobila za drugo dete i od kredita od kog im država otplaćuje svaku treću ili četvrtu ratu.
Tih zimskih dana 2018. godine Severodvinsk, "zatvoreni grad" u kome se prave atomske podmornice sijao je kao Las Vegas. Marketi su bili puni robe, i zapadne i ruske, plesne i pozorišne dvorane pune ljudi, i ulice su, na minus 40 bile pune ljudi, mladi varilac iz Sevmaša pričao mi je kako on i njegovi kolege imaju plate preko 1.200 dolara.
Bio sam tih dana i Arhangelsku, i u Sankt Peterburgu i u Moskvi. Ni traga slikama propasti iz 1990-ih. Velika zemlja bila je na nogama, obnovljena, ponovo moćna, jaka, svoja.
Rusija se vratila sebi.
I, eto odgovora na pitanje zašto je Vladimir Putin na sinoć završenim izborima u Rusiji dobio 87 posto glasova, zašto su za njega glasale desetine i desetine miliona Rusa.
Zato što je Rusiju vratio sebi, zato što je Rusija ponovo velika i moćna, svoja, zato što je Rusima vratio ponos. Zato što oni ne stoje više po redovima za hleb i mleko. Zato što je Rusija od kada je on na čelu velike zemlje napravila "cirkone" i "burevesnik" i "avangard" i "posejdon", zato što u njegovo vreme "Sevmaš" radi punom parom. A Severodvinsk je anđeoski grad, rekli su mi Rusi pre koju godinu, zato što, da nije "Sevmaša" i njegovih atomskih podmornica, ovaj svet davno bi izgoreo u atomskoj kataklizmi.
I zato što su posle 2014. godine oficiri Crnomorske flote ponovo ponosno mogli da šetaju po Sevastopolju i čitavom Krimu. I zato što su marketi puni robe proizvedene u Rusiji, i zato što je Rusija u međuvremenu, od zemlje gladi postala zemlja rekorder, svetski lider u proizvodnji pšenice, kukuruza.
I zato što Rusija ne gleda više kako na njenim granicama ugnjetavaju i ubijaju Ruse, i zato što desantniki više ne prose po trgovima i stanicama metroa, nego ponosno, gledao sam ih pre koju godinu na Ilindan u Perslavlju i u Ribinsku, nose svoje plavo-bele majice i marširaju ulicama ruskih gradova. I zato što su u dve i po decenije vladavine Putina širom Rusije obnovljeni svi hramovi razoreni, spaljeni, porušeni, devastirani, oskrnavljeni, pretvoreni u pekare i domove kulture u decenijama pre toga. I zato što hram Hrista Spasa u sred Moskve sija ponovo u svoj svojoj veličini. I zato što je Rusima vratio radost i nadu, optimizam.
Bio sam pre koju godinu, ponovo, i u Trojice Sergijevoj lavri, slici, ogledalu današnje moćne, velike, slavne Rusije. Obnovljenoj lavri, svoj u zlatu i sjaju, gledao kako sijaju njeni krstovi.
Ispunio Gospod molitve onih monaha koji su 1990, one tužne jeseni, u blatu ničice klečali pred ikonama i molili se.
Za Rusiju. Jedan veliki krug je zatvoren.
To ona blebetala na jednoj beogradskoj televiziji koja su sinoć satima pričala o diktaturi u Rusiji, o Rusima koji mrze Srbe, o Rusiji koja ne ume da napravi peglu i šporet, "benzinskoj pumpi sa atomskim raketama", nikad neće shvatiti.
A ne vredi im ni pričati. Ovo je priča o probuđenoj nadi, o zemlji koja se vratila sebi, ne o mržnji.
