Suze Italijanke koju je udario muškarac u telu žene, ili: Kako je sport izgubio smisao

Istorija je htela da upravo u jednoj od najplemenitijih, ali i najzahtevnijih veština na svetu, civilizacijski točak bude preusmeren – barem sportski.

Već godinama traju dileme oko toga da li je pravedno dopustiti transrodnim osobama da učestvuju na najvećim takmičenjima.

Širom sveta pojavljivali su se slučajevi o previše dominantnim osobama u rukometu, plivanju, košarci i odbojci, ali ne dominantnim po svojim veštinama, već po urođenim fizičkim predispozicijama.

Pun krug džender ideologije: Olimpijski komitet dozvolio da muškarci biju žene

Anđela Karini ostaće upamćena kao jedna od retkih koja je rešila da stane na put nečemu toliko prostom i jednostavnom, a opet toliko kompleksnom i neispitanom.

Poražena, ali možda više ponižena, Anđela je odlučila da se zauzme za sebe i svoj sport.

Italijanka je nakon samo nekoliko sekundi i jednog primljenog udarca od osobe sa suprotne strane, odlučila da zarad višeg cilja, napusti svoj.

Karinijeva je zaustavila meč i predala meč Iman Helif iz Alžira u osmini finala olimpijskog turnira u Parizu.

U suzama je prvo klečala, a potom i napustila ring.

"Nije pravedno, nije pravedno", govorila je dok su joj sa obraza suze brisale i dugo čekani san.

Ipak, kako stvari stoje, te suze nisu i neće ostati na njenom "bojnom polju", već su odmah nakon meča odjeknule širom sveta.

Poražena bokserka prikupila je simpatije i podršku velikog broja navijača i ljubitelja sporta širom sveta, ali možda i bitnije – prikupila podršku svojih kolega.

Aperkat realnosti

Čitava jedna kultura, jedan pokret i pravac koji su nikad popularniji i aktuelniji, naišli su na veliki zid. Zid logike i razuma, zid realnosti i spoznaje da sport nije i ne sme da bude platforma za promociju svega suprotnog.

Iman Helif iz Alžira je neko ko nastupa u ženskom boksu usled "medicinskog stanja" i uprkos velikom broju testosterona.

Ona nije rođena kao muškarac, već neko ko ima više muških hormona u telu, odnosno kao hermafrodit. S obzirom na to da u Alžiru zakonom nije dozvoljena promena pola, takmiči se u ženskoj konkurenciji.

Na prošlom Svetskom prvenstvu u Nju Delhiju je diskvalifikovana, nakon što je pala na "testu polne podobnosti".

Otuda se postavlja pitanje otkud Helif na Olimpijskim igrama, na najvećoj pozornici sportskog sveta i kako i zašto je to dozvoljeno.

Čak i nakon incidenta u osmini finala olimpijskog turnira, krivca ne treba tražiti u medicini i transrodnim sportistima, već u organizatorima i čelnicima najvećih svetskih takmičenja.

Postoje jasni razlozi zbog čega borilački sportovi, a pogotovo boks, imaju jasno definisanu klasnu i težinsku razliku u takmičenju.

Ukoliko nije dozvoljeno da bokser/bokserka koji su pet kilograma teži od rivala, učestvuju u određenoj kategoriji, zbog čega bi bilo dozvoljeno da osoba koja je do nedavno bila drugog pola, učestvuje sada u potpuno novom okruženju i sa drugačijim protivnicima/protivnicama.

Pored toga što se automatski gubi smisao sporta, dolazi se i do toga da se svesno promoviše sve što sport nije i što ne bi trebalo da predstavlja.

Takođe, cilj je izgleda da nema više ravnopravnog nadmetanja i borbe, pružene ruke kada vas pobedi bolji, ali bolji u propisanim pravilima i uslovima, a ne spremniji ili jači po rođenju.

Dolazimo do toga da su želja i san koju ima Iman Helif da učestvuje u ženskom boksu, bitniji i važniji od želje i sna Anđele Karini.

Da li zbog toga što je teško definisati i staviti u sistem jednu stranu, druga mora da trpi, da zaboravlja na svoj životni trud?

Da li Anđela mora da ispašta, da bi se drugoj osobi izašlo u susret i nije li to situacija u kojoj se obrnuo pun krug i izgubio smisao borbe koje vode osobe poput Iman Helef. Da li zbog nečijih osećanja, moraju brutalno biti povređena tuđa?

Na kraju, dolazimo do toga da je nasilje jačih nad slabijim, dominacija kojoj se čak i osnivač Olimpijskih igara Pjer de Kuberten suprotstavljao, ne samo prihvatljiva i poželjna, nego i institucionalno podržana.

Uzevši u obzir sve što sportske discipline propisuju i nalažu, incident na Olimpijskim igrama u ženskom boksu vrlo lako može da se graniči sa nasiljem nad ženama.

Jer koliko god surovo zvučalo, nije isto ukoliko transrodna fudbalerka postiže pet golova po meču, kao i kad transrodna bokserka iz jednog udarca lomi nos protivnice, ili sa nenormalnom lakoćom zadaje istorijski jake i fatalne udarce koji mogu ostaviti trajne posledice.

"Navikla sam da primam udarce i navikla sam na bol, ali nikada nisam pretrpela tako jak udarac. Ušla sam u ring da se borim. Nisam odustala, ali me je udarac previše zaboleo, pa sam rekla da je dosta. Odlazim odavde visoko uzdignute glave."

Neko bi rekao da su bokseri i bokserke sami krivi za tako nešto, ali daleko od toga da su oni birali ovakvu raspodelu snaga.

Način borbe protiv ovakvih situacije jeste gest koji je pokazala italijanska bokserka. Bojkot profesionalnih sportista i sportistkinja, doveo bi do obesmišljavanja svih takmičenja i toga da organizatori napokon moraju da se pomuče i reše pitanje učešća transrodnih osoba.

Takođe, jedno od naizgled logičnih i lakih rešenja jeste to da se napravi poseban turnir za transrodne osobe, ili da se protivnici transrodnih sportista anketiraju i pitaju da li uopšte žele da se izlože takvom izazovu, ali i riziku.

Šta kaže nauka?

Veliki kamen spoticanja u ovoj temi jeste i nauka.

Sfera koja bi trebalo da daje odgovore na sva pitanja, u ovoj oblasti je poprilično nedorečena.

Naime, čak i među najvećim naučnim centrima na svetu, vlada podeljeno i nedokazano mišljenje.

Jedna strana tvrdi da operacije promene pola i tretmani koji upadaju u to, u ogromnoj meri učine da se osoba zaista nađe na željenom nivou i da tranzicija učini svoje.

Ipak, nauka otkriva i drugu stranu, a to je da muškarac po rođenju ima potpuno drugačiji strukturu kostiju, mišića i ćelija i da (pogotovo u borilačkom sportu), to ima ogroman značaj.

Takođe, sve više studija govori da u procesu tranzicije i gubljenja testosterona, ljudska anatomija reaguje i pravi potpuni kontraefekat, a to je da proizvodi više testosterona u pokušaju da nadoknadi gubitak.

Pored već navedene snage, nauka kaže da muško telo ima potpuno drugačiji sistem regeneracije, samim tim se primećuje ogromna razlika u izdržljivosti.

Ukoliko se uzme i osoba koja je rođena sa hromozomima oba pola, a koja ima u svom organizmu ima visoku količinu testosterona, onda takav slučaj, ako bi se ona takmičila u ženskoj konkurenciji, nikako ne bi trebalo razlikovati od dopinga koji je strogo zabranjen u sportu.

Šta kažu sportisti?

Bokserka iz Meksika Brianda Tamara, koja se borila sa Iman Helif, ispričala je svoje iskustvo.

"Njeni udarci su me jezivo boleli, mislim da me nikad ništa nije tako bolelo za 13 godina bokserske karijere, čak ni kada sam sparingovala sa muškarcima. Hvala Bogu pa sam iz ringa izašla živa i zdrava", navela je Tamara.

Američka plivačica Nensi Hogshed, koja je na Olimpijskim igrama 1984. osvojila tri zlatne medalje, prokomentarisla je da će "rodna ideologija ubiti žene".

"Podsetimo se da muškarci – kako god da se identifikuju, imaju udarac koji je 162 odsto moćniji od žena – najveći jaz u performansama između muškaraca i žena. Rodna ideologija će ubiti žene", navela je.

Prilikom jednog gostovanja na popularnoj TV emisiji, legendarna teniserka Serena Vilijams dala je više nego zanimljivo mišljenje o takmičenju dva pola.

Možda i fizički najdominatnija u istoriji svog sporta, uporedila se sa Endijem Marijem govoreći o potencijalnom meču sa Britancem.

Vilijamsova je izjavila da ne bi imala nikakve šanse da pobedi Marija i da bi ovaj slavio u roku od desetak minuta.

"Jednom prilikom sam ga pitala da li se šali. Kada bih igrala protiv njega, izgubila bi 6:0, 6:0 u samo pet do deset minuta. To je potpuno drugačiji sport. Muškarci su brži, serviraju jače, udaraju lopticu jače i to ne može da se poredi", rekla je tada Vilijamsova.

Postoji i sada već legendarna priča koja kaže da su Serena i Venus Vilijams igrale protiv izvesnog nemačkog tenisera koji nije bio ni među 200 najbolje rangiranih na ATP listi i da su obe ubedljivo izgubile u istom danu.

Slična situacija dogodila se prošle godine u fudbalu, kada je deo ženske reprezentacije SAD igrao na prijateljskom turniru protiv amatera britanskog Reksama.

Uprkos činjenici da je turnir igran na izmenjenom terenu i po posebnim pravilima, Reksam je trijumfovao rezultatom 12:0.

Postoji još mnogo primera u kojima ćemo čuti i videti da dve strane ne mogu ni da se porede, ali to uopšte nije poenta, niti je ikada bila.

Sport je koncipiran tako da se muškarci i žene ne takmiče međusobno, osim u mešovitim, timskim displinama.

Poenta je da je u traženju jednog cilja, surovo prekršen drugi i da svetske organizacije moraju što pre da prestanu da žmure na ovakve probleme i da naprave sistem koji će ispoštovati svaku stranu, ali zaštititi sport i sportiste.