Sport
Srbijo, Lazara moraš da sačekaš: Tadićev naslednik se ne postaje preko noći
Fudbalska reprezentacija Srbije nije uspela u ponedeljak da konačno pobedi Dansku, niti da postigne prvi gol protiv te selekcije nakon 10 godina. Remi 0:0, kao i onaj pre pet meseci u Nemačkoj, ostavio je "orlove" bez plasmana u narednu fazu
Tada na Evropskom prvenstvu, sada u Ligi nacija, pa će zato selekcija Dragana Stojkovića put ka Mundijalu 2026. morati da traži iz drugog, a ne prvog šešira.
U oči upada da je Srbija tokom 2024. odigrala devet takmičarskih utakmica i postigla tek četiri pogotka na tri različita meča. To je rezultat sve slabije kohezije u napadačkoj igri, nedostatka ofanzivnog kvaliteta iz sredine terena, a na mečevima Lige nacija u centru pažnje sve više bio je Lazar Samardžić.
Mladi ofanzivac Atalante je po završetku Eura automatski postao naslednik Dušana Tadića. Rekorder po broju nastupa u dresu sa državnim grbom se u Nemačkoj od istog i oprostio, pa se Samardžić nametnuo kao logično rešenje za kreatora igre "orlova".
Njegova slaba partija u Leskovcu pre neko veče bila je očigledna, ali morala bi da posluži i kao znak opreznosti - ne samo za Samardžića, već i za selektora Stojkovića i srpsku fudbalsku javnost.
Samardžića ne smemo da "pregorimo"
Srbija već godinama ne proizvodi igrače svetske klase tek tako. S urušavanjem struktura bazičnog fudbala i serijom generacija igrača koje u mlađim kategorijama (poput mlade selekcije) ne ostavljaju veliki uticaj na seniorski tim, sve je manji broj igrača u "kalupu" kakav je potreban Srbiji.
Simbolično ili ne, ne iznenađuje da bi Srbija u narednoj deceniji mogla da se oslanja na kreativnost momka koji nije produkt srpskog fudbala. Samardžić, rođen u Berlinu i odrastao u školama Herte i Lajpciga, izabrao je zemlju svojih roditelja iako je bio i mladi reprezentativac Nemačke i pričalo se da ga "panceri" zaista žele.
Pre Tadića, nacionalni tim klasičnu "desetku" nije video decenijama, a da se na narednog igrača sličnih kvaliteta ne bi ponovo toliko čekalo - važno je da se sa Samardžićem bude na oprezu. Prevelika očekivanja ne smeju da ga "sagore", već da ga postepeno jačaju dok ne bude u potpunosti spreman za ulogu lidera.
Samardžić je tek na mahove pokazivao naznake potencijala koji ima, nakon što je prethodnih godina daleko više vremena provodio na klupi i tek povremeno dobijao minute na terenu u samim završnicama mečeva. Sada, odlaskom Tadića, njegova uloga je preko noći postala daleko značajnija i ne treba zaboraviti da na tako nešto "Laki" nije navikao.
U Lajpcigu je kao tinejdžer upisao jednocifren broj nastupa, uvek sa klupe, dok je i u Italiji morao da bude strpljiv. Prve sezone u Udinezeu je šanse dobijao "na kašičicu", da bi tek od sredine druge bio teško zamenjiv. No, i prošle godine je Udineze ipak bio tim koji se do kraja bori za opstanak, da bi dolaskom u Atalantu postao deo tima koji ima velike ciljeve i bori se za trofeje.
Zato, Samardžić će morati da se navikne na sve veća očekivanja da sve češće bude "meč viner". A to je posebno teško u dresu Srbije.
Gde je bio Tadić sa 22 godine?
Da se Samardžiću ne natovari preveliki teret na leđa pokazuje i put koji je Dušan Tadić morao da krči da bi došao do statusa legende.
Reprezentativnu karijeru Tadić je okončao sa 111 nastupa, ali je sa 22 i po godine - koliko u ovom trenutku ima Samardžić - imao dva nastupa u prijateljskim mečevima.
Njegovo redovno bitisanje u "A" timu počelo je tek 2012. godine, otprilike u vreme kada je u Holandiji pravio iskorak iz Groningena u Tvente. Tadićev put bio je postepen, ali uvek uzlaznom putanjom, i to je "mantra" koje bi Samardžić trebalo da se drži u svojoj karijeri.
"Tadić je moj ljubimac u reprezentaciji Srbije i jedva sam čekao da ga lično upoznam. Rekao mi je ‘sine, dobrodošao u reprezentaciju, sada si deo naše ekipe, družićemo se i zajedno pobeđivati’. Oduševio me je već na prvom koraku. Sličnih smo karakteristika, on je takođe levonog i biće mi zadovoljstvo da upijam znanje uz igrača takvog vanserijskog kvaliteta", pričao je Lazar kada je stigao u reprezentaciju Srbije.
Istina, njegov ulazak u "Tadićeve kopačke" za sada ne ide sjajno, ali vreme radi za njega. Uz lidera Aleksandra Mitrovića, zvezdu Dušana Vlahovića i već ozbiljno iskusnog Nikolu Milenkovića, Samardžić ima dobru osnovu da ne mora uvek da bude u centru pažnje.
Ali, ako mu je već bio "ljubimac", onda bi i Samardžić mogao da pred očima uvek ima ono Tadićevo traženje lopte i želju da on bude taj koji se pita na terenu.
2025. je godina velikih ispita
Sada sledi 2025. godina, koja će i za Samardžića i za Srbiju biti godina velikih ispita.
Za levonogog ofanzivca zbog dokazivanja i u Atalanti, da nije samo "džoker" i da Đan Pjero Gasperini može na njega i više da se osloni u ključnim utakmicama, ali i zbog prvog ciklusa kvalifikacija u kom će biti jedan od nosilaca igre reprezentacije Srbije.
Za Srbiju baš zbog pomenutih kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2026. godine. Žreb se čeka, a šest ili osam utakmica stajaće "orlovima" na putu ka vizi za SAD, Meksiko i Kanadu.
Ukoliko bi Stojković odveo "orlove" na još jedno veliko takmičenje, bilo bi to prvi put da se naša reprezentacija pojavila na tri uzastopna turnira još od 50-ih i 60-ih godina prošlog veka (doduše zahvaljujući turbulentnim 90-im).
Ova, 2024. nije bila dovoljno dobra. Neka u narednoj i Samardžić i Srbija zajedno porastu, ali za to će im biti potrebno da više onog karaktera i mentaliteta koji je izgubljen odlaskom Tadića.
