Imao je rašta i plakati!

Ako dopustim sebi da budem takav - bahat, moram priznati da Novaku Đokoviću imam samo jedno da zamerim - što je pružio priliku mnogima (pogotovo na ovim prostorima) da sebe gledaju kroz prizmu tog šampiona, poliglote, orlušine i Čoveka. Da svaki njegov uspeh sebično prisvaja i bezobrazno uštine bar deo.

Iako je, ni kriv ni dužan, pružio neshvatljivu mogućnost sulude komparacije mnogima, onim samosvesnijim je pružio ono što može i što jeste do njega (a na tome mu treba biti zahvalan), a što je ponovio i nakon istorijskog trenutka u dalekoj Australiji – mogućnost da sanjaju!

"Ne plašite se da sanjate velike snove."

"Sve je moguće."

"Ne odustajte."

"Nađite nekoga ko sanja poput vas."

Sanjali su o bezbrižnom životu Novakovi preci u Jasenovom Polju, između Nikšića i Šavnika... Sanjali su Novakovi roditelji boreći se sa "duhom vremena" između Kopaonika i Beograda... Sanjao je i Novak - uprkos šansama, uprkos epohi, u inat svima i uprkos svemu.

Postavljali su brane ovoj sili prirode, ali avaj - voda ruši prepreke i krči svoj put.

I dok analitičari razglabaju o Novakovom forhendu, dok statističari crtaju procente prvog servisa po skici terena, dok osvešćeni (tek nakon ovog trijumfa) konačno govore da je Novak najveći teniser svih vremena, ne razumeju njegovu glavu. Ne razumeju koliko je sve ovo veće od tenisa. Od igre. Od sporta.

Ne razumeju Novaka, niti će u tome ikada uspeti. Ne mogu proniknuti u slovensku dušu, oni koji svoje korene ne zalivaju sećanjem i ponosom. Ne mogu... Oni koji nisu iskusili patnju ni ne mogu dokučiti šta sve iz nje proizilazi.

Ne mogu pojmiti ni Novakov izbor, kada je, umesto "jakog" i "bogatog" tuđeg, izabrao svoje Sunce, uz svu neizvesnost i nestabilnost "zvezde" na ovom području tih godina. 

Poput prađedova, koji su se prilagođavali životu u Jasenovom Polju; đedova - koji su to isto činili na Kosovu i Metohiji; Novak je se prilagodio surovom svetu - čvrsto je stajao sam na vetrometini samoprozvano "jačih" i onih koji su prema sebi, kao i sve ostalo, skovali i ovaj sport. Stajala je čvrsto ova prirodna sila na udaru čoveka koji je bahato umislio da protiv nje može.

Nakon skandala iz prošle godine, glasnija i ratobornija (svakako legitimna), mišljenja su bila: "Ne bih im došao nikad više", "Nikad više me ne bi videli"...

U inat, prosto i, sasvim razumljivo na kraju krajeva.

I tu dolazimo do raskrinkavanja onoga na čemu mu zameram - Novak nije kao ostali. Novak je Čovek, mnogo veći od ostalih. Verovatno i mnogo veći nego što je sam ikada pomislio za sebe.

Hrišćanski je praštao, što je Čovek poput njega sposoban da učini, iako su ga lomili na sve njima poznate načine. I ne samo prošle godine, već od starta njegovog nestvarnog putovanja. Prošlogodišnja epizoda je samo bila kulminacija svih nepravdi koje je trpeo.

Ponosno, stoički, poput predaka i orlušina podno vrhova Durmitora, Novak je izdržao sve nedaće na d(r)ugom putu za Melburn. Sam protiv svih. Uvlačili su ga u mulj "dokazujući" svoju čistotu... Nisu uspeli da ga uvuku. Uvlačili su mu porodicu u blato, pokušavajući da ga slome... Nisu uspeli. Učinili su sve što su mogli, sve što im je palo na pamet. Ni savili ga nisu, a kamoli slomili!

U ovom rđavom vaktu, Novak je ostao svoj, dosledan sebi i svojoj porodici, svojim korenima i svom dostojanstvu. 

U moru uzaludnih reči i pred bujicom licemerja, Novak je ostao čist pod ovim nebom, pred svojom porodicom i, što je najvažnije - čist pred sobom!

Niti jednu ružnu reč nije rekao (a imao je apsolutno svako pravo na to), ni za sve noći provodene u australijskom kazamatu. Slomila je zube ova voćka čudnovata onima koji su želeli pokornost i klečanje, onima koji danas najglasnije udaraju dlanovima.

Isti oni koji su ga šutkali dok je bio na zemlji, utrkuju se u hvalospevima, ali, opet, tužno i nesrećno, ne uspevajući da dođu do suštine.

Zato, bojim se, da Novakova katarza na melburnskom betonu nikada neće pročistiti one koji ne shvataju. One koji ne žele da pokušaju da razumeju, one koji ne mogu... One koji ravnaju tuđe živote i tuđe emocije prema svom velikom i značajnom postojanju. 

Ali je zato važno da Novakove suze ostaju kao suvenir u Melburnu, da se vraćaju poput bumeranga, ne bi li održale još koju lekciju dokonima, zadrtima, tikvama bez korena.

Plači Novače, imao si rašta i plakati!