Sport
Srbija, 20 godina od kraja Jugoslavije - koji klubovi stvaraju reprezentativce?
Od prvog meča reprezentacije koja u svom imenu nije imala Jugoslaviju prošlo je 20 godina i 207 igrača. Šta se može naučiti iz njihovih fudbalskih početaka i puteva koji su ih vodili do državnog tima? I zašto Srbija, makar u fudbalu, mora da teži bivšoj državi?
Savezna Republika Jugoslavija prestala je da postoji 2003. godine. Ideja panslavizma, pokreta za oslobođenje i ujedinjenje Slovena s kraja 19. i početka 20. veka, doživela je kraj potpisivanjem Ustavne povelje Srbije i Crne Gore. "Jugoslavija" u imenu države nestala je posle 74 godine. Ali, na fudbalskom terenu pojam Jugoslavije bio je najdugotrajniji.
Fudbalska reprezentacija nekadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca takmičila se pod imenom Jugoslavije punih devet godina pre nego što će kralj Aleksandar taj termin uzeti za naziv kraljevine. Sada, dve decenije otkako su "plavi" prvi put nastupili pod drugačijim imenom, Jugoslavija je - makar u fudbalskom smislu - prošlost kojoj se teži.
Srbija i Crna Gora, a potom i sama Srbija, nastavila je da se poredi sa slavnom prethodnicom. Jugoslavija je ostala reper za ostvarene rezultate i ciljeve koje treba dostići. U danu kada "orlovi" započinju kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2024. godine, Srbija sanja plasman na turnir na kom je poslednji put nastupila pod imenom Jugoslavija sa sve Draganom Stojkovićem na terenu.
Čovek koji je igrao i u timu zemlje "od Vardara do Triglava", danas je selektor. Stojković za izbor reprezentativaca ima daleko skučeniji prostor nego brojni selektori pod kojima je on igrao. Srbija je samo u poslednjih 10 godina izgubila oko 500.000 stanovnika.
Takva statistika pogađa i fudbal, ma koliko trivijalno to nekom zvučalo. Zato se selekcija okreće i dijaspori - verovatno već u petak uveče u crvenom dresu debitovaće Lazar Samardžić, talentovani ofanzivac rođen i ponikao u Berlinu.
Ali gde su nikli reprezentativci SCG i Srbije? Od prvog meča "ne-Jugoslavije", protiv nesrećnog Azerbejdžana, reprezentaciju je predstavljalo 207 igrača.
Šta se može naučiti iz njihovih fudbalskih početaka i puteva koji su ih dovodili do državnog tima? I kako to fudbal neprimetno glasno zagovara decentralizaciju?
Igrač za reprezentaciju može da se pojavi bilo gde
Srbija nisu samo Crvena zvezda i Partizan. Tom rečenicom ljubitelji fudbala neretko ukazuju na postojanje drugih klubova, da se ne vrti sve oko "večitih". U istraživanju RT Balkan o poslednjih 20 godina nacionalnog tima, to je činjenica koju treba ceniti.
Od 207 reprezentativaca SCG i Srbije, koliko ih je kročilo na teren u zvaničnim utakmicama, njih 67 ponikli su u mlađim kategorijama crveno- i crno-belih. To je gotovo jedna trećina.
"Srbija nisu Zvezda i Partizan"
Dve trećine reprezentativaca dolazi iz najširih predela države - od Subotice, Bačke Topole i Kikinde, preko manjih beogradskih klubova, do Leskovca, Pirota i Vranja.
Branislava Ivanovića, rekordera sa 105 nastupa, reprezentaciji Srbije "podario" je Srem. Milan Jovanović je preko Kosmosa iz Bajine Bašte i Budućnosti iz Valjeva stigao do seniorskog fudbala u Vojvodini.
Polimlje iz Prijepolja je fudbalski odgajilo Ivicu Dragutinovića, dok su iz zrenjaninskog Proletera izašli Zvonimir Vukić, Vladimir Ivić i Duško Tošić.
Ukupno 79 klubova je na ovaj ili onaj način doprinelo stvaranju budućih reprezentativaca. Šarenolikost sredina u kojima se talenti rađaju je upadljiva – reprezentativce je dalo 16 klubova iz Vojvodine, po 15 iz regiona Beograda i Zapadne Srbije, i 11 sa Istoka.
Predvideti odakle će stići neki novi igrači za reprezentaciju je ravno klađenju na drugu ligu Norveške – to nikome ne donosi dobro.
Kada je Zoran Tošić gradio svoj put nakon stasavanja u zrenjaninskim klubovima, šest meseci je bio bez kluba i igrao je mali fudbal. Kasnije je dosegao do Mančester junajteda i 76 nastupa za "orlove".
Put Radosava Petrovića od Jedinstva iz Uba vodio je preko Obrenovca do Partizana, a onda i Svetskog prvenstva u Južnoj Africi.
I stariji primeri nude pouke – poput Darka Kovačevića koji je golgeterski talenat razvijao u Radničkom iz Kovina; poput Dejana Stefanovića, učenika Dinama iz Vranja, kasnije dugogodišnjeg igrača Premijer lige.
Reprezentativci za ponos Novog Sada, Kragujevca, Čačka...
Ona fraza o "fudbalskim centrima" je izanđana koliko i bušna šerpa, ali proteklih 20 godina ukazuju na dobre i loše primere.
Kragujevac je čas imao, čas nemao klub u Superligi u tom periodu, ali je podario Filipa Kostića, Luku Milivojevića i ranije Predraga Đorđevića. To je već 127 nastupa za reprezentaciju.
Doprinos Zrenjanina je ranije istaknut, dok je i Čačak preko svog Borca dao devet reprezentativaca – istina, samo su Darko Lazović i Filip Mladenović od njih ostavili većeg traga. Novi Sad je kroz svoju Vojvodinu uradio daleko najviše posle "večitih" sa čak 17 reprezentativaca.
Mnogo isprobanih igrača
Od 207 reprezentativaca, čak 90 ima pet ili manje nastupa za državni tim i samo 62 nikada nisu igrali za "večite" u seniorskom fudbalu. No, to je za neku drugu temu.
Pa i manji beogradski klubovi su imali poznate škole - od Zemuna u kom su stasali Mateja Kežman i Nenad Milijaš, do Rada gde su uspešne karijere začinjali Zoran Mirković i Nenad Tomović.
Istočna Srbija zaostaje za drugim regionima
Nasuprot dobrim su manje uspešni primeri, gde se Istočna Srbija ističe. Zvuči neverovatno da je Radnički iz Niša dao dva reprezentativca sa po jednim nastupom. Ili da je iz Kruševca došlo ukupno pet nastupa koje su doneli Bojan Zajić, Dušan Petronijević i Miloš Vulić.
Požarevac je kroz Mladi Radnik davnih dana iznedrio Marjana Markovića, pirotski Radnički napadača Nikolu Đurđića, a Leskovac Lazara Ranđelovića, momka sa jednim nastupom u državnom timu.
Verovatno najveći talenat tih krajeva je Ivan Ilić – pre dolaska u Zvezdu, rastao je u školi fudbala Real iz Niša, koja u to vreme nije ni imala seniorski tim. Nepredvidivo, kao druga liga Norveške.
Da kriza mlade selekcije ne preraste u recesiju srpskog fudbala
Utvrditi odakle su reprezentativci stizali je lako - to je naknadna pamet. Na fudbalskim strukturama u Srbiji je da se postaraju da stručnost u radu sa mlađim selekcijama postoji u najširem obimu. U svim krajevima zemlje.
Samo tako će u Paraćinu moći da se pojavi neki novi Nenad Đorđević. Ili da iz Bačke Topole da izraste novi Nikola Žigić, iz Vrbasa stigne neko poput Ljubomira Fejse.
Jer, ne stvaraju se igrači nametanjem pravila "bonusa" u Superligi.
Da je poslednjih godina u radu sa mlađim kategorijama naišla kriza, nimalo tiho šapuću slabi učinci mlade reprezentacije - i rezultatski i igrački. Talenti i dalje stižu, pokazuju to Dušan Vlahović (2000. godište) i Ivan Ilić (2001).
Ali obojica su za velike inostrane klubove potpisali maloletni i uspehe napravili uprkos trendovima srpskog fudbala - prevremene prodaje najvećih talenata. No, i krize su prolazne. Bilo bi dobro za srpski fudbal da ona ne preraste u recesiju.
Pobede u dijaspori ojačale reprezentaciju
Kako su se državne granice menjale, a ljudi migrirali, pokazuju i čak 22 kluba koja su dala reprezentativce a da ili više nisu deo zemlje (pojedinci ponikli u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj) ili nikad nisu ni bili (igrači rasli u dijaspori).
Neki od njih su tu jer su igrali za Srbiju i Crnu Goru, poput Mirka Vučinića, Dragoslava Jevrića i Branka Boškovića. Neki su, kao Mladen Krstajić i Goran Trobok, počinjali u Zenici i Sarajevu, kada su ovi gradovi još bili deo stare Jugoslavije.
Ali i poslednjih godina primetna su dva korisna trenda – skautiranje igrača u regionu, i skautiranje igrača rođenih u dijaspori.
Tako je Luka Jović rano iz Bijeljine prešao u Beograd da bi se razvijao u Crvenoj zvezdi. Mihailo Ristić je ponikao u Rudaru iz Ugljevika pre dolaska u Loznicu, a onda i Zvezdu. Srđan Babić je do 15. godine bio u rodnom Borcu iz Banjaluke, pre selidbe u Vojvodinu.
Još je više onih koji su iz svih krajeva srpske dijaspore birali da predstavljaju Srbiju. Zdravko Kuzmanović i Miloš Veljković su počinjali u švajcarskom Bazelu, a Aleksandar Prijović u Sent Galenu. Drugi su stizali iz SAD (Neven Subotić), Kanade (Stefan Mitrović), Australije (Ivan Ergić), pa i Holandije (Nemanja Gudelj).
Sada su srpski talenti počeli da stižu i iz Nemačke. Istina, u Austriji su promakli Aleksandar Dragović i Marko Arnautović, ali u poslednjih 15 godina, reprezentacija je uspela da značajno proširi bazu potencijalnih igrača.
Prošlo je 20 godina otkako Jugoslavija ne postoji. Kroz još nekoliko, za reprezentaciju će igrati momci rođeni u Republici Srbiji.
Veza sa bivšom državom – i velikom i onom krnjom – biće sve manje. Samo će rezultati ostati da se porede sa jugoslovenskim fudbalom.
Ali ako Srbija i u narednoj deceniji ostane bez pola miliona ljudi, trpeće i njen fudbal. A to ipak i nije tako trivijalno?
