100 godina Prve lige Jugoslavije: Milutinac, Čika Jova i Senegalac - fudbalske legende Beograda (4)

U uvodu u serijal "100 godina Prve lige Jugoslavije" upoznali smo vas sa kontekstom nastanka nove Kraljevine, obnavljanjem fudbalskih klubova nakon Velikog rata i uspostavljanja regionalnih saveza iz kojih će stići učesnici prvog fudbalskog šampionata monarhije.

Naš izbor

100 godina Prve lige Jugoslavije: Fudbalski skandal u Sarajevu - kad Split "zarati" sa Zagrebom (3)

Prvi deo je bio posvećen S.K. Jugoslaviji, drugi zagrebačkom Građanskom, a treći priči o prvom skandalu jugoslovenskog prvenstva.

Četvrti deo vam donosi priči o slavnim predratnim igračima, naročito onim koji su nosili dres Jugoslavije.

Priča četvrta - Legendarni fudbaleri Beograda i Sarajeva

Nakon žreba koji je Građanski poslao direktno u finale, a J.N.S. odlučio da oni budu i domaćini u finalu, S.A.Š.K. i Jugoslavija trebalo je da među sobom odluče ko će "purgerima" na megdan.

Iako je susret trebalo da bude odigran i nekoliko sedmica ranije, na kraju je meč u Sarajevu igran 23. septembra, samo sedam dana pre nego što će pobednik morati da bude u Zagrebu. Ali ništa od toga nije sprečilo igrače dva tima da publici na stadionu u Kovačićima pruže novi meč sa sedam golova.

Bio je to duel igrača koji su obeležili fudbal u Beogradu, Sarajevu i čitavoj Kraljevini.

Za Jugoslaviju su nastupili, između ostalih Milutin Ivković, Dušan Petković, Jovan Ružić, Mihajlo Načević i Stevan Luburić. Svaki od njih ostavio je dubokog traga u predratnom fudbalu.

Niko kao Milutinac

Ivković, svima poznat po nadimku "Milutinac", bio je unuk vojvode Radomira Putnika, načelnika štaba Vrhovne komande u oba balkanska rata i Prvom svetskom ratu.

Za svojih 37 godina života, Ivković je stigao da bude toliko toga - fudbaler, reprezentativac, lekar dermatolog, komunista, simbol prkosa, mučenik i stradalnik zbog svojih uverenja.

Milutinac je baš protiv S.A.Š.K. prvi put zaigrao u državnom prvenstvu, kada mu je bilo 17 godina. Bio je reprezentativac Beograda 42 puta, a Jugoslavije 39. Igrao je za "bele orlove" na prvom Svetskom prvenstvu 1930. u Montevideu, ali i na Olimpijskim igrama u Amsterdamu 1928.

Čvrstih uverenja, Ivković je na inicijativu Saveza komunističke omladine Jugoslavije (S.K.O.J.) pristao da bude jedan od organizatora bojkota Igara u nacističkom Berlinu 1936. Kada je Jugoslavija bila okupirana 1941. od te iste Nemačke, Milutinac je sarađivao sa Narodnooslobodilačkim pokretom, što ga je na kraju i koštalo života.

Poslednji put se na fudbalskom terenu našao 6. maja 1943, kada su ga njegovi drugari zamolili da zaigra na proslavi 40. godišnjice B.A.S.K, kluba čiji je dres nosio po odlasku iz SK Jugoslavija. Već 24. maja iste godine, nešto pre ponoći, Gestapo ga hapsi i zatvara u logor na Banjici.

Tamo je, godinama kasnije je otkriveno, Milutin Ivković Milutinac zabeležio poslednji šut u svom životu. Nije to bio ni udarac ka golu rivala, ni izbijanje lopte pred svojim.

Bio je to šut bosom nogom u stomak Svetozara Vujkovića, zloglasnog upravnika Banjičkog logora, kada se Milutinac odupirao vezivanju pred odlazak na streljanje. Taj šut Ivkoviću je doneo prvo bolne udarce do besvesti, pre nego što su ga, po svedočenju bivšeg logoraša Dragoslava Rakonjca, poveli prema izlazu. Odvezli su ga u Jajince, gde je streljan zbog "komunističke delatnosti".

Kao nekadašnji urednik časopisa "Mladost", koji je takođe pokrenut na inicijativu S.K.O.J, Milutin Ivković ubijen je 25. maja 1943. Simbolično je da će godinama kasnije, baš 25. maja početi da se slavi Dan mladosti komunističke Jugoslavije.

Obaveštenje da je umro, Ivkovićeva porodica dobila je tek godinu dana nakon njegove smrti, od nemačkog Crvenog krsta.

Čika Jova Ružić, fudbalski pionir u albanskoj golgoti

Ako je Ivković protiv S.A.Š.K. bio golobradi mladić koji je tek počeo da skuplja iskustvo, to iskustvo i te kako je mogao da mu prenese Jovan Ružić.

Ovaj Beograđanin je pripadao prvoj, pionirskoj generaciji fudbalera koji su postavljali temelje tog sporta u Srbiji. Počeo je da igra još 1911. u Srpskom maču, a 1913. bio je jedan od osnivača Velike Srbije, tj. kasnije Jugoslavije, uz svog kasnije velikog prijatelja Lojdu Maheka.

Ružić je sa srpskom vojskom prešao Albaniju u povlačenju tokom Prvog svetskog rata, a potom otišao u Francusku. Tamo je kao gimnazijalac igrao fudbal u Sent Etjenu i Nici, da bi kao student prava igrao i u Parizu. Među tamošnjim fudbalerima je bio popularan i zbog snažnog udarca dobio je nadimak "Boulet de canon" - topovsko đule.

Po povratku u Beograd 1919., Ružić je postao član S.K. Jugoslavija, obnovio je "saradnju" sa Mahekom i drugim predratnim igračima Velike Srbije, a 1920. bio je jedini igrač iz Srbije u sastavu prve reprezentacije Jugoslavije (uz devetoricu Hrvata i Slovenca Staneta Tavčara).

Ružić je mogao da pokriva sve pozicije na terenu, osim golmana. Na meču protiv S.A.Š.K. bio je levo krilo. Do njega, kao leva polutka, nastupio je Dušan Petković "Senegalac".

"Senegalac" i "Čiča" u napadu Jugoslavije

Petković je dugih 12 godina nosio dres S.K. Jugoslavija, sa jednim kraćim izletom 1927. u francuski Monpelje. Živopisni nadimak dobio je zbog svoje izrazito tamne puti. Igrama na prvom državnom prvenstvu će i zaslužiti prvi od svojih osam nastupa u dresu reprezentacije. Ostao je upamćen kao jedan od najboljih srpskih golgetera 1920-ih, toliko da je 1928. u njegovu čast osnovan fudbalski klub Senegalac.

No, Petković je igračku karijeru prekinuo dosta rano, rešivši da se posveti novinarstvu. Bio je urednik sportske rubrike u dnevnom listu "Vreme", a bavio se i poslom fudbalskog sudije. Uoči Drugog svetskog rata je radio u jugoslovenskom konzulatu u Sofiji, nakon čega se odselio u Njujork. U Sjedinjenim Državama je i ostao do kraja života 1979. godine.

Tik pored "Senegalca", na mestu centarfora igrao je Stevan Luburić. Golgeter sa nadimkom "Čiča", takođe je jedna od legendi S.K. Jugoslavija. Bio je drugi u istoriji kluba po broju odigranih utakmica sa 294 nastupa, donevši "crvenima" dve titule prvaka.

Prešao je u beogradski Borac gde je igrao do 1941., kada ga je zadesila nesreća da postane ratni zarobljenik. U nacističkoj Nemačkoj je bio lišen slobode do kraja rata, a u posleratnim okolnostima je radio u trenerskoj organizaciji Jugoslavije. Luburić danas ima svoju ulicu u beogradskom naselju Žarkovo.

Tu je i slučaj Mihajla Načevića, koji pokazuje da predratni fudbaleri nisu uživali velike koristi od svoje trenutne sportske popularnosti.

I on je bio deo šampionskih timova 1924. i 1925, a posle toga je otišao u Sarajevo. Nosio je dres Slavije, najvećeg rivala S.A.Š.K, gde se i razboleo pa je ostao samo jednu sezonu. Već 1930. je prestao da se bavi fudbalom zbog pogoršanja zdravstvenog stanja.

Načević - igrač half linije, koja je delovala iza napadačke petorke - bio je tapetar iz braka Srbina i Austrijanke. Kako se bavio i atletikom, nije ni čudo da je igrao na sredini terena. Bio je dugoprugaš, pa su poznate priče da je nekada umeo da se ujutru takmiči u trci na 10.000 metara, a da popodne igra utakmicu.

U međuvremenu se vratio u Beograd, gde je živeo u Cerskoj ulici na Vračaru. U bedi i siromaštvu, preminuo je 1939. od posledica tuberkuloze, u 36. godini. Iza sebe je ostavio ženu, dvoje dece i maglovito sećanje na neumornog halfa, višestrukog šampiona Jugoslavije.

Polufinale državnog prvenstva: S.A.Š.K. - Jugoslavija 4:3, 23. septembar 1923.

U tom jedinom polufinalnom meču prvenstva, S.A.Š.K. je poveo u 41. minutu preko Josipa Plačeka, da bi dva minuta kasnije na 2:0 povisio Ferdinand "Feri" Gec, iskoristivši što je Jugoslavijin Petar Radojković promašio loptu.

Gec, rodom iz Beča, bio je sinonim za fudbal u Sarajevu tog doba.

Nastupao je za Germaniju iz Švehata, klub iz Austrije, pre nego što je u Sarajevo došao sa bratom Viktorom - te sezone igračem Građanskog. Bez Ferija u timu se nije moglo - S.A.Š.K. je u sedam sezona učestvovao u završnicama šampionata, a Gec je deo ekipe bio šest puta.

"Kada Feri poviče 'naprijed', još uvijek je strah i trepet protivničke obrane", pisale su sarajevske novine tog doba. Igrao je na svim mestima u napadu, ali najviše kao leva polutka.

No, u nastavku meča, Jugoslavija je zaigrala dosta bolje.

"U 7. minutu (drugog poluvremena, prim. aut.) Đurić daje prvi gol za Jugoslaviju. U 12. minutu na Petkovićev centar Jovanović Žena daje drugi. Odmah zatim Celebor skriva penalti, što Jovanović neobranjivo iskorišćuje", pisala je "Politika" u svom izveštaju iz Sarajeva.

Tako je Jugoslavija već do 69. minuta napravila preokret i povela 3:2 naočigled šokirane sarajevske publike. Ali opet "S.A.Š.K. biva nadmoćniji, jer Jugoslavija igra bez volje i rastrgano", pa samo tri minuta kasnije - rezultat postaje 3:3.

Taj izjednačujući gol za Sarajlije postigao je Anton Felver. Ime desne polutke S.A.Š.K. daleko bolje će ostati upamćeno po finalu državnog prvenstva, ali onog iz 1926. godine.

Do tada je Felver već postao fudbalski sudija, pa je dobio priliku da sudi finalni okršaj Građanskog i Jugoslavije. Građanski je slavio 2:1 golom u 87. minutu, iz penala koji je Felver dosudio.

"Prema novinskim izvorima, oko 1.500 navijača iz Beograda stiglo je u Zagreb vozom. Igrači Jugoslavije bili su ljuti što je Felver izabran za sudiju, sumnjajući da će on, kao član hrvatske nacionalističke organizacije, možda favorizovati domaću ekipu", zabeležila je Sofija Božić u svom naučnom radu "Srbi u Hrvatskoj 1918-1929: Između mita o 'velikosrpskoj hegemoniji' i društvenoj realnosti".

U tadašnjem Zagrebu nadimak za penal bio je "elver", po nemačkoj reči "elf", što znači "jedanaest". Nakon sumnjivog odlučujućeg penala koji je Felver dosudio, prikačen mu je nadimak "Elver", kao jasna aluzija. Felver je kasnije bio i doživotno suspendovan iz fudbala zbog sumnje da je proneverio novac Sarajevskog nogometnog podsaveza kada je obavljao funkciju sekretara.

Te 1926. je Felver kao sudija "učestvovao" u bolnom porazu Jugoslavije, a tri godine ranije kao igrač. Posle njegovog pogotka za izjednačenje, neumoljivi Jakupec u 85. minutu vara golmana "crvenih" Rodoljuba Malenčića i postavlja rezultat na konačnih 4:3 za S.A.Š.K.

Fudbalsko prvenstvo Kraljevine S.H.S. dobilo je i svog drugog finalistu.

Čitajte u ponedeljak: poslednji deo, "Građanski prvi šampion i srpsko-hrvatske tenzije".