Sport
RT Balkan intervju: Odbio Zvezdu, za Arkana bio "ratnik", a s Jugoslavijom na EURO otišao u čudu!
U intervjuu za RT Balkan, Milorad Korać govori kako se samo spletom okolnosti našao u reprezentaciji Jugoslavije za Evropsko prvenstvo 2000. godine, šta se iza kulisa dešavalo tog leta u Belgiji i Holandiji, ali i pamti kako je odbio prelazak u Crvenu zvezdu i kakve je neobične situacije iskusio u saradnji sa Željkom Ražnatovićem Arkanom
Iako usred leta, bio je hladan dan u Roterdamu. Za onu manjinu koja je tog predvečerja na stadionu "De Kujp" navijala za Jugoslaviju – bilo je ledeno.
Nije počelo tako loše. Siniša Mihajlović je ubacio opasan slobodan udarac sa leve strane gde je samo Edvin van der Sar sprečio Dejana Govedaricu da ostane nasamo s loptom, metar i po od praznog gola.
Kada je Savo Milošević brzom fintom na ivici šesnaesterca ostavio Franka de Bura ukopanog i pred natrčalim Japom Stamom rešio da uposli Mijatovića, samo je Peđin nesiguran udarac sprečio "plave" da dođu do vođstva.
Ali onda su počele da sevaju munje u narandžastim dresovima i pljusak golova u mreži Ivice Kralja, urezan do dana današnjeg kao poslednji meč naše reprezentacije na nekom Evropskom prvenstvu.
Patrik Klajvert je iskoristio zakasnelo Kraljevo istrčavanje da označi početak holandske žurke - Klajvert, Klajvert, Govedarica autogol, Klajvert, Overmars, Overmars. Tek je na samom kraju Milošević postigao ne toliko utešni pogodak.
Šest. Jedan.
Pomalo zaboravljeni svedok tog kraha Jugoslavije na Euru 2000. bio je i Milorad Korać, tada čuvar mreže Obilića.
U intervjuu za RT Balkan, 55-godišnji Požežanin govori kako se samo spletom okolnosti našao u selekciji Vujadina Boškova za Evropsko prvenstvo, ali i otkriva kako se kalio na neprijatnim niželigaškim terenima na Kosovu i u Makedoniji, kako je svojim sigurnim rukavicama vodio Bečej do nastupa u UEFA takmičenjima, zašto je odbio prelazak u Crvenu zvezdu i šta je sve iskusio u saradnji sa Željkom Ražnatovićem Arkanom kada je stigao u klub sa Vračara.
"Boškov nam je posle 1:6 rekao 'idemo dalje, nema veze'."
Korać u karijeri nikada nije oblačio dres SR Jugoslavije u zvaničnim utakmicama. Ipak, uz njegovo ime stoji jedno veliko takmičenje. Na Evropsko prvenstvo 2000. je otputovao žurno, sa klupskih priprema na Borskom jezeru dva dana pre početka turnira.
Umesto da igra prijateljske utakmice protiv lokalnih klubova, postao je saigrač Dragana Stojkovića Piksija, Siniše Mihajlovića, Predraga Mijatovića i ostalih velikih igrača generacije kojoj je samo veliki rezultat nedostajao.
"Poslednja utakmica na Evropskom, a šest komada... Nije to bilo ono kao protiv Norvežana, kada smo bili maksimalno 'zategnuti'. Protiv Španaca smo igrali takmičarski sve do poslednjih pet minuta. E protiv Holandije je stvarno bio potop. Mi sedimo na klupi, gledaš ono 1:0, 2:0, 3:0, a oni sve bolje igraju. A mi sve gori, pa ne znaš šta da radiš. I tu se osetilo ono kad se prave izmene - 'šta me sad ubacuješ, šta ću da ulazim na 3:0 ili 4:0?’", počinje Milorad Korać u intervjuu za RT Balkan.
Te večeri u Roterdamu, Jugosloveni su poslednji put zaigrali na nekom velikom takmičenju, a pokislo raspoloženje nije popravio ni "mister" Boškov svojim karakterističnim vojvođanskim bodrenjem.
"Posle meča je bilo razočaravajuće. Ulaziš u svlačionicu, ćutiš i ne progovaraš. Samo je Mister rekao 'dobro momci, ajmo, idemo dalje, nema veze'. Jer takav je on bio, nije shvatao tragično tu utakmicu. Po mom mišljenju, mi nismo imali dobru pripremu taktike za Holandiju. To su tada bili sve stari treneri koji nisu vodili takav skauting, da se brine o svakom detalju, da se gleda svaka sitnica. Tada je bilo 'hajde da izađemo, imamo talenta, imamo sve'. A ne može tako", priča Korać prisećajući se leta kada je na dve nedelje bio deo reprezentacije Jugoslavije.
"Igraš utakmice u Đakovici i Tetovu, ne znaš da li ćeš da se vratiš"
Ali njegov put do Evropskog prvenstva, koliko je bio iznenadan, toliko je bio i dugačak, daleko od velikih inostranih angažmana. Koraćeva karijera zahvatila je dane stare Jugoslavije i zahtevala brojne zaobilazne puteve kakvi mladi golmani u modernom fudbalu retko prave.
"Počeo sam u Slogi iz Požege 1983. i posle sam prešao u omladince Vojvodine. Išao sam na kaljenja u Slaviju i Kabel iz Novog Sada, pa onda morao na odsluženje vojske u Slavonski Brod. Tamo sam trenirao sa ekipom, ali nisam hteo da ostanem posle vojske, jer je već 'mirisalo' da će biti problema. Kad sam 1990. prešao u Slobodu iz Užica, išao sam na novu pozajmicu, u FAP iz Priboja. To je bila treća međurepublička liga stare Jugoslavije i tamo sam se svačeg nagledao", u dahu govori Korać, vraćajući sećanja na davna vremena.
To "svačeg" jesu iskustva kroz kakva mladi igrači danas retko prolaze. Ima to svojih i dobrih i loših strana.
"Tada je još bila zajednička država, pa u tim nižim ligama ideš u Makedoniju, ideš na Kosovo. Igraš protiv Albanaca dole... Bilo je situacija, kako nije. Igramo protiv Velaznimija u Đakovici, tada sam branio u FAP-u, to je neka 1990. ili 1991. godina. Igramo utakmicu 1:1 i tada je bilo posle nerešenog da se izvode penali. Odbranim ja dva-tri penala i dobijemo dodatni bod. Posle utakmice nas napadnu ovi iz Đakovice, ovog jednog udarili, onom drugom tokom utakmice iskoči prst, a sudija Jeremić igraču namešta prst. Gledam da li je moguće... Pa onda u Makedoniju odeš, u Tetovo, ne znaš da li ćeš da se vratiš. Stvarno je bila mnogo teška liga koja te očvrsne. To je bio fudbal gde se kališ. Danas igrač kad naiđe na malo tvrđe, on se povlači."
Posle ustaljivanja u timu Slobode iz Užica i to kao člana tadašnje Prve B lige, u leto 1994. Korać odlazi u Bečej.
"Kad se ode iz Bečeja u Kan... Kažeš sebi 'Ovde ne može niko gol da mi da'"
Mlađoj generaciji ljubitelja sporta, grad na Tisi ostao je u sećanju kao grad vaterpola, ali sredinom devedesetih, bio je i dom kluba koji je spadao u sam vrh jugoslovenskog fudbala.
"Bečej je počeo 1989. ili 1990. da pravi ekspanziju u sportu. Bio je industrijski grad s mnogo obrta novca i bila je fabrika 'Sojaprotein', a predsednik kluba je voleo fudbal i on je počeo to da finansira. Kada se liga suzila zbog raspada Jugoslavije, oni su ušli u ligu. To je bilo 91/92. Imali su fenomenalan tim kad sam ja branio za Slobodu, a igrao sam protiv Bečeja. Oni su sa Zvezdom igrali polufinale Kupa, bili su četvrta-peta ekipa u zemlji. Stadion? Pa bio je... ruina (smeh). Evo i sad je takav", smeje se Korać i ističe da je Bečej u to vreme bio grad u kom se živelo za sport.
"U tom periodu, bilo je četiri-pet klubova iz Bečeja koji su igrali u saveznom rangu. Košarkašice, rukometaši, fudbaleri i vaterpolisti. Sve je to uspeo 'Sojaprotein' da isfinansira. To je bio sportski grad. Svaka utakmica po 3.000-4.000 gledalaca, protiv Zvezde i Partizana po pet-šest hiljada. Vaterpolo je bio posebno jak, košarkašice su bile prvakinje Jugoslavije. E onda kad je došlo do 1998, onda je vaterpolo klub dobio daleko više finansiranja i došlo je do pada u fudbalu."
U Bečeju je bilo igrača koji su se isticali.
"Atila Kasaš je napravio dobru karijeru. Novčić, Ćirić, Mulina, oni su bili u Partizanu. Ajdinović, igrao je u Turskoj, Radišić u Grčkoj. Aleksić... Znalo se 11 koji igraju tada u Bečeju, rezerve 'nisu postojale', nas je 15 bilo. A trener nam je bio Josif Ilić, pa nas je preuzeo Dragan Okuka i napravili smo veliki uspeh. On je potom s Obilićem osvojio titulu."
Kada kaže 'veliki uspeh', Korać misli na uspon u sezoni 1994/95 – Bečej počinje u Prvoj B ligi, na proleće nastupa u Prvoj A i odmah stiže do plasmana u Intertoto kup. Naredne, 1996. godine, igra i u kvalifikacijama za Kup UEFA.
"Intertoto kup se tada igrao, bilo je super timova. Ali smo imali putovanja, igrali smo na Zvezdinom stadionu protiv Farula iz Rumunije i Pogona iz Poljske, jer u Bečeju nismo mogli da igramo. A gostovali smo u Kanu i u Belorusiji. To su bila putešestvija. Svaku utakmicu ideš do Budimpešte, pa presedaš, duga putovanja. Ali su te utakmice izvlačile maksimum iz igrača. Sećam se u Kanu, gde je to bio četvrti-pet klub u Francuskoj. Kad se ode u Kan iz Bečeja... Kažeš sebi 'pa ovde ne može niko gol da mi da'. I to su na kraju jedva uspeli u 92. minutu da nam daju gol (poraz 0:1, prim. aut). Tepih, nema lopta da udari džombu. Na glavu da padneš možeš, ne možeš gol da primiš. Posle onih naših oranica i blata do potkolenica. Ma kod nas i sad ima takvih terena..."
"Pogrešio sam kad sam odbio Zvezdu, ali s Arkanom sam se lako dogovorio"
Baš tada, u leto 1996. godine, Korać dobija priliku da pređe u Crvenu zvezdu i postane rezerva Zvonku Milojeviću. To je jedina tema tokom razgovora u kojoj se u njegovom glasu oseti žal.
"Jedanput ti kočija staje. Ja sam pogrešio '96, kad sam najbolje branio u Bečeju. Umesto da odem u Zvezdu ili Boavistu… Bilo je ponuda. Tada je u Zvezdi branio Milojević. Dođeš, ćutiš pola godine i onda kad on ode, dobijaš da braniš. Zašto sam rekao 'ne'? Zato što sam ja napravio grešku! I na kraju su doveli Pešića iz Radničkog iz Niša i nijednu utakmicu nije branio. Posle toga dovedu Dragoslava Jevrića. Da sam došao tada kako je trebalo, da budem tu neko vreme dok Miloje ne ode u Anderleht… Ja ostanem u Bečeju. I sve ti to promeni u životu. Ranko Stojić mi je završavao i transfer za Belgiju, ali predsedniku kluba Tataloviću nije bilo dovoljno 150-200 hiljada maraka, oni tražili pola miliona. To je ono – jedanput kad ti kočija stane, uđi u kočiju", jasno tvrdi Milorad Korać.
Zato, kada je godinu dana kasnije stigao poziv iz Obilića, Korać se nije dvoumio. Ipak, na transfer u klub sa Vračara morao je da čeka do 1998. jer su Bečejci insistirali da njihov prvi golman ostane do kraja ugovora. Tako je Korać ostao i bez šanse da bude deo šampionske generacije Obilića.
Očekivano, pregovori sa Željkom Ražnatovićem bili su jednostavni.
"Oni su već godinu dana ranije hteli da me dovedu, ali je to na kraju bilo '98. S Arkanom sam pregovarao, nema tu šta. Bilo je samo – 'Hoćeš ti da pređeš kod nas?' Klimneš glavom, potpišeš i sve se lako dogovoriš. Imaš toliko para i nema više priče", govori Korać i otkriva kako je tih godina bilo igrati u Obiliću.
"Znam da je Arkan nas uvek stimulisao. Imaš normalnu premiju, plus premiju za borbenost, a za Zvezdu i Partizan imaš ekstra premiju. I to te uvek čeka posle utakmice. Završiš utakmicu, kupanje, večera, ideš kod njega, isplati te, ideš u hotel 'Jugoslavija' na odmor, ne možeš kući. Sledeći dan oporavak, trening, pa tek onda ideš kući. To je kod njega bilo tako. Imao je neku viziju, verovatno jedini u to vreme, kako klub treba da funkcioniše."
Ali sa Ražnatovićem, kog su igrači oslovljavali sa "komandante", saradnja nije bila uvek jednostavna.
"Arkan je vikao 'Vi ste moji ratnici, ako treba svi ćemo da idemo!'"
Osetio je Korać to na svojoj koži, kada je 1999. na mesec dana ostao bez kluba – Arkan je bio nezadovoljan porazom Obilića u polufinalu Kupa Jugoslavije protiv Partizana. Odluka? Da se reši starijih igrača.
"To je period kad je Nenad Lukić trebalo da ode, pa nije otišao u inostranstvo. I onda kad je otišao, rekli su i meni možeš i ti da ideš i vrati 10.000 maraka obeštećenje i to ti je. Mesec dana nisam imao klub, moram da se pakujem i idem za Požegu – nemaš klub i niko te neće."
Ipak, u dva dana se sve promenilo.
"U tom periodu Jugoslavija igra utakmicu protiv Hrvata, ono kad je nestalo struje. Dan pre toga je Igor Dimitrijević branio za mladu reprezentaciju, a on je trebalo da bude deo podmlađivanja ekipe Obilića. Sve starije igrače su sklonili jer Arkan nije bio zadovoljan što nismo osvojili Kup, onaj skraćeni posle bombardovanja. I na toj utakmici Dimitrijeviću 'ode' rame. Odem kod Arkana i kažem: 'Komandante, šta ćemo? Da li mogu da idem negde da branim?' A on meni kaž: 'Je li, je l' ti znaš da braniš? Dovedi ti meni stručnjaka koji kaže da ti znaš da braniš.' Ništa, ja otćutim. Kaže on: 'Nemoj ti meni ovde da budeš trener, ti si ovde igrač, ima da slušaš, javi se dole treneru i idi na trening.' To je bilo u sredu. U subotu branim protiv Radničkog iz Kragujevca. Dobro odbranim, posle toga i u Nišu pobedimo 2:1, a onda protiv Partizana igramo derbi i dobijemo ih 3:0. I ja budem igrač utakmice. Eto kako se u životu sve menja."
Korać se saradnje sa Arkanom seća i po sada već čuvenom "ribanju" ekipe Obilića koja je tokom bombardovanja SRJ napustila trening kada su se oglasile sirene za vazdušnu opasnost.
"Bili smo na treningu, u Zvezdarskoj šumi. Imali smo aerobno trčanje i sirene počnu da 'zavijaju'. Igrači svi kao 'ma šta ćemo mi ovde' i svi u autobus i na stadion. Kad je ovaj izašao iz kancelarije, kad je počeo... 'Vi ste moji ratnici. Šta ste vi mislili? Jeste li vi... da ne kažem šta. Ako bude trebalo, ja ću prvi da idem i vi ćete sa mnom da idete. Nemoj više da se ovo slučajno desilo!' Mi svi samo 'razumem, razumem' i posle smo normalno trenirali. Ma šta sirene, kakva sirena, samo treniraj. Ćuti i ne gledaj gore (smeh). To je istina. Stvarno smo imali sastanak čim smo došli, a njemu bilo čudno šta smo se mi vratili. Počeo da se dere na nas", smeje se Korać 25 godina kasnije tom nimalo običnom vremenu.
Kada je kao već sasvim iskusan golman tek stigao u klub, Obilić je igrao u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Nakon ispadanja od Bajerna iz Minhena, Obiliću je rival u Kupu UEFA bio Atletiko. Poraz 2:0 u Madridu očito nije bio dovoljno dobar za gazdu kluba.
"I tu je bilo zanimljivo – kako izađemo iz aviona, tako nas Arkan čeka. Odmah sastanak. Što ste tako loše igrali? Zašto ste podbacili? Niste se borili. I u jednom trenutku pita on Kuzmana Babeua: 'Je li, kad si pravio veridbu?' Ovaj kaže: 'Pa komandante, pravio sam tad i tad'. – 'A nas nisi zvao? Trebalo je sve da nas zoveš.' Kazna za Babeua je bila recimo 10-20 hiljada maraka i tri meseca nije bio u ekipi. Dva sata smo imali sastanak zašto smo se povukli. Takav je bio."
"Kažu mi 'zovu te u reprezentaciju na Evropsko...' Čiju bre reprezentaciju?"
No, nastupi u Obiliću su Koraću doneli mogućnost da obuče dres Jugoslavije, ali u tim mečevima iz 1999. godine, radilo se o nezvaničnim nastupima.
Selekcija sastavljena od igrača iz Prve lige Jugoslavije otišla je na turnir kog se malo ko seća.
"Bio sam sa selekcijom Jugoslavije, ali nezvaničnom. Bili smo u Barseloni i na Kanarskim ostrvima. To je bio turnir na završetku prvenstva 1999. Išli smo sa Boškovom kao selekcija Jugoslavije, od igrača iz domaće lige, da vidi ko još može da bude koristan. Pa je onda u povratku nastao problem sa Batom Bulatovićem, da je uhvaćen na aerodromu sa 200-300 hiljada maraka. Valjda je Katalonija dala neke pare za učešće, on je u torbi hteo da prenese, ne znam šta je tu bilo na kraju, ali mislim da je to dobro završeno. Igrali su igrači iz Zvezde, Partizana, Vojvodine... Bio je Dudić, Šarac je bio i Obradović iz Obilića, nas trojica. Ivić, Saša Ilić iz Partizana…"
Godinu dana kasnije je usledio poziv kakav je Miloradu Koraću stigao samo jednom. S razlogom ga dobro pamti.
"Završeno je bilo prvenstvo i počele su pripreme s Obilićem za Intertoto kup. Zlatko Krmpotić je bio trener i mi odemo na pripreme na Borsko jezero. Imali smo neku utakmicu u nekom selu i prilazi mi direktor kluba i kaže: 'Moraš da ideš, treba da ideš za reprezentaciju'. – 'Gde bre da idem?' – 'Ideš za reprezentaciju.' –'Kakvu bre reprezentaciju? Čiju?' – 'Ma', kaže, 'pozvali su te, Kocić se povredio'", i dve i po decenije kasnije priseća se s dozom neverice.
Aleksandar Kocić, tada golman Zvezde, trebalo je da bude jedan od trojice čuvara mreže, uz Kralja i Željka Cicovića. Ali njegov pad u kupatilu i polomljeni prst bili su prilika za Koraća da ode tamo gde nije ni sanjao da bi mogao da ode.
"Pao u kupatilu. Banalno, ali povredio se i Boškov mene pozove dva dana pred put za Belgiju. Nisam zahvatio tu turneju po Kini kad su odigrali četiri utakmice, jer se već znalo ko će da ide. I onda nisam imao niti vize, ništa, pa na brzinu – gde ti je pasoš, gde su papiri. Sve su to završili za dva dana i ja otišao. Verovatno sam se Boškovu nešto svideo. On je par utakmica gledao, a znam da sam protiv Vojvodine u Novom Sadu, kad je bilo 1:1, fenomenalno branio."
"Boškov kaže Mijatoviću: 'Mislio sam da vama velikim igračima ne treba taktika'"
Kratkotrajna saradnja sa legendarnim Boškovom je za Koraća bila živopisna.
"Samo kad kažu Mister, znači da je u fudbalskom svetu gospodin čovek. Kod njega nema tenzije, sve je bilo laganica, da li trening, da li oporavak. Nekako vojvođanski 'pooolako'. A kad dođe utakmica, onda je davao tu motivaciju igračima. One treninge što smo radili, po mom mišljenju, možda je napravljena greška. Prvo, zašto smo išli na azijsku turneju pred turnir, druge vremenske zone, moraš da se pripremaš za Sloveniju, a igrači još nisu bili uigrani. Sve je to bio individualni kvalitet igrača, kao ta utakmica protiv Slovenije gde gubiš 3:0 na poluvremenu, posle toga i crveni karton za Mihajlovića. I ti se iz te utakmice vraćaš na 3:3 i oživiš."
Scenu u svlačionici posle neverovatnog remija sa Slovencima u dahu prepričava.
"Mi smo imali sastanak posle, bio je pokojni Bata Bulatović, bio je Tomislav Karadžić i bio je Mister. Bio je razgovor, sa svakim od ovih starijih igrača, zbog čega smo tako loše nastupili. Mislili smo lako ćemo mi Slovence skijaše da pobedimo, a ono sve igrači iz stare Jugoslavije, koji su bili ozbiljna ekipa i pritom motivisani. I onda se javi Mijatović i kaže: 'Pa Mister, mi smo naučili u klubovima da radimo taktiku na treninzima'. A Boškov mu kaže: 'Gospodine Mijatoviću, ja sam mislio da ste vi veliki igrači i da mi to ne treba da radimo'. Nije bilo zategnuto", podvlači Korać.
"Miha mi šutira slobodnjake – misliš ide na tribine, kad ono..."
Za samo dve nedelje u reprezentaciji, ni golman Obilića nije mogao odmah sve da vidi kako funkcioniše. Ali kako kaže, dešavale su se neobične stvari.
"Bilo je tu svega. Na jednoj utakmici, Boškov se okrene ka svojim pomoćnicima i pita: 'A koji je ono igrač tamo?' (smeh) Ili recimo, mi smo pripreme za utakmice samo na dva gola igrali i posle toga igrači malo ostanu da šutiraju i to je to, ništa taktički nismo mnogo radili", jasan je Korać, a onda sa setom vraća film na plejadu šutera kojima je pokušavao da zaustavi udarce.
"Mihajlović, Jovan Stanković, Deki Stanković, Savo Milošević... Kako nije bilo zanimljivo kad oni šutiraju! Miha kad šutira misliš ode lopta 10 metara preko prečke, a ona se samo spusti u gol. I još ranije kreneš da odbraniš, ali ništa – hvala, do viđenja, prijatno. Ne možeš da je stigneš. Sa 30 metara šutira, nema ovo sa 20 metara. Isto me je oduševio i Jovan Stanković kako je šutirao. To je mene oduševljavalo – svi su oni bili veliki igrači, a bili su opušteni. Da li su na Zapadu primili taj mentalitet da nema tog naboja, da svaka utakmica mora da bude moranje… Malo masaže, laganica, svi popiju nešto uveče – vino, pivo, sve je to normalno bilo. Taj mentalitet 'lako ćemo' nas je koštao da dobijemo šest komada od Holandije."
"Bilo je netrpeljivosti, a morali smo do nekog polufinala"
Posle 3:3 protiv Slovenije usledila je najbolja utakmica Jugoslavije na prvenstvu. Ujedno i jedina pobeda – 1:0 protiv Norveške.
"E to protiv Norveške je bila prava utakmica, kad smo videli da ne može na 'lako ćemo'. Odigrali smo stvarno muški, na početku smo dali gol. Tu je dobro postavljena taktika da mi ne izlazimo mnogo, jer su oni igrali na duge lopte i onda posle možeš da igraš. Svi su dobro odigrali. I tada šta se desi, Kežman uđe s klupe i odmah dobije crveni posle 30 sekundi. Sećam se da je tada bilo neke netrpeljivosti – 'e što ja ne igram, što ovaj, što onaj'. Bilo je toga. Oseti se to. Svi su bili nekako nervozni, a nisu imali potrebe. I posle toga je i Jokanović dobio crveni protiv Španije – tri utakmice u grupi i tri crvena kartona. Koliko sam ja primetio, svi su želeli da igraju i svi su igrali u ozbiljnim klubovima. Sa igračkim kadrom koji smo imali na prvenstvima 1998. i 2000. mi smo morali da budemo u nekom polufinalu."
To polufinale nikako nije stizalo, a posle dramatičnog poraza 3:4 protiv Španije, uz dva gola primljena duboko u nadoknadi, put je Jugoslaviju u četvrtfinalu odveo na Holandiju.
Za mnoge navijače je meč sa Špancima ostao upamćen kao "sudijska pljačka".
"Pa jeste bila! Meni je u sećanju ostalo samo tih poslednjih pet minuta. Utakmica gde ti dobijaš na terenu, gde Španci u jakom sastavu nemaju šanse da dobiju utakmicu. I neka je glupava situacija bila, oni postignu gol za 3:3 i potom dolazi sudija do aut-linije. Produžio je utakmicu na 3:2. Oni izjednačuju, ostao je možda minut, a sudija dolazi i pokazuje pomoćnom da se doda još dva minuta. I tada primamo četvrti gol iz penala. Izbegli bismo taj četvrti gol, izbegli bismo Holanđane…", setno zaključuje Milorad Korać u intervjuu za RT Balkan.
A posle toga, svi znaju šta je bilo. "Šestica" koja je ostala kao beleg na nemoćan kraj jedne generacije. Vreme je da neke nove taj beleg obrišu.
Možda već u Nemačkoj.
