Srbija i Balkan
Litijum i garancije o zaštiti životne sredine: Zašto se (ne) može verovati Evropskoj uniji?
Rezolucija 1244, Dejtonski sporazum, ZSO - samo su neke od situacija kada je EU Srbima nešto garantovala ali nije ispunila. Da li će u slučaju rudnika litijuma biti drugačije?
Ogromna ekonomska šansa za Srbiju ili ekološko ubistvo Srbije - lome se koplja oko toga šta bi za ovu zemlju mogla da znači mogućnost da kompanija "Rio Tinto" u nekom trenutku počne iskopavanja litijuma u Jadru.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nedavno je, u razgovoru sa novinarima, poručio da on veruje da rudnik nikog ne bi ugrozio, ali da će taj projekat biti prihvaćen samo uz garancije Evropske unije da će "životna sredina i život običnih građana biti sačuvani".
I predsednica Skupštine Srbije Ana Brnabić prošlog meseca pominjala je iste garancije, ističući da svi koji sumnjaju u posledice projekta koji u dolini Jadra planira "Rio Tinto" treba da znaju da Evropska unija (EU) ima najbolje standarde očuvanja životne sredine i da bi vodili računa da se projekat, koji je, kako navodi, ogromna prilika za Srbiju, sprovede u skladu sa najboljim evropskim i svetskim standardima.
Evropska unija i u prošlosti je mnogo puta Srbiji mnogo toga garantovala, ali i u proteklih nekoliko dana uverili smo se još jednom da te garancije i uveravanja nisu naročito pouzdani.
Iako nam EU potpisom svoje tadašnje šefice diplomatije Ketrin Ešton još 2013. garantovala da će prava Srba biti zaštićena osnivanjem Zajednice srpskih opština na Kosmetu, ne samo da ZSO još nije osnovana nego, štaviše, predsednica tzv. Kosova Vjosa Osmani sad tvrdi, a EU to ne osporava, kako je uslov za formiranje ZSO - faktičko priznanje Kosmeta.
Da ne pričamo o Dejtonu, iznenadnom menjanju pregovaračkog okvira kojim se kao uslov za evrointegracije postavlja odricanje od teritorijalnog integriteta… ali i o mnogim drugim situacijama kada smo držali Evropu za reč, pa se žestoko pokajali.
Ima li, dakle, Srbija ikakvog razloga da veruje da će Evropa ovog puta zaista zaštititi našu zemlju i životnu sredinu?
Garancije - da oni ne budu zatrovani
Upitan može li se verovati garancijama EU s obzirom na prethodno iskustvo Srbije sa tim blokom, narodni poslanik vladajuće Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović kaže da poredimo neuporedivo.
"Što se njih tiče ZSO može i ne mora da se formira jer to njih ne ugrožava, ali ako mi ovde ugrozimo životnu sredinu, shvatite da će i cela Evropa da bude zagađena. Ne radi se tu o njihovim garancijama za Srbiju, nego garancijama čitave Evrope da oni ne budu zatrovani", kaže Vladimir Đukanović i postavlja, kako kaže, "kontrapitanje"- "Da li Ruska Federacija truje svoje građane tako što eskploatiše uranijum"?
Na pitanje da li bi Srbija, umesto da se oslanja na EU, taj projekat trebalo da sama sprovodi, poput recimo Bolivije i Čilea, Đukanović navodi da će to Srbija svakako sama raditi i da se sirovina neće izvoziti jer se električne baterije mogu proizvoditi i na njenoj teritoriji.
"Svakako mi sami sebi možemo da obezbedimo te garancije o zaštiti životne sredine, ali nećete moći da kopate niti da rudarite dok sama Evropa ne da garancije. Jer onda dođe neko iz EU i kaže: 'Ne možete to da radite jer možete da nas otrujete'. Koja budala bi dopustila da se u sred srede Evrope truje stanovništvo - to je potpuno nenormalno", uveren je Đukanović.
Drugi sagovornici RT Balkan, međutim, iskazuju mnogo više opreza.
EU poštuje samo svoje interese
"Meni je proteklih 30 godina odnosa EU prema Srbiji i Srbima više nego dovoljno da im ništa ne verujem. Samo jedan primer je to što deset godina neće da ispune obećanje o formiranju Zajednice srpskih opština, na Kosovu i Metohiji, a garantovali su. Ništa im ne verujem," ističe novinar i bivši ministar za brigu o porodici i demografiju Ratko Dmitrović
I diplomata Živadin Jovanović uveren je da se na pitanje o poverenju u garancije EU ne može odgovoriti ako se ne pogleda predistorija naših odnosa i (ne)ispunjenih obaćanja. A ona je takva da naš sagovornik kaže da "Zapad nije zaslužio da mu verujemo" i da se o svemu mora razmišljati "dublje i obazrivije".
"Zapadni lideri, poput Makrona, Šolca, Stoltenberga… nemaju istorijat korektnog odnosa prema Srbiji niti razumevanja vitalnih interesa Srbije. Da li bi oni sada mogli imati neki drugačiji odnos prema ovakvom pitanju od koga zavisi sudbina zemlje? Čime su nas oni u to uverili? Da li je izaslanik Nemačke u BiH zaslužio da mu verujemo? Da li je Nemačka posle inicijative o Srebrenici, kojom se srpski narod obeležava kao genocidni, ali i nakon toga što je odelo skrojeno posle Drugog svetskog rata zbacila učestvujući u agresiji na SR Jugoslaviju, zaslužila da joj verujemo", pita Jovanović.
"EU nema istoriju poštovanja bilo čijih interesa sem svojih. Ni oni ni NATO nemaju kredit koji može građanina Srbije da uveri u solidnost njihovih garancija. Na kraju, zašto oni ne kažu gde su tehnologije koje bi oni da primene u Srbiji, primenjene u praksi, i Srbija će poslati svoju delegaciju da se uveri kako to funkcioniše. Sve ostalo je baratanje hipotezama - da li će biti bezbedno ili ne. Treba da vidimo da li se tu koristi sumporna kiselina, koje količine i kakva je krajnja destinacija te kiseline. Isto važi i za jalovinu", naglašava Jovanović.
Mnogo su garantovali, a ništa ispunili
EU je, kako on podseća, sistem koji nije nikada bio velikodušan prema Srbiji i nema istoriju dobronamernog odnosa prema najvažnijim srpskim nacionalnim interesima.
"Evropska unija je gotovo u potpunosti u NATO-u i kada je reč o politici njihovih vlada ne postoje odvojene politike članica EU i NATO – to je jedna te ista strategija koja ima dva alata: jedno su ekonomsko-politički i finansijski, a drugo vojni alati", poručuje Jovanović.
Naš sagovornik podseća kako su 1999. godine vodeće zemlje ovog bloka napale Jugoslaviju, a iste te godine usvojena je Rezolucija 1244, u kojoj je EU učestvovala preko Martija Ahtisarija, a koju u narednim godinama nikako nije poštovala.
"Za Srbiju je to egzistencijalno pitanje odnosa prema suverenitetu i teritorijalnom integritetu, prema kome EU ima negativnu politiku i oni ni u jednom dokumentu koji su sami sastavili, kao na primer u Ohridskom i Briselskom sporazumu, nema pozivanja na Rezoluciju 1244, što znači da oni ne poštuju ni dokument koji su sami stvarali", ističe Jovanović.
On je upitao i kakav je odnos EU prema pravu na slobodan i bezbedan povratak 250.000 Srba proteranih sa Kosova i Metohije i rade li nešto po tom pitanju.
"Jer to nije njihov odnos prema izdvojenom pitanju, na tome se zapravo ogleda njihov odnos prema celoj srpskoj naciji, prema srpskom narodu. Imamo na KiM Euleks koji je produžena ruka EU, i ne čini ništa da zaustavi proces etničkog čišćenja. Dalje, kakav je odnos EU prema obavezi iz Prvog briselskog sporazuma o ZSO? Šta su uradili da se to sprovede? Zajednicu srpskih opština su prodavali nekoliko puta za uvek nove, i uvek opasnije koncesije Srbije", podvukao je sagovornik RT Balkan.
Srbija, prema njegovim rečima, treba da razmotri kako bi mogla da zaradi na hrani, jer je bogata i vodom i zemljištem da upravo to ponudi svetu u trenutku dok se planeta suočava sa krizom hrane.
"Čitav taj sistem iz koga je stvoren 'Rio Tinto" je sistem pljačke i sistem otimanja, na tim osobinama je izraslo to bogatstvo. Ne smemo se ponašati skorojevićki i meriti sve ciframa - milionima i milijardama. Ni milioni ni milijarde ne mogu biti ispred interesa stanovništva. Puno je razloga da se bude razuman i trezven i da se hladne glave donose odluke koje će se ticati položaja Srbije u 21. veku - da li će Srbija imati zdravu prirodu, hranu i vodu ili ih neće imati", zaključuje Jovanović.
