Srbija i Balkan
Pošte su zauzeli, šta je sledeće: O Kosmetu, životu pod Kurtijem – bez prava i pravde, Boga i zakona
Kaže mi poznanik iz Mitrovice, a on zna bolje od nas koji živimo ovde, u centralnoj Srbiji, svaki Srbin koji je za Kurtijeve strahovlade ostao, i još je na Kosovu, i koji ne razmišlja da se spakuje i ode, zaslužio je orden narodnog heroja
Starica iz jednog, nekad čisto srpskog sela kraj Vučitrna, pričala mi je pre koju godinu na svom kućnom pragu da su joj komšije iza rata najpre ukrali kravu iz štale, onda i drugu, zatim i motokultivator sa prikolicom koji je bio parkiran u dvorištu, onda i priključne mašine. Posle i sitan alat iz šupe, od sekire do vila i grabulja, drva spremljena za zimu, kokoške, zatim su skinuli i odneli i drvenu ogradu. Na kraju, kad više ničeg nije bilo da se ukrade, odneli su joj i papuče sa praga koje su već bile sasvim iznošene.
"Sve podseća na 1999. i 2000. godinu, samo što nas sad ne kidnapuju i ne ubijaju već nas hapse uz pomoć svoje policije, a uskoro i uz pomoć vojske koju sve transparentnije naoružavaju uz pomoć Zapada", kaže mi juče, posle najnovije krize na severu KiM, upada policije u objekte srpske pošte, poznanik iz Severne Mitrovice.
Što se Srba na Kosmetu tiče, posebno onih koji žive severno od Ibra, ono što niti je, niti će kad biti država, polako ali sigurno pretvorilo se u policijsku nakaznu tvorevinu u kojoj nema ni pravde ni prava, ni Boga ni zakona. I u pravu je bio policajac sa severa. Pomenu to često naročito ovih dana mnogi u Mitrovici, koji je pre godinu i po na jednom sastanku sa srpskim rukovodstvom predvideo da će Srbe, kad uklone i poslednje barikade na KiM hvatati kao zečeve.
Juče u Pasjanu uhapšeno petoro Srba. Njihovi rođaci, sinovi uvereni su da nisu ni mrava zgazili. Dokaza ionako nema. Policija je upala u objekte Pošte Srbije na severu, pre neki dan zatvorene su pumpe u Severnoj Mitrovici, Zvečanu i Zubinom Potoku, još pre toga uhapšen je Srbin na Jarinju, pa na Merdaru... A, ko dopadne Kurtijevog zatvora taj neće skoro videti bela dana.
Pre toga, početkom godine zabranjeni su dinari, još ranije i srpska roba, lokale po Mitrovici polako preuzimaju Albanci, u apotekama nema lekova iz Srbije. Po platu se mora u Rašku ili u Vranje...
Pre mesec i po dana u jednom selu kraj Novog Brda, kada se posle 25 godina i to s razlogom začula srpska muzika – svadba je bila, Srbin se ženio, na veselje su upali Kurtijevi specijalci, sve rasturili, rasterali...
Kaže mi poznanik iz Mitrovice, a on zna bolje od nas koji živimo ovde u centralnoj Srbiji, svaki Srbin koji je za Kurtijeve strahovlade ostao, i još je na Kosmetu, i koji ne razmišlja da se spakuje i ide – zaslužio je orden narodnog heroja.
Jer, to što žive Srbi na Kosovu i Metohiji i nije život. To je muka bez kraja. Jer, kaže mi, kako živeti bez slobode, a ovde slobode nema.
Mač nad glavom
Ovde svakom visi mač nad glavom. Pa da li će biti uhapšen, da li će ostati bez posla, ili, prosto, predveče, ne može da pusti decu na ulicu da se igraju sa vršnjacima kojih takođe nema na ulici. Jer, s one strane Ibra, prekog glavnog mosta, malo malo pa pređe neka ekipa iz južnog dela grada, psuju, provociraju, traže kavgu... Ako ne neka ekipa, eto Kurtijevih poslanika na kafu na šetalište, okruženi obezbeđenjem, pancirima, šlemovima, dugim cevima.
O policijskim patrolama, specijalcima kojima je sever preplavljen ovde više niko i ne govori. To je nova svakodnevica. Ljudi se već navikli. Kao i na to da buldožer preore staro, pravoslavno groblje, da prastaru pravoslavnu crkvu proglase katoličkom, da malo-malo pa na srpskom groblju u južnom delu Kosovske Mitrovice polome još neki spomenik.
Oni koje zatvore, dok dokažu, ako uopšte uspeju, da su nevini, čeka barem godinu, godinu i po ili dve zatvora. A, nije lako provesti godinu ili dve u Dubravama kraj istoka ili u nekom pritvorskom podrumu u Prištini, ili u južnoj Mitrovici. Oni sa manje sreće, prosto umru, a ne dočekaju papir da su nevini, da su slobodni. Čak i kad iz zatvora izađu na ono što se zove sloboda, straha ne nestane, jer, ovde nikad nisi načisto ko će prstom pokazati na tebe.
A ovde, kaže mi poznanik, nikad ne znaš kad ćeš dopasti zatvora. Možeš biti prav, goreti kao sveća. Ovde ljudi tri put razmisle pre nego što izađu da protestuju zbog uhapšenih komšija, zbog neke druge nevolje, jer, na protestima je više Kurtijevih policajaca u civilu nego Srba, slikaju, snimaju, beleže svaku reč...
Što se međunarodne zajednice tiče nije da ne znaju šta se dešava. Imaju na terenu i Kfor i EULEKS i posmatračke timove ali, za njih je preorati srpsko groblje ili porušiti spomenike – "ok". Njih se to ne tiče. Kaže mi poznanik, do skora smo mislili da mu Zapad samo gleda kroz prste, sad smo uvereni da ga savetuju, da mu oni određuju nove akcije.
Što se Kurtija tiče, za njega kao glavnog dirigenta ne važi više procena da je nepredvidiv u svojim postupcima. Predvidiv je, to najbolje na svojim leđima osećaju Srbi i severno i južno od Ibra i te kako. Nepredvidivo bi bilo kad bi tzv. kosovsko pravosuđe otkrilo i osudilo nekog Albanca za zločin nad Srbima, kad bi našli ubice iz Starog Grackog ili Peći, žrtava OVK širom Kosmeta, a sasvim predvidivo je kad svakog dana uhapse ili osude nekog Srbina, kad upadu u poštu, banku, na pumpe, u crkvu, na svadbu.
A ko Kurtija da pozove na odgovornost? Država u kojoj nema ni pravde ni prava ni Boga ni zakona? Ili, oni koji su mu zaveštali državu, napravili tu nakazu?
"Nema od tog ništa", kaže mi poznanik iz Severne Mitrovice.
A Srbi i južno i severno od Ibra: ćuti, trpi, gledaj, krsti se, čekaj šta će te sledeće naći.
Sve dok jednog dana, teče dalje razmišljanje iz Severne Mitrovice, ne počneš da razmišljaš na temu imaš li pravo da svoju decu osudiš na život kojim ti živiš, dok ne počneš da razmišljaš da odeš, a kad počneš o tome da razmišljaš pola posla je već urađeno, već si na putu.
Šta je sledeće? Nova hapšenja svakako, nove presude sigurno, novi porušeni spomenici, u to nema dileme... Srbi na Kosovu i Metohiji najugroženija su etnička grupa u Evropi. Upadi u škole, bolnice? Kidanje i poslednjih veza Srba sa Srbijom?
Malo ko ovde veruje da se to neće desiti.
"Neće Kurti proterati sve Srbe sa Kosova i Metohije, ostaviće nas u svakom gradu taman onoliko koliko nas je sad u Prizrenu ili u Prištini. Da može da kaže kako mu je država multietnička i multikulturna. Mi ostali, šta će biti sa nama, sa našom decom, sa našim unucima", pita me poznanik sa Kosova.
Iako naslućujem mnoge odgovore, ćutim.
Šta da mu kažem?
Ima i onih, nepravda bi bila da se to ne kaže, čija kuća – nije na prodaju. Ostaju da svedoče o suludim vremenima. Jer svi putevi ovde, putevi su iskušenja i stradanja. Teških.
Ona starica sa početka priče, uprkos svemu ostala je u svojoj kući. Njena borba bila je fascinantna.
Ne znam dok ovo pišem je li još u onom selu, znam da su je iz kuće mogli izneti jedino mrtvu.
Da li Kurti razume njenu žrtvu? Ako ne, džaba mu sve patrole i džipovi i svi specijalci i svi spiskovi za hapšenje Srba. To je malo komplikovanija materija.
