NATO bombe pre 26 godina pale na RTS: Zašto je ubistvo 16 ljudi zločin bez kazne

Noć između 22. i 23. aprila 1999. godine. NATO bombe tokom agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju padaju na RTS. Sat pokazuje 2 časa i 6 minuta. Staju vesti, signal RTS, gasi se slika. I 16 života. Zašto?

I 26 godina kasnije, isto pitanje. Bez odgovora. Tada i sada. 

Prvi put u istoriji ratovanja gađana je medijska kuća. Prethodno je NATO proglasio za legitimni vojni cilj, a pod "opravdanjem" da RTS služi za "propagandu".

Protest studenata ispred Generalštaba: Stižu nove generacije koje pamte ubice svoje nacije

Godinu više od četvrt veka Srbija pamti da su živote, na svojim radnim mestima izgubili: Jelica Munitlak – šminker, Ksenija Banković – video-mikser, Darko Stoimenovski – tehničar u razmeni, Nebojša Stojanović – tehničar u masteru, Dragorad Dragojević – radnik obezbeđenja, Dragan Tasić – električar, Aleksandar Deletić – kamerman, Slaviša Stevanović – realizator, Siniša Medić – dizajner programa, Ivan Stukalo – realizator, Dejan Marković – radnik obezbeđenja, Milan Joksimović – radnik obezbeđenja, Branislav Jovanović – tehničar u masteru, Slobodan Jontić – monter, Milovan Janković – precizni mehaničar i Tomislav Mitrović – režiser programa.

Udruženje novinara Srbije (UNS), Strukovni sindikat Radio-televizije Srbije i Sindikat novinara Srbije (SINOS) ističu da je NATO počinio ratni zločin i tako je uvedena praksa napada na medije u međunarodnim sukobima, a da uprkos tome niko iz NATO struktura nije odgovarao.

U izveštaju organizacije "Amnesti internešenel" iz 2000. godine, podseća UNS, navodi se da su snage NATO počinile ozbiljna kršenja zakona rata, što je dovelo do nezakonitog ubijanja civila, a među istaknutim slučajevima je i ubistvo 16 medijskih radnika RTS-a, koje je kvalifikovano kao ratni zločin.

"U trenutku bombardovanja u zgradi su radili tehničari i ostalo proizvodno osoblje. Procenjuje se da je u zgradi u trenutku napada radilo oko 120 civila. Najmanje 16 civila je ubijeno, a još 16 je ranjeno", piše u izveštaju organizacije koja navodi i da je NATO pogodio metu koju je ciljao.

U istom dokumentu navode se i reči nekadašnjeg britanskog premijera Tonija Blera koji je rekao da je RTS bombardovan zato što je emitovao snimke stradanja civila, koje su preuzimali i zapadni mediji, što je, prema njegovim rečima, slabilo podršku ratu u okviru NATO alijanse.

U susret godišnjici NATO agresije: Kakva je bila uloga Veslija Klarka, Havijera Solane i Olbrajtove

"Bili smo svesni da će se te slike vratiti i da će postojati instinktivna simpatija za žrtve kampanje", rekao je Bler za Bi-Bi-Si.

Izveštaj ukazuje i na to da iz NATO-a nije bilo upozorenja da je "konkretan napad na centralu RTS-a neizbežan".

"Zvaničnici NATO-a u Briselu rekli su za Amnesti internešenel da nisu dali konkretno upozorenje jer bi to ugrozilo pilote", navodi se.

UNS, Strukovni sindikat RTS-a i SINOS poručili su da je krajnje vreme da za ovaj ratni zločin odgovaraju nalogodavci i izvršitelji.

Za zločin je odgovarao samo tadašnji direktor RTS-a Dragoljub Milanović, jer nije poštovao naređenja Savezne Vlade i izmestio radnike i tehniku na bezbednu lokaciju. 

Čega se pametan stidi, time se Vesli Klark ponosi: Srećan sam zbog bombardovanja, doneli smo mir

On je osuđen zbog odgovornosti za pogibiju 16 radnika RTS-a u NATO bombardovanju 23. aprila 1999. godine, a u presudi se navodi da nije preduzeo mere da se zaposleni te noći zaštite i evakuišu. Osim Milanovića, niko više nije procesuiran. 

Slučaj je ispitivala specijalna komisija Haškog suda, ali Tužilaštvu nije predložila pokretanje krivičnog postupka.

Porodice, prijatelji, kolege svaku godišnjicu obeležavaju u vreme bombardovanja zgrade, u dva sata i šest minuta kod spomenika "Zašto?" u Tašmajdanskom parku. 

Prošle godine bilo je četvrt veka od tragedije, a Miroslav Medić, brat stradalog Siniše Medića, rekao je da se "godinama okupljamo ovde da se setimo strašnog zločina koji je počinio NATO, odlučivši da prvi put u istoriji ratovanja bombarduje jednu medijsku kuću, smeštenu u gusto naseljenom delu grada".

"Bez ikakvog jasnog upozorenja zaposlenima gađali su zgradu Radio-televizije Srbije, ne vodeći nijednog trenutka računa o mogućem broju civilnih žrtava. Dobro su znali da je u ovoj zgradi tih noći uvek bilo između 150 i 160 ljudi koji su samo obavljali svoj svakodnevni posao, nervozno iščekujući jutro da se vrate svojim porodicama", rekao je Medić.

Kako je istakao, "NATO moćnici su tada želeli da pokažu svu svoju moć, bahatost i nekažnjivost, hladnokrvno ubijajući civile i uništavajući privredne i civilne objekte širom naše zemlje u 78 dana rata koji su vodili na našoj teritoriji bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija".

"Tako su odlučili da bombarduju i zgradu RTS-a, pravdajući taj zločin tako što su govorili da RTS emituje lažne vesti i širi propagandu Miloševićevog režima i ima komandnu ulogu u vojnim operacijama Vojske Jugoslavije. To, naravno, nije bilo tačno. U zgradi RTS-a u to vreme nije bilo nijedno vojno lice niti vojna oprema koja bi se koristila za slanje komandi jedinicama vojske na terenu. U zgradi RTS-a su bili samo civili, tehničko osoblje i novinari, što mogu da potvrde i strani izveštači koji su slali svakoga dana svoje izveštaje iz ove zgrade", naveo je Medić.

Naveo je i da je RTS tada "emitovao samo izveštaje o zločinima koje su činili albanski teroristi na Kosovu i NATO zločinci širom naše zemlje".

Naš izbor

Nije kriv onaj ko je bacio bombu: Ko u Srbiji abolira NATO za bombardovanje zgrade RTS-a u Beogradu?

"Ta istina je ono što ih je bolelo i zbog čega su dobijali kritike i u svojim zemljama. Zato su želeli da ućutkaju RTS i da se u svetu čuje samo njihova verzija događaja na terenu", naveo je. 

On je podsetio da je bombardovanje zgrade RTS-a prekinulo program samo na nekoliko sati.

"Zbog toga razaranje ove medijske kuće i ubistvo nedužnih civila nije imalo nikakvog smisla, efekta, a ni opravdanja. Samo je nanesena ogromna tuga i bol za 16 porodica koje su tom prilikom izgubile svoje najmilije. Sve su to bili većinom mladi ljudi, dobre kolege i nisu zaslužili da na ovako strašan način izgube svoje živote. Niko od NATO čelnika nikada nije procesuiran niti je odgovarao za ovaj zločin. Međunarodne novinarske organizacije su odmah posle bombardovanja izjavile da RTS nikako nije mogao biti legitimni vojni cilj i da je u pitanju klasičan ratni zločin. I pored toga Sud za ljudska prava u Strazburu se oglasio nenadležnim u ovom slučaju. Ovo i dalje ostaje zločin bez kazne", rekao je Medić.

Porodice, prema njegovim rečima, muči i pitanje "zašto ništa nije učinjeno da se zaštite životi zaposlenih u vreme vazdušne opasnosti".

Tajna dokumenta otkrivaju: Uloga Britanije u propagandnom ratu za vreme NATO agresije

"Zašto niko od odgovornih ljudi u RTS-u nije učinio ništa da se ljudi sklone na sigurno mesto rada barem noću kada u zgradi nije bilo stranih novinara? Zašto niko u Saveznom ministarstvu odbrane nije reagovao na nepostupanje tadašnjeg direktora RTS-a Dragoljuba Milanovića po naredbi broj 37, po kojoj je bio obavezan da izmesti ljude i tehniku na rezervno mesto rada u slučaju ratnog stanja? Ta naredba nije izvršena i za to je odgovarao samo tadašnji direktor. Ostali čija je dužnost bila da kontrolišu postupanje RTS-a za vreme ratnog stanja, nisu nikada pozvani na odgovornost, a neki su čak i odlikovani. Da li to znači da su i nekome ovde bile potrebne naše žrtve? Da li to znači da su naši najmiliji bili žrtvovani? To je ono što nas boli svih ovih godina. Odgovore na sva ova pitanja još nismo dobili. Žrtve još traže istinu", poručio je Medić.

Žanka Stojanović, majka poginulog Nebojše Stojanovića tvrdila je da postoje i izjave "ljudi koji su govorili da je dežurni operativni u vojnom centru presreo razgovor NATO pilota i da je on javio da će televizija te noći biti bombardovana". Ipak, tadašnji ministar odbrane Dragan Šutanovac rekao je porodicama stradalih da su pregledali svu tu arhivu i da nigde nisu mogli da dođu do tog izveštaja. 

Američki novinar Džeremi Skejhil izvinio se pre nekoliko godina na otvaranju Međunarodne konferencije "Kraj nakažnjivosti za zločine nad novinarima" u Beogradu, kako je rekao, "u ime svoje države zbog ubistva 16 novinara". 

"SAD mnogo priča o slobodi medija ali niko nije postavio pitanje zašto je ubijeno 16 radnika koji su samo radili svoj posao. Ono što je SAD uradio bio je ratni zločin, a nijedan čovek nikada nije izveden pred lice pravde. Molim se i nadam da će pravda biti zadovoljena", rekao je on. 

Skejhil je izveštavao 1999. godine iz Beograda, a u nekoliko navrata je govorio da nikada neće zaboraviti aplauze kolega iz zapadnih medija kada je bombardovan RTS.

U ovom aplauzu je svo licemerje dežurnih zapadnih branilaca prava medija (ali samo ako pišu onako kako oni smatraju da treba). On ima težinu krilatice portparola NATO u vreme bombardovanja Džejmija Šeja da su civilne žrtve "samo kolateralna šteta". 

A, šta Srbija, koja, između ostalog, pod tegovima negativne propagande Zapada nije uspela da izboksuje pravdu pred međunarodnim sudovima za žrtve RTS, ali i ostale poginule tokom agresije može da uradi za porodice stradalih? Na primer, da zaživi memorijalni centar u zgradi u kojoj su poginuli radnici RTS što traže njihove porodice. Prošlo je preko četvrt veka. Vreme je.