Srbija i Balkan

Nije kriv onaj ko je bacio bombu: Ko u Srbiji abolira NATO za bombardovanje zgrade RTS-a u Beogradu?

Majstorskom zamenom teza, dve i po decenije posle zločina, za deo srpske javnosti pitanje više nije ko je naredio i izvršio bombardovanje zgrade RTS-a, već "ko je znao za bombardovanje"
Nije kriv onaj ko je bacio bombu: Ko u Srbiji abolira NATO za bombardovanje zgrade RTS-a u Beogradu?Getty © Photo by Pierre Crom/Getty Images

Kada su na Božić 2015. godine teroristi upali u redakciju lista "Šarli Ebdo" u Parizu i ubili 10 zaposlenih i dvojicu policajaca svi smo u Evropi, pa i u Srbiji bili – "Šarli Ebdo". Kada je, takođe, u pitanju teroristički napad na zgradu RTS-a u Beogradu, u noći 23. aprila 1999. godine kada je ubijeno 16 radnika, neki jesmo – "Šarli Ebdo", a neki u Srbiji i nismo.

Jer, napad na novinare u Francuskoj jeste terorizam, u Srbiji – to je pod znakom pitanja. U stvari, zavisi od toga ko su teroristi, ako su naoružani zločinci iz tabora NATO-a, ako je teroristički napad komandovan direktno iz Brisela, onda reč terorizam nije uputno pominjati. Bolje je naći neki eufemizam, izjasniti se, ali izokola.

Majstorskom zamenom teza, dve i po decenije posle zločina, za deo srpske javnosti pitanje više nije ko je naredio bombardovanje zgrade u kojoj su te večeri sedeli zaposleni, spikeri, tehničari, lektori – ko je hladnokrvno pobio, spržio šesnaestoro ljudi, iako je znao da u zgradi ima zaposlenih. Glavno pitanje postalo je "ko je znao za bombardovanje" i ko nije na vreme ispraznio zgradu.

Dakle nije kriv onaj ko je izdao naređenje da se baci bomba na zgradu u kojoj su na svojim radnim mestima, u svojoj zemlji, sedeli zaposleni, nego krivica je nađena među onima koji su navodno znali da će 23. aprila, u dva sata i šest minuta ujutru bomba pasti na zgradu, i da će pasti baš na to mesto.

Naravno, onaj ko je u međuvremenu spakovao čitavu tezu, ko je obrnuo stanje stvari, pa umesto da se razgovara na temu ko je direktno naredio bombardovanje, ko su izvršioci, kako je moguće da medijska kuća bude legitimna vojna meta, težište bude prebačeno na to ko je znao da će biti bombardovanja, znao je šta radi. Jer, u ovom slučaju u pitanju je Srbija.

Dalje, kao retko gde na drugim mestima, u Srbiji je prihvaćena teza da je zgrada RTS-a u noći 23. aprila bila – legitimna vojna meta. Da sve bude još apsurdnije, zgrada RTS-a nije bila samo "legitimna vojna meta", dakle, NATO je imao pravo da pobije onih 16 zaposlenih, nego – zločin je naručen iz Srbije, pa je NATO u ovom slučaju tek puki izvršilac narudžbine stigle iz zemlje koju je u tom momentu bombardovao. Po ovom scenariju, rukovodstva Srbije, državno i vojno, znala su da će zgrada RTS-a biti bombardovana, a 16 ljudi žrtvovani su kako bi se svetu pokazalo kako NATO po Srbiji  ubija civile, kako su na meti i mediji. Kao da prethodnih 31 dan nije bilo dovoljno žrtava, dovoljno pobijenih, sprženih ljudi, dovoljno srušenih civilnih zgrada, dovoljno kolateralnih žrtava za ovu nakanu Miloševića i njegove ekipe.

Kako bi se ovo potvrdilo, koriste se svi mogući dokazi i kvazi dokazi – ovaj je javio ovom, onaj je javio onom, jedino niko ne postavlja pitanje kako se moglo desiti da NATO bombarderi izruče tovar bombi na RTS, a da prethodno niko ne proveri preko ovog ili onog da li su zgradi još ljudi, koliko ih je...

Od strane pobornika pomenutih teza nema ni odgovora na pitanje otkuda NATO-u, američkoj administraciji, britanskom premijeru, Vesli Klarku, pravo da odlučuju koji su legitimni ciljevi u jednoj suverenoj zemlji? I, kako je glavno pitanje postalo otkuda ljudi u uslovima ratnog stanja, na svojim radnim mestima, a ne čije su ih bombe pobile? Ako pitanje "otkuda ti ljudi na svojim radnim mestima u to vreme, zašto nisu evakuisani", ako se navodno znalo za napad i ima potencijala za istragu, ako na njega treba dati odgovore, onda ono svakako sledi posle pitanja – ko je naredio i ko je izvršio teroristički napad na zgradu RTS-a u centru Beograda.

Uostalom, ako ćemo o dobrim namerama, kako to da od strane onih koji za pogibiju 16 radnika RTS-a krivce traže prevashodno u Srbiji, nema pitanja o tome ko je recimo kriv za kasetne bombe u Nišu ili Kuršumliji, po Pešteru, za Grdeličku klisuru, za pobijenu decu... Ti napadi nisu bili najavljeni, žrtve nisu imale šanse da se sklone, krivci su jasni i poznati, ili je i za te žrtve kriva Srbija, njeno državno i vojno rukovodstvo?

I tu se već dolazi do davno postavljene matrice. Nisu tu važne žrtve, pa bile one u Beogradu, u Nišu, u Grdeličkoj klisuri, na Torniku ili u Novom Pazaru – važno je dokazati da NATO nije kriv. Da su krivci za svaku žrtvu, za svaki srušeni most, za svako ubijeno dete – u Beogradu.

Ni ovde nije kraj. "Državno ubistvo" radnika RTS-a, kako se već godinama NATO zločin definiše od dela srpske javnosti, ima još jednu namenu. Služi, tvrde oni, da se iz godine u godinu, evo već dve i po decenije, obeležavanjem godišnjice, polaganjem cveća na spomenik, u Srbiji širi mržnja i strah od NATO-a!

Time čitava konstrukcija dobija još jednu monstruoznu nadgradnju, rađa se još jedna skrivena namera planera i naručilaca zločina koji su naravno – u Srbiji.

Iz Komisije za istragu ubistava novinara koja je naknadno u rad uzela i slučaj bombardovanja RTS-a, na šesnaestu godišnjicu zločina saopšteno je da je komandi NATO-a upućen čitav niz pitanja o ovom događaju, ali da odgovori nisu stigli.

"Komisija je inicirala da tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević u sklopu dopisa NATO-u u kojima su se tražili podaci i o nekim drugim slučajevima, zatraži odgovore na pitanja o tome ko je i sa kojim argumentima doneo odluku da se zgrada RTS-a bombarduje, ko je izvršio bombardovanje, da li su predstavnici vlasti Srbije bili obavešteni o tome da je RTS meta", izjavio je svojevremeno Veran Matić, predsednik te komisije.

On je tada za RTS rekao da  Komisija za istragu ubistava novinara nema novih dokaza da su radnici RTS-a možda namerno žrtvovani.

Ali, koga za ovo briga. I, niko da postavi pitanje kako to da NATO, ako je zločin planiran i naručen iz Srbije, ako je poslužio da se NATO optuži za civilne žrtve, to nije odmah iskoristio i objavio: "evo ko je sve iz Srbije znao da će zgrada RTS-a biti bombardovana a nije preduzeo ništa da spasi živote ljudi"?

Uz ovo i saopštenje organizacije "Amnesti internešnel" (AI) iz 2000. godine, prema kome je "NATO bombardovao RTS a da pritom nije izdao posebno upozorenje, iako su znali da se u zgradi nalazi mnogo civila". Iz AI tada je rečeno da su se civilne žrtve mogle izbeći samo da su se "snage NATO-a u potpunosti držale pravila ratovanja". Iste godine je i međunarodna organizacija za ljudska prava "Hjuman rajts voč" saopštila da nije bilo nikakvog opravdanja za bombardovanje zgrade televizije u Beogradu.

Na stranu ove dve organizacije, na stranu izjava Veslija Klarka. On je osam godina posle bombardovanja, pravdajući akciju, rekao da je "Milošević znao da će zgrada RTS-a biti napadnuta". Po njemu tada nije ubijeno 16, već šest radnika, kao i da je "RTS bio legitimni cilj", a kao glavni argument pomenuo je da je akcija "odobrena u američkoj administraciji".

Možda u ovom ključnom argumentu generala Klarka leži odgovor na pitanje – "ko u Srbiji i zašto abolira NATO za bombardovanje zgrade RTS-a u Beogradu i pogibiju 16 ljudi"?

image