RT Balkan analiza: Traže dokaze o genocidu nad Srbima - ja sam dokaz, moj brat je dokaz

Najradosniji pravoslavni praznik, nakon pomena sela Kravica budi osećaj gorčine, tuge, bezbroj pitanja, koja su i nakon 30 godina bez odgovora, žal za vremenima u kojima je sinonim za Božić bio samo - radost.

Godine 1993. Srbi u selu nadomak Bratunca, rano ujutru, iako besni rat, i ne pomišljaju da mogu da budu mete unapred razrađenog plana - kada, gde i koliko njihovih komšija, koji će se vraćati sa jutarnje liturgije ili biti u kućama sa porodicama i gostima, uskoro postati broj. Broj koji će se spominjati svakog 7. januara. Da će njihovo selo postati simbol stradanja, naširoko poznato i mnogo puta oplakano od Srba iz svih krajeva sveta.

Tri decenije kasnije, dok se radujemo prazniku, slavimo život, nesvesni da je sreća kojom smo okruženi - velika, vratimo se, bar na trenutak u 1993. godinu. U godinu obojenu krvlju, kao i mnoge godine pre ili kasnije, kada je bilo izuzetno važno da spisak nastradalih Srba bude preveliki.

Toliko veliki da će oni, koji su vapili za što većom brojkom ubijenih, morati godinama kasnije da krate pomenute spiskove, a dokaze o broju stradalih Srba uništavaju bespogovorno, kako ih ne bi sačekala sudbina koja je srpskim generalima dobro poznata. Sudbina koja nosi kratko ime - Hag.

U zločinačkom pohodu na Kravice, u kojem je učestvovalo oko hiljadu do zuba naoružanih pripadnika Armije BiH, ubijeno je 49 Srba, uglavnom civila, a ranjeno njih 80. Četiri osobe odvedene su u logor, od kojih su dve ubijene.

Najmlađa žrtva Vladimir Gajić imao je samo četiri godine, a najstarija bila je Mara Božić, koja je imala 84 godine.

Koju godinu manje imali su Vladimir Stojanović i Risto Popović. Prema podacima kojima raspolaže i Opštinska organizacija porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila Srebrenice, Orićevi bojovnici ostavili su pustoš u Kravici. Opljačkali su, a potom i zapalili, bezmalo 700 srpskih kuća.

Više od 1.000 meštana Kravice, noseći decu i ranjenike, uspelo je da se kroz velike smetove snega, na putu dugom oko pet kilometara preko planinskih prevoja, probije do reke Drine, da bi čamcima bili prebačeni u Srbiju.

Predsednik Skupštine Republike Srpske dr Nenad Stevandić rekao je za RT Balkan da je Kravica ugaoni kamen međunarodnog licemerja, navodeći da je tu stvoren jedan medijski vakuum kroz zaštitu zločinaca i ignorisanje zločina i žrtava.

"Šta više, kada su slike žrtava postavljene uz put Bratunac – Konjević polje, kako bi bile sačuvane od zaborava i kako bi se skrenula pažnja na nekažnjene zločine nad srpskim civilima, usledila je kombinovana sarajevsko-međunarodna histerija i osuda tog čina", rekao je Stevandić za RT Balkan.

Naglasio je da nema ni reči o istini, jer žrtve iz Kravice nisu nikoga napadale.

"Pobijeni su na kućnom pragu. Na drugoj strani mit o Srebrenici je toliko veliki da niko i ne spominje da su mnoge srebreničke (bošnjačke) žrtve streljane nakon bitaka koje su vodili, čak i protiv pobijenih civila u Kravici".

Predsednik Skupštine Republike Srpske rekao je da samopoštovanje svih Srba zapravo nalaže borbu za ravnopravnost srpskih žrtava sa drugim žrtvama.

"Bez toga u ovom smislu ni mrtvi, ni preživeli, ali ni Republika Srpska ne mogu biti ravnopravni sa drugom stranom", zaključio je.

Predsednik Organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila Branimir Kojić, za RT Balkan pokušao je da opiše sopstvena osećanja, koja su uznemirujuća. Objasnio je šta je dečija suza koja se proliva za ocem. Iz sopstvenog primera.

"Za dan kada su Srbi slavili, kada su bili uz svoje božićne trpeze, Naser Orić i njegovi koljači su osmislili pokolj. Podsetiću na knjigu Ibrana Mustafića, koja nam govori da je akcija u Kravici bila pripremljena mnogo ranije, su pod izgovorom 'gladi', pod izgovorom 'teške materijalne situacije' u Srebrenici, odlučili da pobiju sve što stignu", rekao je za RT Balkan.

Naglasio je da je Kravica uvek, naročito za muslimane iz Podrinja, bila bastion srpstva i da će uvek to biti.

"Kravičani su ljudi koji se nikada i ničega nisu plašili, ali tog dana, bili su neoprezni. O monstruoznosti ovog zločina govori i činjenica da su Naserovi koljači išli na pravoslavno groblje u delu porte crkve. Tu su otkopavali rake onih Srba koji su u tom ratu ubijeni, a koji su za muslimane bili strah i trepet. Svi viđeniji Srbi koji su ubijeni pre krvavog Božića, a kojih su se neprijatelji plašili, svi njihovi grobovi, bili su otkopani", kaže Kojić.

Moj otac je ubijen jer je Srbin, pravoslavac, jer slavi slavu

Kojić je ocenio je da je time jasno poslata poruka Srbima da muslimani imaju jednu nameru genocidne prirode, kao i da nema suživota dva naroda.

"Nije samo Kravica i nije samo Božić. Moj otac ubijen je 8. oktobra 1992. godine, u selu Banjević, srpskom selu sa samo trinaest kuća.

Sva priča i sav bošnjački narativ o nekakvom genocidu nad njima pada u vodu. Moj otac nije poginuo u nekom muslimanskom selu, poginuo je na svom ognjištu, braneći svoju majku, svoju kuću, svoju dedovinu. Ubijen je zato što je Srbin, pravoslavac, zato što je slušao gusle, zato što je slavio slavu i zato što se krstio sa tri prsta."

Istakao je da niko nije odgovarao za monstruozne zločine nad Srbima i podsetio na intervju Fadile Mujić, koja je svedočila krvavom Božiću, koja je i sama iznela istinu o srpskim žrtvama i strahotama kroz koje su ljudi prolazili.

"Postoje podaci da je Kravica gorela čak petnaest dana nakon Božića. Sve su popalili, ukrali i pobili sve što je srpsko."

У прилогу постављамо видео злочина у Кравици, а ових дана смо могли да видимо и свједочење Фадиле Мујић о томе шта се дешавало у Кравици за Божић. ⤵️ pic.twitter.com/c0MNqkzHwt

— Team Serbs 🇷🇸 (@TeamSerbs) February 3, 2022

Podsetio je da se 16. januara obeležava i godišnjica u pomen ubijenim Srbima u Skelanima. 

"Upravo idem ka Skelanima. Gledam popaljene kuće... Ovo su još stratišta. Rat i dalje nije završen. Sama činjenica da niko nije odgovarao, činjenica da je Naser Orić na slobodi, da su njegovi bojovnici i koljači slobodni, da su na funkcijama, da primaju plate iz budžeta Republike Srpske je ono što boli sve porodice. Podrinje je dolina crnih marama. Čitav svet želi da predstavi Podrinje kao dolinu belih nišana, ovo je zapravo dolina crnih marama. Ovde je prolivena reka srpskih suza. Suza srpskih majki, dece i sestara"

Kojić je naglasio da svi traže dokaze o genocidu nad Srbima. 

"Mi smo dokaz. Ja sam dokaz. Moj brat je dokaz, mnoga deca su dokaz. Mi smo rasli i živimo bez svojih očeva, bez braće, bez majki, bez sestara, bez ujaka i stričeva. To je dokaz!"

Ne postoji slučaj napada srpske vojske za vreme praznika

General u penziji Milorad Stupar, prvi komandant 72. brigade za specijalne operacije objasnio je za RT Balkan da je do nezapamćenog pokolja u Kravici došlo, kako zbog svireposti neprijateljskih vojnika, tako i zbog propusta srpske vojske.

"Srbi kao narod poštuju verske običaje i duh pravoslavlja je prisutan, kako u narodu tako i u vojsci. Srpska vojska nikada nije koristila ni tuđe, a ni svoje praznike za napad, ne postoji slučaj napada srpske vojske za vreme praznika, to ponašanje u borbi krasi srpski narod i srpskog vojnika kroz istoriju".

"Na drugoj strani, Srbima se više puta dešavalo da budu napadnuti baš u vreme najvećih verskih praznika. To je opštepoznata činjenica, a neprijatelji koji ne poštuju ni svoju, a kamoli našu veru, koristili su često u toku građanskih i verskih sukoba na teritoriji bivše SFRJ", ocenjuje Stupar.

Stupar je naglasio da su srpski neprijatelji to koristili kako bi postigli faktor iznenađenja i da bi Srbima naneli gubitke, kako u vojsci, tako i u civilima, nevinim, običnim stanovnicima.

"Ubijali su sve redom: od ljudi do psa i mačke. Tako se desilo i u Kravici. Moramo imati u vidu dve činjenice: Srbi su slavili najradosniji hrišćanski praznik i nisu očekivali napad, ali je i vojska bila nedisciplinovana i nije bila u stanju pripravnosti. Odmaranje je borbena radnja gde se vojska obezbeđuje, ovde je načinjen propust vojne komande i vojne discipline VRS, što je iskorišćeno da se napravi nezapamćeni pokolj u Kravici", kaže Strugar.

To nam je kasnije bila pouka i upozoravali smo naše ljude da baš u tim svečarskim danima pojačaju budnost i bezbednost da ne bi došlo do pokolja kao u Kravici", zaključio je general u penziji Milorad Stupar.

Postoji narod kojem su uspomene i sećanja na devedesete godine prošlog veka obavijene tugom i žalom. Postoji narod koji se iznad svega izdigao, koji i dalje živi, postoji, prkosi svemu što može da baci tamnu senku na ono što su Srbi preživeli.

Postoji i jedna država, jako mlada. Ona koja je nastala u najtežim vremenima i opstala kako bi zauvek postojao dokaz da su Srbi i dalje tu.

Kako bi ostao trag, ukaljan neprijateljskom čizmom, da se Srbi, ma gde bili, sećaju svojih žrtava koje su dale živote, čak i na dane velikih praznika, kako bi današnje generacije ponosno mogle da kažu: "Ja sam Srbin".

Ako se ne budemo sećali mi, ko će? Ako ne budemo spominjali živote koji su nasilno prekinuti, možemo pomisliti da je 1993. godina davna prošlost. A da li je?