Da li je ubijanje Srba na KiM zločin ili poželjna praksa u cilju etničkog čišćenja?

Pokušaj ubistva dvoje srpske dece u Štrpcu, a nakon toga prebijanje mladića u Klokotu uoči jednog od najvećih hrišćanskih praznika - Božića, podsetio nas je na stotine kidnapovanih, mučenih i pobijenih Srba od strane Albanaca u južnoj srpskoj pokrajini poslednjih decenija. Srbi sa razlogom strepe da li će iko biti osuđen i šta ih sledeće očekuje, jer zločini nad Srbima, po neslavnoj praksi, prolaze nekažnjeno.

Međunarodna zajednica prvo ne vidi, a onda vrlo brzo i zaboravi, ali Srbi nemaju taj luksuz i moraju da se sećaju pobijenih u Goraždevcu, Starom Gracku, Podujevu, Cerici i na mnogim drugim mestima na KiM, kao i toga da niko nikada nije odgovarao za zločine. 

Masakr 14 žetelaca u Starom Gracku

Nakon prestanka ratnih sukoba na KiM, koji su okončani donošenjem Rezolucije 1244 SB UN, Vojska Jugoslavije i Policija Srbije su se povukle sa Kosova i Metohije i mesto ustupile međunarodnim mirovnim snagama Kfora i misiji Ujedinjenih nacija Unmika.

Sa Vojskom Jugoslavije i Policijom Srbije, u centralnu Srbiju izbeglo je približno 200.000 Srba u strahu od albanskog nasilja. Selo Staro Gracko sa 300 stanovnika, bilo je naseljeno Srbima, izuzev dve albanske porodice, ali je bilo u potpunosti okruženo selima sa isključivo albanskim stanovništvom.

Ubistvo 14 srpskih žetelaca desilo se 23. jula 1999. kada su pripadnici OVK, u ataru sela Bujance kod Lipljana ubili 14 Srba iz susednog sela Staro Gracko, koji su želi pšenicu na svojim njivama. Ovo je najveći zločin nad Srbima na Kosovu i Metohiji, koji se desio nakon rata i dolaska međunarodnih mirovnih snaga u junu te godine.

Predsednik SRJ Slobodan Milošević okrivio je međunarodne mirovne snage za masakr, budući da se nisu odazvali apelima Srba da ih obezbede za vreme žetve, iako je pre masakra, to bio zahtev pobijenih Srba. 

Porodice ubijenih žetelaca već više od dve decenije traže odgovor na pitanje zašto se ovaj zločin ne procesuira. Istraga je, po nalogu Euleksa zatvorena, zbog, kako su rekli "nedostatka dokaza".

Ubistvo srpske dece na Bistrici

Ubistvo srpske dece na reci Bistrici kod Goraždevca desilo se 13. avgusta 2003. godine kada su, navodno, nepoznate osobe iz automatskog oružja pucale na srpsku decu koja su se kupala na ovoj reci. Ovaj zločin smatra se jednim od četiri najveća zločina nad Srbima od 1999. godine i dolaska međunarodne misije na Kosovu i Metohiju.

Tada su ubijeni Pantelija Dakić (12) i Ivan Jovović (19), a teško su ranjeni Bogdan Bukumirić (14), Marko Bogićević (12), Dragana Srbljak (13) i Đorđe Ugrenović (20). 

Uoči osamnaeste godišnjice od ubistva, Milisav Dakić, otac ubijenog Panta Dakića, rekao je da je nemoćan da bilo šta uradi u rasvetljavanju ovog slučaja, ali da očekuje da će ubice biti pronađene.

"Ja ću to da očekujem dok sam živ, da očekujem i da tražim, ali verujte mi da sam ja nemoćan u svemu da ja mogu nešto da uradim, da poteram tu istragu, svake godine su skoro iste priče. Moliš Euleks, u SUP-u kažu moraš da podneseš sam tužbu, ja niti mogu, niti imam mogućnost za to. Išao sam kod advokata da pitam njih, ma kakvi nijedan neće da se prihvati ili da potegne to pitanje", kazao je novinarima Milisav Dakić.

Ove godine navršava se 20 godina od svirepog ubistva dvoje i ranjavanja četvoro srpske dece, a kao i u slučaju masakra žetelaca, ni za taj zločin još uvek niko nije odgovarao. Euleks je i zvanično prekinuo istragu, takođe "zbog nedostatka dokaza", iako su imena počinilaca poznata, kako Srbima, tako i Albancima.

Brat posmatrao dok četvorogodišnjeg Miloša rešetaju i odlaze

Pre 22 godine u selu Cernica ispred lokalne prodavnice dok je kupovao sladoled zajedno sa svojim stricem, ubijen je četvorogodišnji Miloš Petrović. Njegov brat Lazar Petrović posmatrao je ovaj tragičan događaj. On i dalje živi u Cernici.

Naizgled običan dan u košmar je pretvorio napadač koji je na Srbe otvorio rafalnu paljbu, a nakon toga pobegao niz reku. Osim četvorogodišnjeg Miloša ubijeni su i njegov stric Vojin Vasić i Tihomir Trifunović.

"Tog dana bili smo u Koretištu kod ujaka. Kada smo se vratili, stric nas je pozvao da odemo do prodavnice da nam kupi sladoled. Oni su izašli tri minuta pre mene, a onda sam ja krenuo za njima. Pre prodavnice nalazi se most, stigao sam do njega kada se začuo rafal. Pao je prvi mrak pa nije moglo najbolje da se vidi, ali sam video da se nešto dešava ispred prodavnice. Mene je zgrabio jedan stariji čovek i sakrio iza nekog zida. Bio sam na desetak metara od mesta na kom je moj brat ubijen. Sledeće čega se sećam je da sam se probudio kod rođaka u kući. Sutradan sam bio svestan šta se dogodilo. To je najveći gubitak u našem životu. Ljudi i danas ovaj masakr opisuju kao simbol stradanja", rekao je Lazar Petrović za "Kosovo onlajn".

Petrović je tada istakao da Srbi iz Cernice ne planiraju da odu, iako su ubijani, zastrašivani i proterivani samo zato što su Srbi.

"U tom napadu poginuo je i moj stric Vojin Vasić, a strina Blagica Vasić poginula je kada je minirana njihova porodična kuća. Naša familija nažalost dala je tri žrtve. Od 1999. do 2003. godine u Cernici ubijeno je sedmoro ljudi, među njima je i naš učitelj Mile. Svi su bili nevine žrtve i stradali su samo zato što su Srbi", govori Lazar Petrović. 

Ne može, istakao je, da se pomiri sa tim da počinilac ovog zločina nije procesuiran, iako su pronađeni svi potrebni dokazi.

"Kao mnogi zločini počinjeni nad Srbima na Kosovu i Metohiji, i ovaj je prošao bez kazne", kaže brat Miloša Petrovića.

Jedan monah masakriran, drugi nikada nije pronađen

Monah Hariton iz manastira Svetih Arhangela kod Prizrena, otet je 15. juna 1999. godine na očigled pripadnika Kfora, a njegovo obezglavljeno telo u monaškoj mantiji je pronađeno tek 8. avgusta 2000. godine u neobeleženom grobu u selu Tusus kod Prizrena. Obdukcija je utvrdila da je prethodno mučen: rasporeni su mu grudni koš i stomak, polomljena mu je kičma, nekoliko rebara i kosti leve ruke. Glava je, prema rezutatima obdukcije, odsečena nakon smrti.

Radijana Jovanović, sestra ubijenog monaha Haritona Lukića, kroz suze je rekla da joj je najteže zbog toga kako je postradao i kroz šta je sve prošao.

"Samo da mi je da znam zbog čega je on ubijen, jer on nikoga nije povredio... Ja računam da je on nosio oružje, pa ubijen - Bože moj, ali nije. Krst je nosio i za krst je glavu dao", rekla je tada njegova sestra.

Samo četiri dana nakon otmice i svirepog mučenja monaha Harirona kod Prizrena, još jedno svešteno lice doživelo je strašnu sudbinu - jeromonah Stefan Purić, koji se i dan danas vodi kao nestao. 

U nameri da kupi hleb i nešto hrane za narod koji se sklonio u manastir Budisavci kod Peći, jeromonah Stefan Purić je 19. juna 1999. godine izašao iz manastira i krenuo do prodavnice. Zajedno sa njim, pošao je i lokalni učitelj Vujadin Vujić, kako bi mu pravio društvo. Nedaleko od manastira, presrela ih je i otela grupa pripadnika OVK. Njihova sudbina je do danas ostala nepoznata, a oni se vode kao nestala lica.

Ubistvo srpskih civila u autobusu "Niš ekspresa" - napadač radio za CIA?!

U napadu Albanaca na autobus "Niš ekspresa" 16. februara 2001. godine u mestu Livadice kod Podujeva poginulo 12, a ranjeno 43 Srba, kada je autobus dignut u vazduh. 

Istragom je utvrđeno da je eksploziv bio smešten u cev za drenažu ispod magistralnog puta. Prema podacima iz istrage, na brdu kod sela Livadice sedela su dva muškarca i čekala prolazak konvoja srpskih autobusa. Neposredno pre prolaska autobusa, razvukli su žicu do debla koje je na uzvisini iznad puta, zapalili cigarete i čekali. Na signal trećeg pripadnika te grupe, privezali su žice za akumulator i aktivirali bombu u trenutku kada je autobus "Niš ekspresa" bio tačno iznad cevi za drenažu. Silina eksplozije podigla je autobus u vazduh i odbacila ga petnaestak metara.

Ubrzo nakon napada, navodi se u izveštaju Unmika, naređeno je da se krater koji je nastao posle eksplozije zatrpa - "da bi saobraćaj normalno funkcionisao", a istražitelji tvrde da su na taj način uništeni dokazi. Naredbu da se krater zatrpa izdali su oficiri Kfora. 

Bivši oficir Kfora, Norvežanin Kristijan Kaš, koji je na KiM prvi put došao 2000. godine, kaže da je na mesto zločina došao sat i po nakon napada i da ni danas ne može da zaboravi miris spaljenih srpskih tela, gume i plastike.

"Taj napad je bio naša odgovornost. Nismo uspeli da odbranimo Srbe i ostale manjine na Kosmetu. Tražim oproštaj za to svaki dan", rekao je za "Politiku" Kaš 2019. godine. 

On je naveo da su postojali dokazi da je Fljorim Ejupi digao u vazduh autobus, ali da su ti dokazi uništeni.

"Glavni istražitelj Džo Mekalister je bio mnogo besan na Kfor, jer je asfaltirana rupa na putu koja je nastala usled eksplozije. Izgovor je bio da mora da bude normalizovan saobraćaj. Mekalister je hteo da uhapsi Ejupija, ali je on zapravo radio za CIA", naveo je Kaš.

Kaš je tvrdio i da Ejupi nije pobjegao iz zatvora "Bondstil" u kome je bio pritvoren jer je to nemoguće.

"Jednostavno, Ejupi je radio za CIA i pušten je", rekao je Kaš.

On je naveo da oseća odgovornost i zbog NATO bombardovanja i činjenice da Kfor nije zaštitio manjine na Kosmetu.

Ubistvo šestorice srpskih mladića u Peći

Pre 24 godine, 14. decembra 1998. godine, tokom sukoba na Kosovu i Metohiji, neidentifikovani napadači upali su u kafić "Panda" u Peći i ubili šest mladića, a 15 ranili. Stradali Srbi su: Ivan Obradović (14), Vukota Gvozdenović (16), Svetislav Ristić (17), Zoran Stanojević (17), Dragan Trifković (17) i Ivan Radević (25).

Ubistvo šest mladića srpske nacionalnosti se smatralo osvetom za ubistvo 34 članova OVK ranije tog istog dana kada su na granici sa Albanijom upali u legitimnu zasedu VJ, dok su švercovali oružje.

Porodice stradalih mladića u masakru u "Pandi" još ne znaju ko je i zbog čega ubio njihovu decu 1998. Kažu da im je danas teško kao i prvog dana.

Tužilaštvo za organizovani kriminal preuzelo je slučaj ubistva šestorice mladića u kafiću "Panda" 2015. godine. Od tada je saslušano oko 40 svedoka, a izvedeni su i pojedini dokazi. Međutim, zvaničnih informacija o počiniocu i nalogodavcu u ovom slučaju još uvek nema.

Prema podacima Udruženja kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji iz 2018. godine, samo za vreme ratnih sukoba 1998-1999. godine 572 Srba je "nestalo" i još uvek se tako vodi, dok je na stotine "nestalo" i ubijeno nakon sukoba.

Zločini nad Srbima na Kosovu i Metohiji, iako su počeli da se dešavaju još ze vreme nemačke okupacije, kulminirali su tokom devedesetih godina prošlog veka od strane pripadnika "Oslobodilačke vojske Kosova", a nastavili su se i nakon dolaska mirovne misije Kfora.

Mirovna misija Kfora, koja je trebalo da zaštiti Srbe, više puta je okrenula glavu, što je rezultiralo monstruoznim zločinima nad Srbima.