U "srpskom Sibiru", kad ni zveri ne izlaze iz brloga

U meteorološkoj stanici u Sjenici jutros je izmereno minus 22 stepena Celzjusa, a do devet ujutru "otoplilo" je na minus 20 stepeni. Slične temperature jutros su i širom Pešterske visoravni. U devet jutros u Karajukića Bunarima, najhladnijem selu u Srbiji, bilo je minus 16 stepeni.

Na debelom minusu jutros, gorštaci sa Peštera kažu da je ovo – jedna od najtoplijih zima koje pamte, a temperatura od minus 22 stepena za njih je tek manji mraz na koji oni i ne obraćaju pažnju.

Prošle godine, baš ovih dana, u Karajukića Bunarima izmereno je minus 31,1 stepen, a meštani okolnih sela, Buđeva, Dolića, Ugla, Crvskog, slušali su kako u šumi drvo puca od mraza. Gorštaci na Pešteru taj zvuk, kad se drvo u šumi cepa od hladnoće, opisuju kao pucanj puške, kao kad se cepa led na jezeru, jak, rezak, da seče planinu kao nožem.

Dani kad ni zveri ne izlaze na otvoreno

"Ni sam ne znam koliko su me puta jaki mrazevi zatekli u šumi, na putu ka kući, za vreme vedrih zimskih noćiju. Tada sam slušao kako puca drvo, kako se stabla cepaju na pola... E, to je znak da je hladnoća strahovita, da se treba sklanjati sa otvorenog, da treba tražiti zaklon, da je glava u pitanju. Tada ni  zveri ne izlaze na otvoreno", opisuje zimske mrazeve na Pešteru Radoje Kuč, nekada poštar u Karajukića Bunarima koji je bio zadužen za pola Pešterske visoravni.

Krajem januara 2006. godine, baš u Karajukića Bunarima, selu koje je oko 30 kilometara južno od Sjenice, u čanku u sred ogromnog polja, u meteorološkoj stanici izmereno je minus 39,6 stepeni. Neki od meštana pričali su da su tog jutra termometri ispred njihovih kuća pokazivali neverovatnih, sibirski vrednih minus 41 stepen Celzjusa.

Ne pamti se, nije zapisano da je nekad u Srbiji izmerena niža temperatura.

Ni sneg od 30 – 40 centimetara koliko je bilo ovih dana, nije za Peštersku visoravan vredan pažnje i on neće biti pominjan u meteorološkim analima. Husnija Hasić, tada 70-godišnjak, pričao mi je je pre 20-tak godina u Karajukića Bunarima da su 60 ili 80 godina ranije na Pešteru, posebno na planini Giljevi, između Karajukića Bunara i Buđeva prema Sjenici, padali toliki snegovi da su stočari preko planine puštali napred volove da naprave prtinu i da se tek posle moglo preći ka Raždaginji i Sjenici.

Najveća briga ljudima da napoje i nahrane stoku

I kada na Pešteru temperatura padne 20 ili 30 stepepeni ispod nule, ovde život funkcioniše. Meštanima je tada najveća briga da zbrinu, napoje i nahrane stoku, da očiste prtine oko kuća, unesu drva, a ne bude im teško da na pazarni dan odu do pijaca u Karajukića Bunarima, da se vide sa komšijama i prijateljima.

"Dođu ljudi i po mećavi, po smetovima, po mrazu do centra sela, manje zbog neke preke potrebe, više da se vide, ispričaju.  Ovde se ljudi za zimu namire još u oktobru, kupimo brašna, soli, šećera, ulja što nam može biti do maja", priča jutros Radoje Kuč.

Kako meteorolozi objašnjavaju, idealno vreme za ekstremno niske temeprature na Pešteru, u Karajukića Bunarima ili Sjenici, jeste kada iz Sibira u ove krajeve stigne ledeni talas, kada je  noć vedra i tiha, kada je tlo pod snegom, pa se hladan vazduh sa okolnih planina, sa Giljeve, Žilindara i Krstača spusti u kotlinu, gde se stvaraju tzv. jezera hladnog, ledenog vazduha.

Kao zvaničan rekord za bivšu Jugoslaviju, Srbiju, i dalje se vodi  temperatura izmerena u Sjenici 26. januara 1954. godine kada je u administrativnom centru Pešterske visoravni u meteorološkoj stanici izmereno minus 38,4 stepena. U ovoj ustanovi ostalo je zapisano i da  januara  2006. godine, skoro punih mesec dana temperatura u ovom kraju Srbije gotovo da nije prelazila nulti podeok, veći deo meseca živa u termometru pokazivala je između minus 15 i minus 30 stepeni.

I to su Pešterci preživeli.

I proleće u debelom minusu

Ni dolazak dolazak prolećnih meseci ovde ne znači i da je kraj sa ledenim danima. Tako je prvog marta 2018. godine u Sjenici  izmereno minus 23 stepena, a Fadil Mahmutović iz Meteorološke stanice u Sjenici pominje da je minus 23 na Pešteru bilo i 1. marta 1965. godine.

"U noći između 16. i 17. juna 1987. godine  na Pešteru je, kao i u čitavom ovom kraju sve do Zlatara, Golije, za noć palo 15 centimetara snega, a jul je jedini mesec u godini u kome na Pešteru nisu zabeležene snežne padavine. Apsolutni rekord za april u ovom delu Srbije je minus 13 stepeni" – zapisano je  u podacima Meteorološke stanice u Sjenici. 

Visoravan stogodišnjaka

Osim po niskim temperaturama, Pešterske visoravan podseća na Sibir i po ogromnim belim prostranstvima na kojima prostrane goleti presecaju borove šume, krivudave rečice koje na mrazevima zalede. Kao i u Sibiru, i na Pešteru gorštaci žive dugo, desetine Pešteraca doživeli su 100 i više godine. Ostalo je zapisano da je Veran Kuč iz Boljara na Pešteru, na 15 kilometara od Karajukića Bunara, umro pre koju godinu u 104. godini, Dragana Martinović iz Jerebica kod Tutina preminula je 1996. godine u - 121. godini života.

Kada sam pre koju godinu u Boljarima razgovarao sa Veranom, tada je imao 102 godine, do detalja se prisećao svojih ratnih i poratnih dogodovština, nabrajao desetine saboraca, prijatelja, imena sela i gradova kroz koja je prolazio.

"Ova zima, do pre koji dan bila je izuzetno blaga. Ni snega, ni ozbiljnog mraza. E, onda je pre koji dan krenula mećava, smetovi oko kuće po par metara, jutros je minus dvadeset i kusur stepeni, i to je zima na koju smo mi navikli. Jeste teško, ali, veruj da smo se obradovali i snegu i mrazu. Ledeni dani očiste vazduh, nema zagađenja zato ovde ljudi i žive tako dugo. Drugo, i hrana je veoma važna, retko mi ovde jedemo kupovne proizvode u kojima je ko zna šta, mi ovde živimo od ovčijeg sira, kajmaka, od ovčije stelje, pršute, sve jaka a zdrava hrana", priča mi jutros Radoje Kuč.

Kraj furune u "Dva jarana"

Čim mećava i mraz popuste i malo, meštani krenu do komšiluka, do susednog sela, na teferidžima se ostane do kasno u noć. Napuni se brzo i kafana „Dva jarana“ u centru Karajukića Bunara čiji je vlasnik Radojev brat, Blagoje Kuč. Blagoje u kafani naloži vatru u furunu, a gorštaci koji pristižiu čak i iz udaljenijih sela, od Poda, Poljica, Ugla, Dolića, Crvskog, dugo kraj vatre od leda i snega krave zaleđene čizme ili šalove, debele jakne i kape.

"Kad je ovako, ledeno, vatru ložimo u kući i dan i noć, šporet se usija do loženja, a ponekad ni to nije dovoljno. Najgore je kad zatrebaju kola, e, tada je muka upaliti motor, sastavimo i po nekoliko akumulatora, prethodno naložimo vatru ispod kartera motora da se ulje malo zagreje, odledi. Imaju ljudi ovde i savremenije džipove, ali, iskustvo nam govori, najbolje su se za ove uslove pokazale `lade nive`. One mogu proći i izdržati što ni jedno drugo vozilo. Ipak su to Rusi pravili a oni znaju šta je mraz i led", kaže Radoje.

Radoje je godinama i godinama, kada je radio kao poštar, uz pisma i račune, ljudima redovno raznosio i lekove, hranu, „ladu nivu“ znao je da natovari i brašnom, uljem, šećerom, kad se desi pa ljudima ponestane osnovnih životnih namirnica. Bog sam zna koliko je puta u po dana ili u pola noći, ne mareći za opasnost i svoju glavu, spasavao iz smetova putnike i prolaznike. Jednom je, pre koju godinu, kad se do sela po Pešteru zbog visokog snega moglo samo helikopterom, do Poda motornim sankama komšijama odneo džak od 25 kilograma brašna.

"Ovde je običaj, sačuvan do danas, da se putniku namerniku pomogne kad je u nevolji, da se ponudi ručak, konak, da se ugreje i pojede nešto pre nego što nastavi put. I, to se  ne menja", kaže Radoje.

Jednom je tako, vraćajući se sa posla na ruskim sankama "buran", zatekao u mećavi iza Dolića ka Crvskom zavejan "mercedes" i unutra četvoročlanu porodicu, samo što se nisu posmrzavali. Priča, zakačio je za sanke "mercedesa" i iščupao ga iz smetova, dovukao do sela, spasio onim ljudima glave.