Evropska unija donosi novi paket mera koji predviđa rigorozniju kontrolu migracija, brže deportacije odbijenih tražilaca azila, ali i političko otvaranje puta ka uspostavljanju takozvanih centara za deportaciju u trećim državama. Dok Evropska komisija poručuje da je cilj veća kontrola, kritičari upozoravaju na izmeštanje odgovornosti van granica Unije.
Izvršni direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila Radoš Đurović kaže za Radio Beograd da nove mere predstavljaju nastavak politike strožeg odnosa prema migracijama koja se razvija poslednjih nekoliko godina. Glavna namera Brisela jeste ubrzavanje readmisije, budući da dosadašnji sistem beleži izuzetno niske procente realizacije.
"Do sada readmisija, odnosno udaljavanje ili deportacija ljudi iz Evropske unije, nije davala značajne rezultate. Svega 20 odsto onih koji su bili predviđeni da budu vraćeni u zemlje odakle su došli, je vraćeno", ističe Đurović i dodaje da je evropska politika upravljanja migracijama praktično padala na testu vraćanja onih koji nemaju osnov za ostanak, što je dovelo do potpune neefikasnosti.
Fokus novog koncepta je na licima koja su počinila krivična dela ili se tretiraju kao pretnja po nacionalnu bezbednost i sredinu u kojoj žive. Ipak, postupak obuhvata i članove porodica i decu, što otvara žestoke debate u pogledu prava na porodični život, zabranu torture i zabranu kolektivnog proterivanja.
Đurović ocenjuje da su trenutne politike usmerene na posmatranje celokupne migracije isključivo kroz prizmu bezbednosti. To dovodi u pitanje niz međunarodnih propisa, uključujući Ženevsku konvenciju o statusu izbeglica, Povelju EU o ljudskim pravima i Konvenciju Saveta Evrope.
Ideja o formiranju centara za povratak u trećim zemljama, prema njegovim rečima, predstavlja pokušaj eksternalizacije problema gde zemlja destinacije želi da se oslobodi migratornog pritiska i rasporedi ga na tranzitne teritorije.
Iako je primarni plan da se ovi kampovi razmeste oko Mediteranskog basena – u Africi i Aziji, Balkan se ne sme ignorisati. Dosadašnja praksa, poput sporazuma između Italije i Albanije, pokazuje da ovi centri mogu postojati i u našem regionu.
"Mi imamo na Balkanu i teritoriju Kosova, koja je zaključila takav sličan sporazum sa SAD. Imamo Severnu Makedoniju, koja je vodila sporazume sa Velikom Britanijom. Ne znamo kakav je ishod u pogledu tih kampova za povratak. Takođe postoji u javnosti ideja da Crna Gora može da bude zemlja u kojoj će biti stacioniran jedan od takvih kampova, ali nije isključena ni Srbija, a ni Bosna i Hercegovina", objašnjava Đurović, napominjući da mnoge zemlje trenutno procenjuju šta time dobijaju, a šta gube.
Srbija se nalazi u specifičnom i neizvesnom položaju, zbog činjenice da je poslednja stanica pred šengenskim prostorom, nova pravila EU i granične procedure mogu uzrokovati da veliki broj ljudi bude odbijen i faktički vraćen preko granice u našu zemlju. Dok trenutni podaci sa terena pokazuju da se migranti u Srbiji zadržavaju kratko – jedan do dva dana, i nastavljaju put uz pomoć krijumčara, od sredine juna, kada počinje primena novih mera, situacija bi mogla da se promeni.
"Sa ove dve promene od sredine juna, moguće je da se desi da ovde imamo, da kažem, nagomilavanje ljudi, sada ne u nekom dramatičnom scenariju, ali da imamo duže zadržavanje ljudi i onda probleme koji idu s tim", upozorava Đurović.
On ukazuje i na regionalni problem nedostatka koordinacije.
"Srbija teško može da se osloni da po pitanju migracija sarađuje sa svojim susedima, jer uvek postoje tenzije i odsustvo sluha da se sarađuje u tom smislu. Takođe, s jedne strane, Srbija ima zid iza sebe, a s druge strane ima poroznu granicu. Kad kažem zid, mislim zid Evropske unije na neki način", naveo je on.
Iz EU stižu uveravanja da Srbija neće biti ostavljena na cedilu i da će joj biti pružena pomoć, kao i da će južniji susedi morati da preuzmu deo solidarnog tereta, ali Đurović zaključuje da prava slika o tome kako će se Srbija nositi sa ovim problemom ostaje da se vidi kada počne primena.