Kada su pre koju nedelju albanski policajci vezali za bukvu i gotovo do smrti prebili Srbina Nenada Raškovića iz sela Dren kraj Zubinog Potoka, a njegove rane zatim za par dana zaboravljene, gurnute pod tepih srpske sramote, prijatelj iz Zubinog Potoka zvao me je preko jedne od, kako veruje od prisluškivanja zaštićene aplikacije, da mi ispriča da mu je taj slučaj teže pao i od pogroma i od svih hapšenja, optužnica za ratne zločine, od svih otetih ili prodatih srpskih njiva i livada i kuća po Kosmetu.
"Nije to samo sejanje straha, prešli su u fazu ponižavanja nas Srba. A to je gore od zapaljene kuće ili štale. Kuća se da popraviti, a šta ćemo sa poniženjima koja svakodnevno trpimo, šta ćemo sa našom decom i unucima koji nas gledaju ponižene i unižene, posramljene kako savijamo glavu pred nasilnicima, bez trunke otpora. Šta ćemo sa ranama, ne mislim na one Nenadove, one će zarasti, nego na ove naše i njegove, sa ranama poniženja, i sramote koju svako od nas nosi", pitao me je te noći.
Kada su u dane Pogroma 2004. godine Albanci hiljade njih pokušali da preko glavnog mosta prodru u Severnu Mitrovicu, kada su iz Prištine pokušali da se probiju u Gračanicu, sačekao ih je otpor. Barikade. Odlučnost Srba da se brane do poslednjeg, čak i kada krv počne da lipti iz razbijenih glava. Čak i kada počnu da padaju mrtvi. Isto se desilo i u leto 2011. kada su prištinski specijalci u dve kolone pokušali da se probiju do Jarinja i Brnjaka, pa zaustavljeni... Isto se dogodilo i 28. maja 2019. kada su po Zubinom Potoku krenuli da hapse redom, a Srbi ustali na barikade, pružili otpor i kada je sila iz Priština krenula da bije, puca, hapsi, gazi, razbija barikade... Isto se dogodilo još sto puta.
Pre koji dan, kada su u Zubinom Potoku uhapšena devetorica Srba, domaćina i poštenih ljudi, komšija i rođaka, podseća me prijatelj, odgovoreno je sa – dva saopštenja. Istina, poprilično oštra. Sat i jače pričao sam pre koju noć sa prijateljem iz Zubinog Potoka. Podsećao me na priče koje sam i sam zaboravio.
Na šamare koje je na prelazu Bela Zemlja od albanskih policajaca proletos primio Srbin Bojan Zdravković iz Paralova kada je dementnog oca poveo do Bujanovca po lekove a zatim i on i otac završili sa lisicama na rukama i satima saslušavani jer je Bojan počinio težak zločin – vozio je stričevo vozilo bez ovlašćenja.
O vojnoj bazi u Gornjem Jasenoviku iznad grada koju su izgradili na zemlji Srba starosedelaca a sad vlasnicima ne daju ni da vide svoje njive. Što je najcrnje, rekao mi je, polako se i on i njegovi navikavaju na život pod okupacijom koja na severu KiM traje već treću godinu.
Dvadeset i četiri godine on i njegovi rođaci i prijatelji, komšije živeli su na severu Kosmeta skoro kao da su u centralnoj Srbiji. Sa sigurnim zaleđem. Istina na Jarinju i Brnjaku ranije su postavljeni kosovski policajci i carinici, ali, radili su putevi preko Rogozne i Tresave, preko brda, sa čvrstim vezama sa maticom. Živelo se sa KM tablicama, sa dinarima u novčaniku, sa srpskim lekovima u apotekama, sa srpskom robom u prodavnicama, sa srpskom ličnom kartom u džepu, sa srpskim institucijama u Zubinom Potoku, Leposaviću, Zvečanu ili Severnoj Mitrovici.
Sa slobodnim putevima na kojima nije bilo albanskih specijalaca, sa mogućnošću da preko Zvečana ode do Leposavića, a da ga na Bistričkom mostu ne zaustave, pretresu i ne prebiju prištinski policajci, da u pola noći ne zapucaju u njega... Slobodan da u pola dana, u po noći pošalje dete u grad ili u školu, a da njegova ćerka ne mora da prođe pored patrole u tamno plavim bornim kolima sa grbom lažne države... Pored policajaca koji ne govore jezikom meštana.
Itd, itd, itd... I o tome kako se sve brzo promenilo, kada od tog života više nije ostalo ništa. Do ujutru bi, kaže, mogao da mi nabraja kako je bilo i kako je sada. Kada su pre koji mesec, gore na Gazivodama iznad Zubinog Potoka i Veljeg Brega krenuli da ruše kuće i vikendice Srba, odgovor je, i to mu je zapalo za oko, stigao u vidu dva saopštenja iz Beograda i Severne Mitrovice.
"Kako nam se dogodilo ovo što se dogodilo, kako smo stigli ovde gde jesmo, pitam se po stotinu puta svake noći kada ne mogu da zaspim, kada ležim i čekam da zakucaju i na moja vrata. Savest mi je čista, ni o koga se nisam ogrešio, nikom zlo naneo, ali bio sam na barikadama kao što su svi moji bili, a sada lagano, hapse i optužuju i nas koji smo pružili otpor", pričao mi je pre koje veče.
Sve se prisećajući kako je bilo pre samo koju godinu, a kako je sada. Nema tome ni godina–dve, nabraja, ugašene su, jedna po jedna sve srpske institucije sem školstva i zdravstva, a ni crkve još nisu zatvorene. Albanske vlasti u opštinama na severu, u Mitrovici posebno, u međuvremenu su izvršile prenamenu iz poljoprivrednog u građevinsko zemljište na desetinama parcela. Cilj je, naravno, bio stvaranje uslova da u srpskim sredinama Albanci počnu graditi kuće.
Istovremeno, na Malom Zvečanu zabranili su nastavak izgradnje i opremanja naselja za Srbe povratnike, one koji su 1999. i 2004. i u godinama zatim proterani sa Kosova i Metohije.
Od pre godinu ili manje, i na to me podsetio, Srbi po KiM naterani su da uzmu tzv. kosovska dokumenta, da se odreknu srpskih i da dobrovoljno pristanu da se u ličnim kartama nazovu – "kosovarima". Profesori i studenti da zatraže papire od Prištine kako bi nesmetano mogli da borave, studiraju i rade na Kosmetu. Sve poniženje do poniženja.
"Ko se još seća Miroslava Gudžića i one medicinske sestre koji su pre koji mesec iz čista mira prebijeni u Domu zdravlja u Donjoj Gušterici? Brže smo ga zaboravili nego što su ga oni policajci prebili", rekao mi je.
Dugo smo te noći razgovarali, dok mi je prijatelj iz Zubinog Potoka nabrajao šta se sve za poslednje tri, poslednjih desetak ili dvadeset godina promenilo u njegovom životu. I kako se postepeno navikavao na okupaciju.
Janja Gaćeša, novinarka iz jedne od srpskih enklava na Kosmetu, koja već godinama uzalud piše pisma Srbima, sunarodnicima po centralnoj Srbiji, po KiM i gde god da žive, u poslednjem tekstu konstatuje koliko je Srbima sa severa bilo teško "da prihvate dolazak Albanaca tamo gde nikada nisu bili, poput Leška, Leposavića, Ibarskog Kolašina".
"Njihova priča, i to sam čula od različitih ljudi iz različitih mesta na severu, jeste da su sve imali, da su živeli skoro kao ostatak naroda u Srbiji, da im je zaleđe centralna Srbija, da su se slobodno kretali, da su imali četiri opštine sa srpskom većinom. Sada, pričaju nam, sve je manje Srba u Zvečanu, Kosovskoj Mitrovici – ljudi odlaze. Sve je manje dece u školama i slično. Onda ide onaj deo, koji je nama direktan udarac u lice, kako smo mi to davno pre njih doživeli, ali kako oni nisu verovali da će i njih da snađe isto. I onda kažu: 'Izdani smo!'", piše Gaćeša.
I konstatuje – "kada smo im govorili da se i njihova kuća brani u Goraždevcu, nisu verovali, sada sve priznaju".
"Jedino što im kažemo jeste da su morali da znaju da su propali onog trenutka kada su naterani da glasaju na izborima za sastav četiri srpske opštine u okviru tzv. kosovskih institucija. Sve posle toga bio je samo privid slobode, ispostavilo se i sa rokom trajanja. Kada smo im govorili da se i njihova kuća brani u Goraždevcu, Gornjem Selu kod Prizrena, tamo gde i jedan Srbin živi, nisu verovali. Sada sve priznaju. Sada su se probudili – kada su im došli na kućni prag. Zato se table sa natpisom 'Kuća na prodaju' sve češće viđaju i na severu pokrajine. (Dok ovaj tekst pišem, opet su uhapsili Srbe u tom delu Kosova pod optužbom za ratni zločin i odredili im pritvor.)", piše Gaćeša ona mnogo bolje zna nego mi iz tzv. centralne Srbije.
Sada se, nastavlja ona, po muci prepoznaju, razgovaraju kako je kod njih (na Severu) a kako kod njih (na Jugu).
"Onda krene priča o tome kako bi bilo kada bismo imali državu koja će posle svake ukucane table sa natpisom 'Kuća na prodaju' poslati ljude od autoriteta kod domaćina da ga pitaju zašto je to uradio, i šta oni mogu da urade da tu istu tablu skloni? Onda da pozovu sve svoje ljude na terenu da ispitaju zašto je do takve situacije došlo. Ali, toga nema. Niko tu tablu iz besa nije ukucao, to je sigurno. Od potpisivanja Briselskog sporazuma pitanje zašto Srbi odlaze sa Kosova i Metohije treba postaviti samo zvaničnom Beogradu, i to potpisujem. Sva se muka da trpeti, i to je narod ovde mnogo puta dokazao, ali kada nema nikog da te zaštiti, pomogne, reši nepravdu koja se nagomilala, a dolazi od naših ljudi kojima smo prepušteni na lokalu i iza kojih stoji zvanični Beograd, onda sve dobija drugu dimenziju", piše.
Za nju se ta "teška, neprijatna, priča o nama južno i nama severno na Kosovu i Metohiji može primeniti na svaki pedalj ostatka Srbije".
"I Subotica se brani u Goraždevcu, Gornjem Selu, Brestoviku, Sigi, tamo gde se jedan Srbin vratio na ognjište da trpi. Čuveni citat iz filma 'Boj na Kosovu': 'Ti misliš daleko je Levač od Kosova, a Kosovo će ti sutra stići u Levač', istinitiji je sada nego ikada. Srbi sa severa Kosova ga već žive, i kaju se što su se pravili i slepi i gluvi", navodi Gaćeša, samo uzalud, njena pisma u Srbiji nema ko da pročita.
Kada je pre dve godine demontirana sirena za uzbunu u Severnoj Mitrovici a po gradu na svakom koraku postavljene kamere koje beleže kada Srbi trepnu, bio je to simbolički kraj jednog vremena na severu KiM, i nastupanje novog, onog u kome će "Srbe loviti kao zečeve". Nastupanje "njihovog vremena", kako je to pre koji dan definisao albanski specijalac dok je obezbeđivao rušenje kuće jednog od Srba na Gazivodama.
Nastupila je otimačina, ne samo srpskih njiva i livada oko Zubinog Potoka i Leposavića na kojima Priština gradi vojne i policijske baze, nego i stanova, kuća, lokala, poslovnih prostora.
Po Severnoj Mitrovici malo-malo, po šetalištu ispod spomenika Knezu Lazaru prošetaju grupice mladih Albanaca iz južnog dela grada. Šetaju, provociraju, dobacuju ženama i devojkama, traže kavgu sa Srbima. Znaju da ih za to što rade niko neće zaustaviti, legitimisati, uhapsiti, da je to dozvoljeno, šta više poželjno. Deo lokala u strogom centru Severne Mitrovice već su albanski, na dnu šetališta, na Trgu braće Milić, letos je iz jedne od kafana danima treštala albanska muzika, uživo.
Za to vreme u Severnoj Mitrovici, po čitavom severu, po Kosmetu Srba je sve manje.
Po čitavom Kosmetu, iz dana u dan, roditelji šalju decu u škole strepeći da baš tog dana u učionice ne upadnu tzv. kosovski specijalci, da jednog jutra učionice na osvanu sa slikama Adema Jašarija, zastavicama tzv. UČK i grbom lažne države na zidu, sa učiteljima koji će malim Srbima predstaviti "kosovski pogled na istoriju", naročito na poslednje događaje. Isto je i sa bolnicama.
"Često čujem da je naša propast počela novembra 2022. kada smo se povukli iz institucija, ostavili prostor da Albanci pošalju specijalce na sever, da zauzmu gradove, sudove, tužilaštva... Ali, uveren sam da nije. Mora da naš krah vuče daleko dublje korene. Nije problem i ako smo izdani, problem je što smo na izdaju pristali. Što su nas lagali i obećavali, a mi verovali i pristajali. Problem je što smo pristali i pristajemo na poniženje. A, kako nam se to desilo? Ako nije Kosovo, koja nam je onda, nama Srbima, najskuplja reč? Novčanik, svežanj evra, pun stomak, devizni račun, stan u Beogradu ili Novom Sadu, kuća u Kraljevu..." rekao mi je prijatelj iz Zubinog Potoka pre koju veče, u jednom do zla boga teškom razgovoru sa mnogo pitanja i mnogo odgovora – od kojih se neki ne vide, a drugi su očigledni.