Martovski pogrom u zapadnoj štampi: Dobar povod za konačno rešenje

Ako bi se pravila gradacija koga je zapadna štampa u danima sukoba videla kao najvećeg krivca za nasilje koje je 17. marta 2004. godine izbilo na Kosovu i Metohiji, ona bi bila sledeća: međunarodna zajednica na prvom mestu, zatim Srbi, a onda Albanci.

Međunarodna zajednica sa svojim snagama prisutnim na KiM podbacila je u tome da nasilje spreči, a možda još više doprinela eskalaciji sukoba time što nije rešila status "Kosova". Srbi su do 1999. godine vršili etničko čišćenje na Kosmetu i time izazvali "pravedni gnev" Albanaca. Dok su sami Albanci svrstani u kategoriju "svako nasilje je za osudu" i optuženi da su izveli orkestrirani napad, što je bilo očigledno.

RT Balkan analizirao je nekoliko desetina novinskih izveštaja iz tih martovskih dana velikih zapadnih medija, "Njujork tajmsa", "Gardijana", "Volstrit džornala", "Monda".

Utapanje u Ibru

"Krvavo balkansko proleće", kako je događaje 17. i 18. marta nazvao "Volstrit džornal" počelo je, navodi se u izveštajima svih ovih medija, utapanjem trojice albanskih dečaka koji su u reku Ibar uskočili bežeći pred Srbima koji su ih jurili.

Navodi se i da su albanski mediji širom Kosmeta preneli priču jednog od dečaka koji je uspeo da pobegne da su ih upravo Srbi gonili ka reci.

Jedino je francuski "Mond" u svom izveštaju naveo da su prištinski mediji preuzeli ovu verziju događaja i pre završene zvanične međunarodne istrage, kao i da tadašnji čelnik misije Ujedinjenih nacija na Kosovu i Metohiji Hari Holkeri nije potvrdio ove navode.

Zanimljivo je i da jedino francuski list o Kosovu i Metohiji govori kao o južnoj srpskoj pokrajini sa albanskom većinom pod međunarodnim protektoratom, dok je u drugim izveštajima to jednostavno "Kosovo".

Za ono što je tada preneto kao okidač terora nad srpskim stanovništvom, utapanje albanskih dečaka koje su izazvali Srbi, brzo se ispostavilo da je bila medijska manipulacija. U izveštaju međunarodnog tužioca u Kosovskoj Mitrovici Pitera Tinslija navodi se da nema dokaza da je počinjeno krivično delo bilo kog pojedinca ili pojedinaca u slučaju utapanja dečaka. Navode da su albanski dečaci stradali bežeći od Srba demantovao je i portparol Unmika Derek Čepel. 

Srbi su uvek krivi

U danima martovskog nasilja, "Njujork tajms" imao je svog dopisnika na licu mesta i u njegovom izveštaju od 24. marta 2004. reportažno se opisuje selo Svinjare u kojem je spaljeno svih 136 kuća. On prenosi i razgovore sa meštanima ovog sela o tome kako je gomila Albanaca naglo počela da nadire ka selu, kako ih je na brzinu evakuisala policija UN i kako nisu uradili ništa da ih zaštite.

Gotovo paralelno sa njihovom evakuacijom, počelo je paljenje kuća iz kojih su mnogi istrčali bez ičega, samo sa odećom koju su imali na sebi, izveštava njujorški list. "Imali smo izbor između ljudskih života i kuća. Jasno je da smo morali da zaštitimo živote", rekao je portparol francuske jedinice koja je i donela odluku o evakuaciji.

U istom izveštaju konstatuje se da su se slične scene paljenja, opšte bežanije i nasilja dogodile pre manje od pet godina kada su "stotine sela spalile srpske bezbednosne snage kako bi proterali većinsko albansko stanovništvo – oko 1,8 miliona ljudi – sa teritorije". Dodaje se i procena vlade SAD da je "oko 10.000 Albanaca ubijeno u masakrima koje su počinile srpska policija i paravojne formacije".

Albanci su počeli da se vraćaju na Kosmet posle intervencije NATO 1999, objašnjava se dalje, "mnogi od njih traže osvetu nad svojim susedima Srbima i ponovo čitava sela nestaju u plamenu", pesnički konstatuje izveštač "Njujork tajmsa".

I britanski "Gardijan" u jednom od svojih prvih izveštaja o martovskom pogromu, uz podatke o 13 mrtvih, više od 300 povređenih, među kojima i nekoliko desetina pripadnika mirovnih snaga (brojke će kasnije, nažalost, rasti) opisuje da međunarodne snage evakuišu na brzinu Srbe iz naselja u kojima žive, posle čega u njih odmah uleću Albanci koji pale celo naselje.

"Takve klasične tehnike etničkog čišćenja prvi su praktikovali Srbi u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu 1990. godine", dodaje se u ovom izveštaju.

Najdalje u ovakvom postavljanju pozadine događaja verovatno je otišao "Volstrit džornal" koji tekst od 19. marta počinje konstatacijom da će "sledeće nedelje biti obeleženo pet godina od uspešnog 78-dnevnog rata NATO-a na Kosovu. Dakle, pošto su Slobodan Milošević i njegove paravojne snage davno oterane, zbog čega se kosovski Albanci i Srbi i dalje bore?".

I u ovom tekstu, narativ je već ustaljen i brzo uspostavljen, pominje se da su "srpske snage bezočno ubile 10.000 kosovskih Albanaca i proterali njih oko milion", ali kako se napominje, to je manji razlog martovskog nasilja.

Podstrekači sukoba nisu toliko želeli da poravnaju stare račune, koliko da oblikuju budućnost Kosova. Albanci žele nezavisnost, Srbi žele da ostanu u sastavu Srbije, a najveća odgovornost je na međunarodnoj zajednici da pronađe odgovarajuće rešenje. Ovakvo ili onakvo na kraju će to biti "nezavisnost za unitarno, etnički izmešano 'Kosovo' sa bliskim vezama s Evropom".

Zajedljivo i pomalo samodopadljivo se primećuje da su Amerikanci za godinu dana u Iraku postigli više nego Evropljani za pet godina na Kosmetu. Kratkovidost takvog samohvalisanja jasna je današnjim čitaocima.

Dobar povod za afirmaciju nezavisnosti

Nerešavanje pitanja tzv. Kosova svi mediji čije smo izveštaje analizirali stavljaju u prvi plan kada govore o uzrocima martovskog pogroma i odgovornost za to prebacuju na međunarodnu zajednicu, pre svega Evropu.

Zbog nerešenog statusa, "Kosovo" je već godinama u limbu, ekonomski propada, politički je nestabilno, opterećeno nasleđem prošlosti, pa cela takva situacija izaziva tenzije koje su eskalirale u sukob velikih razmera.

Konstatuje se da je taktika čekanja bila loša, da ne sme da se dozvoli zadržavanje zamrznutog konflikta, kao i da je neophodno rešenje koje će pronaći međunarodna zajednica, jer pozicije Srba i Albanaca se opisuju kao nepomirljive: jedni bi "Kosovo", drugi Srbiju.

Oglasio drugog dana pogroma i tadašnji slovenački ministar spoljnih poslova Dmitrij Rupel autorskim tekstom u "Volstrit džornalu" koji je ponudio rešenje za sve balkanske glavobolje: integracije u EU i NATO. Pa onda više neće biti važno ni "Kosovo" ni Srbija. Svi će biti deo jedne velike srećne porodice.

Na koju bi stranu klatno trebalo da se okrene, to je jasno i iz sitnih detalja poput uzgredne konstatacije, ali koja se kao refren pominje na više mesta u više različitih medija: da su Albanci "najmlađa i najbrže rastuća nacija" u Evropi, dok Srba na Kosmetu ima jedva 10.000.

Iako i "Mond" iznosi stav o neophodnosti pregovora o konačnom statusu pokrajine, kao i da bi dolazak na vlast u Beogradu "nacionalističkih stranaka" mogao da izazove dodatni bes Albanaca, francuski list govori i o prethodnom periodu.

U jednom od izveštaja konstatuje se da Srbi u enklavama žive u veoma teškim uslovima već pet godina, da je nekoliko stotina njih ubijeno od dolaska međunarodnih mirovnih snaga. "Kosovo nije multietničko i trenutno nijedna zajednica ne želi da ono to bude", pisao je tada francuski list.

Taj princip recipročnosti takođe je vrlo čest u medijskim izveštajima. Može se naslutiti i u upornom ponavljanju sintagme o etničkim sukobima Srba i Albanaca na Kosmetu, iako se i u samim izveštajima pominju napadi Albanaca na Srbe, paljenje srpskih kuća i crkava, albanski napadi na pripadnike međunarodnih snaga. Za jedini napad na Albance koji se pominje, jurenje albanskih dečaka, ispostavilo se da se nije ni dogodio.

Konačno, 23. marta "Gardijan" prenosi izveštaj "Internešenel krajsis grupa" u kojem se navodi da je tokom martovskog nasilja na Kosovu i Metohiji 19 ljudi ubijeno, 900 povređeno, 4.500 Srba proterano, da je u nasilju učestvovalo 50.000 Albanaca koji su porazili KFOR na svih 33 lokacije gde su izbili neredi, osim na jednoj.

Kosovo i Metohija je tih dana iz limba prešlo u deveti krug pakla.