Majka srpskog vojnika ubijenog na Košarama: Utehe nema, moram da se borim za istinu

Mesto mog sina zauvek je ostalo prazno i tu utehe nema. Sa bolom sam navikla da živim. Ne znam kako pronalazim snagu, ali imam osećaj da o ovome moram da pričam, poručuje Lozanka Radoičić, majka vojnika Vladimira Radoičića, kojeg su teroristi UČK ubili 1998. na Košarama, na granici tadašnje SRJ i Albanije za RT Balkan. 

Na brojnim okupljanjima, posebno o datumima kada se obeležavaju početak NATO agresije na SRJ, može se uočiti omalena seda ženica koja grčevito steže fotografiju mladog vojnika i strpljivo odgovara na pitanja, kako novinarima tako i običnim građanima.

Na fotografiji je njen sin Vladimir, kojeg su u zasedi ubili teroristi UČK.

Koliko je njegova želja da služi otadžbini bila jaka govori i činjenica da je odbio poziv strica iz Amerike da dođe kod njega govoreći da neće da beži iz Srbije jer je to, kako je poručio, jedina zemlja u kojoj je mogao da živi.

Na redovno odsluženje vojnog roka, u izviđačko-diverzantsku jedinicu u Nišu, otišao 23. juna 1998. godine sa 19 godina. Nakon nešto više od dva meseca, prekomandovan je na karaulu Košare, ali svoje najdraže nije obavestio gde ide. Nije želeo da brinu. 

Dan pre nego što je ubijen na albanskoj granici, majci je rekao: "Ne brini ako se ne javim narednih dana. Tu sam, na obuci na brdu pored Niša."

Tog 30. septembra 1998. godine krenuo je, sa još četvoricom vojnika, u svoju prvu i poslednju graničnu patrolu. Skriveni u zasedi, pripadnici OVK, predvođeni Agimom Ramadanijem, čekali su ih od ranog jutra.

"UČK terorista Agim Ramadani, kojeg Albanci slave kao heroja, iz zasede je, sa svojom jedinicom, napao srpske vojnike na položaju na karauli Košare. Događaj je bio jeziv. Nakon što su ih ubili, prevrtali su ih i mrtve, kako bi sa njih skinuli sve vredno, a odneli su i njihovo oružje.  Nakon toga povukli su se odakle su i došli", navodi Lozanka za RT Balkan.

"Zajedno sa Vladimirom poginuli su Miladin Gobeljić, Ilija Pavlović, kao i vojnici po ugovoru Miroslav Jocić i Miloš Pavlović". 

Lozanka sa tugom u glasu kaže da je i danas muči pitanje da li je, možda, njen sin predosetio da se sa Košara neće vratiti, pa zbog toga nije obavestio porodicu gde ide.

"To pitanje me muči i danas . Mislim da  je znao da će stradati i da se pomirio se sa tim. Verujem da se prijavio za tu patrolu da zameni druga, koji trenutno nije bio tu i završio je tako da ga albanski teroristi, možda još i živog, prevrću i skidaju sve vredno sa njega", navodi Lozanka.

Oči joj sijaju nekim posebnim žarom, jer, iako je izgubila dete, kako kaže, još ima za šta da se bori. Lozanka Radoičić godinama se bori za istinu i pravdu. Čak i kada se o tome u Srbiji nije pričalo, bila je među malobrojnima koji ne dozvoljavaju da se zaborave heroji sa Košara.

"Gde nalazim snage... Ne znam. Jednostavno radim ono što moram, osećam dužnost. Meni je žao svakog vojnika koji je dao život za Kosovo i Metohiju. To nije mala stvar, a više od 60 odsto poginulih za sobom je ostavilo roditelja. Pa kako mogu da stanem? Srbija mora da zna i upamti te mlade vojnike, tu decu koja su odbranila Srbiju, našu zemlju koju danas na drugi način žnjlnj da nam otmu", naglašava sagovornica RT Balkan.

Na naše pitanje da li postoji neka uteha i moralna satisfakcija, budući da se danas o herojima sa Košara mnogo više govori, odgovara odrično.

"Nema tu nikakve satisfakcije. Njegova stolica je zauvek ostala prazna. Pretpostavljam da je tako i u svakoj drugoj porodici koja je izgubila nekog najmilijeg, kao i mi našeg Vladimira", kaže Lozanka i dodaje:

"Sa tim bolom sam navikla da živim, ali ima nešto što se desilo relativno mnogo kasnije. Spomenik podignut junacima sa Kašara, tu nema imena mog Vladimira, kao ni ostalih osam vojnika koji su poginuli 1998. godine u organizovanim akcijama albanskih terorista", naglašava ona.

Ne svim slikama sa Košara je njih 112 poginulih i to sa njih devet poginulih 1998. godine god, tako je, kaže, u knjizi koju je štampalo Ministarstvo odbrane.

"Na prvom obeležavanju, kada su za svakog poginulog postavljene stolice sa imenom i prezimenom bile su i stolice za njih devet poginilih 1998. godine, a na spomeniku njihovih imena nema. To me stalno boli", govori majka, koja se bori za nezaborav svih, a ne samo njenog sina. 

Tragom ove priče, kontaktirali smo i nekadašnje komandante, koji se danas, kao veterani, bave poračkim pitanjima, pa i čuvanjem od zaborava svih nastradalih u odbrani otadžbine.

Biće još spomenika

Pukovnik Ljubinko Đurković, koji je bio komandant drugog bataljona 125. motorizovane brigade Prištinskom korpusa Vojske Jugoslavije tokom bitke na Košarama, kaže da vojnici koji su poginuli 1998. godine nisu zaboravljeni, naprotiv!

"Prema vojnicima koji su poginuli godinu dana pre početka NATO agresije na suverenu državu SRJ odnosimo se sa posebnim pijetetom. Oni su poginuli u terorističkim napadima na vojsku, a ne za vreme agresije i zato na tom spomeniku nema njihovih imena. Iz praktičnih i zakonskih razloga teroristički napadi 1998. ne vode se pod istim dokumentima u oku zakona kao i bombardovanje. U njihovu čast, takođe će biti spomen obeležja, to je svakako u planu u narednom periodu", poručuje Đurković za RT Balkan.