Kako mi se rat uvukao u kuću: Godišnjica bombardovanja Srbije 1999

Samo koji dan uoči početka bombardovanja izgore škola u Jablanici ispod Zlatibora.

Teško je tog jutra bilo gledati crne, nagorele grede i rogove kako štrče u nebo i još tužnije dečicu nagaravljenih lica kako stoje u dvorištu punom pepela i gledaju izgorele učionice, školske karte i globuse, klupe i stolice i seoske starce pod šajkačama kako na sokaku ispod škole nevoljno vrte glavama i sve se krste:

"Nije ovo pred dobro! Neće ovo na dobro izaći. Ovako se dešavalo i pred onaj rat!"

"Šta znaju starci", mislili smo mi, tada mladi, gledajući ih i slušajući sa strane, manje uvereni da starci baš i ne znaju šta pričaju, više da sebe ohrabrimo, da nas neće napasti, da bombardovanja i rata neće biti.

Ratna psihoza osećala se tih dana na sve strane, na vestima malo-malo, pa su čitali upozorenja sa ove ili sa one strane da su avioni u Avijanu i Indžirliku već spremni, mnogi su tih dana u mom komšiluku verovali da rata ipak neće biti.

Bler je đavo

"Francuzi neće, a Nemci hoće. Oni jedva čekaju. Što se Amerikanaca tiče, koliko smo samo njihovih pilota ovde, na Zlatiboru spasli, vratili majkama i sestrama. Džaba nama spaseni piloti kad im je Klinton predsednik. A Englezi? Onaj Bler je sam đavo, on bi nas još juče bombardovao. Mada, Amerikanci i Englezi su nas bombardovali na Vaskrs 1944. godine gore no Nemci ijednom", pričali su mi onog dana, malo pred bombardovanje, seoski starci u Jablanici, dok smo stajali na zgarištu škole.

U gradu u komšiluku slična priča:

"Klinton i Bler, ruke im krvave do lakata, šta smo mi za njih, što da nas ne napadnu kad bombarduju po svetu ko im se i malo zameri... Možda i neće, možda su ove vesti samo da nas zaplaše, da nateraju Miloševića da ide ponovo na pregovore... Nisu valjda tolike zveri", razglabali smo ispred zgrade, i gledali jedan sjajan objekat na zapadu, koji se baš tih dana pojavio na večernjem nebu i za koji je čitav komšiluk bio uveren da je američki špijunski satelit koji će navoditi bombardere i rakete i špijunirati Srbiju.

Dan uoči bombardovanja na Zlatiboru je bila strahovita mećava, smetovi na Borovoj Glavi, ko pred neko čudo, uveče su na vestima ponovo najavljivali da je sve spremno, da bombarderi iz Avijana polete, svi smo ponovo posle Drugog dnevnika bili na ulici, gledali nebo, pričali šta smo pričali, a svako u sebi duboko verovao da ipak neće.

I sve tako do u sredu, 24. marta 1999. godine, uveče, osam sati je tek bilo prošlo, kad su nad Užicem zajaukale sirene. Nekako istovremeno, prebledela spikerka Drugog dnevnika RTS-a pročitala je saopštenje da su NATO avioni gađali ciljeve na Kosovu.

Taj prvi zvuk sirena presekao nas je u kući kao nožem, supruga i ja zgledali smo se u trenutku, dvoje male dece, šćućurili se na fotelji, sinu je bilo tri godine, ćerki šest meseci...

Kud sad... Sabili se u trenu strah, briga, zebnja, negde duboko u pluća, kao neko svrdlo nasred stomaka, a sirene negde na nekoj zgradi blizu jaukale su, i jaukale, i jaukale.

Rat!

Gađaju Kosovo. To je daleko. Ali što su sirene kod nas, možda je greška, možda neće... Šta će ovde gađati? Neće valjda zveri gađati grad?

Deset minuta kasnije zvoni telefon – pogođen vojni centar veze na koti Brijač na planini Murtenici, kojih 15-ak kilometara vazdušnom linijom od Čajetine, tridesetak od Užica.

Valjalo je pisati prvu vest da je rat počeo, da bombe padaju. Ukočeni prsti nad tastaturom računara. Treba pisati, a mozak odbija da pošalje signal rukama... Ne, to nije moguće, to se nama ne dešava.

Je li stvarno počeo rat?

Pedeset minuta kasnije potmula eksplozija zatresla je grad, ka severozapadu video se i odsjaj na nebu, gađaju vojni aerodrom na Ponikvama, svi smo znali istog trenutka, valjalo je javiti redakciji. Sutradan, kratko uputstvo iz vojne komande, nikako ne pisati da su gađane i pogođene Ponikve, samo – objekat severozapadno od grada.

Rešavamo u kući još te noći, žena i deca idu u selo. Tamo u blizini, brzo smo preračunali, nema vojnih objekata. Ovde, u Užicu, na brdu preko puta vojne instalacije, u gradu, ispod zgrade, kamenom se može dobaciti, zgrada pošte, važno telekomunikaciono čvorište, njega će sigurno. U selu će barem imati šta da jedu. A gore se ni sirene ne čuju. Da se deca ne plaše.

Ispred zgrade, samo što su se oglasile sirene, neke komšike s malom decom i ćebadima u rukama, plaču, krenule nekud, ne znaju kud će.

Stiže komšija iz centra grada. Priča:

"Ja otišao u bioskop da gledam 'Dve čađave dvocevke', nas desetak u sali, samo se odjednom otvaraju vrata, ulazi neka žena viče – 'počeo rat', mi na nju, ne verujemo šta kaže – 'šta počelo', ona viče 'počeo rat', samo što nam ne veli, ko u onom filmu sa Borom Todorovićem – 'počeo rat, p... vam materina'... Mi na Trg, kad počeše sirene... Ja otišo da gledam film i odjednom se i sam nađoh usred filma. Ne znam šta je film, šta stvarnost..."

Je l′ tako izgleda rat?

Ujutru iznosimo torbe, pakujemo u "keca", on samo što se nije raspao, kao da je "tomahavk" pao desetak metara od njega. Deca plaču, nervoza, da se šta ne zaboravi. Sat vožnje, ostavljam porodicu u selu, ostavljam i kola, vraćam se autostopom u Užice, ulazim u prazan stan, dečje stvarčice, benkice, flašice, ostale po sobi, sedam na krevet i plačem.

Počeo je rat!

Šta ću sad?

Da, tako valjda izgleda kad je rat. Kad ostaneš sam. Čitao sam o ratu, gledao filmove, a nikad mi ni na pamet nije palo da može i ovde biti rata, a evo ga... To je to, rat, tako to, znači, izgleda.

Sledećeg dana, do uveče, u gradu nema sirena. Možda neće više, javlja se nada, tinja. Svaki minut bez sirene dobitak. Džaba nada, džaba radovanje, uključujem televizor, stižu vesti sa svih strana Srbije, o napadima i bombama. Uveče, opet malo posle osam, opet jauču sirene, brzo stiže vest NATO avioni gađali vojni objekat na vrhu Čigote. Pa 20 minuta kasnije, gađan predajnik RTS-a i "Telekoma Srbije" na Torniku. Komšije koji žive na brdu iznad grada sa koga se vidi Tornik javljaju da vatreni blesak para nebesa. Prekinute telefonske veze s Bajinom Baštom, u Novoj Varoši, Priboju, Prijepolju, nema TV programa, u 23 sata NATO avioni gađaju "objekat severozapadno od grada".

Nema veze, nema telefona, nadam se da su žena i deca dobro. I oni se nadaju da sam ja dobro. Molimo se Bogu, šta drugo.

Ređaju se vesti. Valja ih slati u redakciju. Prsti nad tastaturom sad već funkcionišu bolje. Navikavam se na rat.

Sledeći dan težak kao crna zemlja. Pred podne sa Ponikava stiže vest da je u širem rejonu aerodroma pao naš "mig-29", pilot preživeo. Kolega koji javlja vest samo što ne plače, raspravljamo da li da idemo na mesto na koje je pao avion, zaključujemo da je bolje da ne mrdamo iz grada. Da je pao američki avion, pa sve trkimice da smo tamo, kad je naš, nećemo da slikamo, ne moraju to da vide, da se ne naslađuju...

Uveče, opet provereni izvori – na Tari, ili blizu Tare, možda s one strane Drine, izgleda, pao američki avion, pilota nema. Iznad Tare viđen američki helikopter, traže pilota. Odlučujem da o tome nikome ne javljam. Vest nije moguće proveriti.

Sve manje spavam. Noću me bude sirene. Jedna, kao da je pod samim prozorom. Pola noći sedim na terasi, slušam avione kako kruže iznad Ponikava, ponekad udaljenu tutnjavu, eksplozije, odsjaj na nebu, komšija iz zgrade iznad, još češće je na terasi, psuje po svu noć i Klintona i Blera, i Francusku, pominje Hitlera, Šredera, Olbrajtovu, broji im i oca i majku i sestru i decu, i sve redom. Žena ga smiruje. U sudoperi se gomilaju neoprani sudovi, i ono što spremim ne pojedem, uveče komšija Vule iz susednog stana zove na večeru, kaže "zaklao je paštetu".

Jedne večeri na krovu zgrade iznad proslava, javili, u Buđanovcima naši oborili "nevidljivi". Možda sad prestanu, svi se nadamo. Dole u centru protesti, narod nosi sanduk na kome je Klintonova slika a umesto krsta ispred – kukasti krst.

Komšika u stanu ispod, čim se oglase sirene izađe na terasu i kune Klintona:

"Dabogda mu zemlja kosti isturila... Živ se dabogda raspad'o. Dabogda mu živo meso s kostiju otpadalo."

Brojimo dan po dan. Kako koji svane, nova nada da neće više. Nada koja traje dok se ponovo ne oglase sirene. Popodne, u polusnu dremam na dvosedu, jaka ekspozija izbacuje me na pod, tresu se stakla od vrata na terasi, pogođen objekat na brdu preko puta. Izvija se stub crnog dima.

Nema vesti iz sela, nadam se i Bogu molim da su svi dobro. Telefonske veze prekinute. Posle neki dan, sretnem komšiju u gradu, priča, moj brat mobilisan, sa 7. brdskom otišao na Pešter, za sada. Možda će i na Kosovo. Tamo krv do kolena. Trojica braće od tetke su u vojsci, ni traga ni glasa od njih, u selu, komšije, rođaci, kumovi, svi mobilisani, svi otišli na Pešter, u selu ostali starci i deca...

Nasred grada došlo mi da kukam iz glasa. Nekako se suzdržavam. Crn kao gavran vraćam se u prazan stav. Ležim, gledam u plafon.

Rat mi lagano, ali sigurno ulazi i u glavu.

Iz jutra u jutro, iz dana u dan, kolega Cvekla i ja kao popisna komisija obilazimo kratere od raketa oko Užica, Požege, Kosjerića, slikamo neeksplodirane granate, porušene kuće. Kraj Požege, kraj vojnog objekta oštećeno desetak kuća. Zatičemo ujutru ljude kako hodaju po dvorištu, besciljno, kopaju po ruševini, izvlače neke beskorisne predmete. Ćute, plaču, neke žene kukaju. Kuće bez krovova, razvaljeni prozori, zidovi izrešetani gelerima.

U Lučanima fabrički krug kao površina Meseca. Sve krater do kratera, neki duboki po deset metara, široki po dvadeset-dvadeset pet. Bazamo s nekim inženjerima po krugu, oni sluđeni, žao im fabrike, kako će sad hraniti decu. Đavo mi ne da mira, silazim u jedan krater, na samo dno, da vidim koliko je dubok, kako to odozdo izgleda, posle se jedva vraćam, klizi zemlja pod nogama. Inženjer mi veli da sam lud, šta ako je u bombi bio osiromašeni uranijum...

U selo kraj Prijepolja, na livadu pala raketa i nije eksplodirala. Ujutru zatičemo meštane, posedali na raketu, ostavili jedno mesto za mene, slikamo ih na onoj raketi, neko viče možda je radioaktivna, drugi misle da nije.

"Nije ovo bombardovanje đeco, ovo je rat! Isto ko i ’41, proklete Švabe", veli nam đed čija je kuća iznad livade u koju je pala raketa.

U stanu više i ne ložim vatru. Spavam na fotelji, dvosedu, gde stignem, obučen, sirene se čuju svaki čas, ponovo na terasu, osluškujem čuje li se šta tamo ka jugu gde su mi deca.

Ujutru javljaju, pogođeno odmaralište u Ribnici ispod Tornika. Ima mrtvih. Pola sata kasnije, aprilsko jutro, toplo, sunčano, na Ribnici žena u crnini hoda po zgarištu, pitam ko je, kažu, Angelina Savić, traži sina Milanka, zanoćio u odmaralištu, nema ni njega ni Radoja Marjanovića, ni Neđa Uroševića. Čujem je kako tiho kuka. Ko senka na zgarištu. Scena kao u nekom filmu apokalipse. Malo dalje starac u suknenim pantalonama, braon džemperu, opancima i belim vunenim čarapama, sed, pretura po ruševini, u ruci, vidim, gužva crnu šajkaču. Marko Savić, Milankov deda.

Posle, kad smo u šumi, sedamdeset metara dalje, na boru našli delove tela, Marko kategorično kaže – "nije to moj unuk, nije moj Milanko tako izgledao"... Neki čovek povraća iza kleke nekoliko metara dalje, povraćam i ja. U ruševini, među nagorelim daskama, još jedno nagorelo telo. Opet povraćamo. Ne slušaju me ni noge ni ruke, obuzela me drhtavica, ne mogu ni da progovorim, ni da koračim, ukočile se vilice pred onom strahotom nekoliko metara dalje.

Sledeće noći uzalud pokušavam da zaspim. Čim zatvorim oči, ukazuju mi se ona tela. Da bar mogu da plačem, da se isplačem ko čovek, ne mogu ni to. Na tren me pred zoru prenese san, budim se u znoju, čini mi se, vršitim iz glasa, zvuka nema, ostane negde u grudima, zakopan. Ujutru, groznica, tresem se ko prut u krevetu, s mene spalo ćebe, jorgan na podu, neki jadi me stisli u grudima, ne daju disati.

Pogođen most u Bistrici na putu prema Priboju. Ranjen policajac Radoje Jovanović, koji se zatekao u blizini, javljaju na vestima, u trenu shvatam da je to komšija iz sela. Nekoliko sati kasnije, s kolegom iz Nove Varoši slikam most, od Priboja i Bosne, odjednom, avion u brišućem letu. Zaležemo pod put, u neko šiblje, onaj avion prođe. Otresamo prašinu sa sebe. Kolega se smeje, veli, da nas pogodi, proglasili bi nas za narodne heroje. Smejem se i ja. Nazor.

Stan hladan, prazan. Sledeće noći opet sanjam Ribnicu i ona tela. I neke nesrećnike, mrtve, koje sam sedam – osam godina ranije video u jednom kanalu na putu od Knina ka Drnišu.

Drhtim po svu noć.

Moram da vidim decu. Magistrala ka Novoj Varoši pusta, nigde ni kola, ni kamiona ni autobusa. Neki dobri ljudi voze me do Vodica, tamo, čovek koji dolazi iz pravca Nove Varoši, mog sela, zaustavlja kola, bled kao krpa, veli, gađali maločas most na Kokinom Brodu, on, samo što je bio prešao. Još malo pa će noć, ka Kokinom Brodu ne ide više niko. Da idem peške – daleko, da se vratim ka Užicu još dalje.

Nailazi i neki čovek kamionom, putujemo malo magistralom, pa preko okolnih sela, kući u selo stižem u noć, deca pospala. Ujutru ih grlim, ćerkica me gleda iz pelena. Sin neće iz mog krila. Majka i žena plaču. Otac zamiče za kuću. Brat se, vele, javljao pre neki dan. Po svu noć slušaju kako gruva gore po Pešteru gde je 7. brdska i gde su naši dečaci iz sela.

Te noći sanjam kako svi zajedno, i brat i braća od tetke i dečaci iz sela igramo fudbal na poljani iza kuća.

Moram nazad. Jedne od narednih noći, jaka eksplozija izbacuje me iz kreveta. Pogodili poštu. Prozori od terase bili otvoreni pa stakla nisu popucala. Telefoni više ne rade, sledećeg dana, čujem, raketa pala u selo Božetiće kod Nove Varoši, nemalo od mog sela. Glava mi se raspada od brige.  

U Dubokom kraj Užica sahranjen kapetan Dragan Mitrović, koji je poginuo na Kosovu, u rejonu sela Istok Mahala. Kolega koji je slikao sahranu vraća se po podne. Ćuti. Ni ja ga ništa ne pitam.

Stiže mi poziv da se javim u 7. brdsku na Pešteru. Mobilisan sam. Pakujem nešto stvari u ranac. Zaključavam prazan stan u kome ostaje samo rat.