Dani kada su otimali sve srpsko: Svedok stradanja u Orahovcu za RT Balkan

"Bol koji nosim odlaskom sa Kosova i Metohije jedino može da se uporedi sa bolom prilikom amputacije dela tela, i taj osećaj nikada neće prestati", kaže za RT Balkan učiteljica iz Prizrena S.D. (ime poznato redakciji), živi svedok svih stradanja srpskog stanovništva od 1966. godine, kada se rodila u slavnom gradu na Bistrici.

"Mi smo generacija koja je od detinjstva navikla na strah, na proganjanje. Od kad znam za sebe bežali smo u svoje kuće do mraka, da bismo se sakrili od albanskih otmičara. Strah su nam stalno uterivali u kosti, ali se o tome malo ili nimalo govorilo, posebno u medijima. Bilo je mnogo devojaka koje su bile silovane, čak i u vreme kada sam pohađala srednju školu, pa su ih roditelji da bi ih sakrili od sramote, sklanjali iz grada", započinje priču naša sagovornica.

Strah od odmazde za iscenirano trovanje Albanaca u ovom gradu, poseta Josipa Broza i potvrda Prizrenske lige, kada su trasirane mape velike Albanije, bilo je dovoljno tadašnjim mladim ljudima, Srbima, da shvate da im život neće ličiti na onaj koji vode njihovi vršnjaci u drugom delu Srbije.

"Uprkos svim zastrašivanjima, život Srba u Prizrenu je bio poseban, baš kao što je i ovaj grad. Već osamdesetih godina albanske horde su otimale ljude, imovinu, pljačkali, silovali, krčili šume, činili sve samo da nas u što većem broju oteraju sa Kosova. Strah od odmazde zbog navodnog trovanja albanske dece nas je još više vezao da se odupremo njihovim pritiscima", kaže naša sagovornica.

Samo da ne padne u ruke teroristima

Ova hrabra Prizrenka, čiji je život satkan od neprestanih pretnji i upozorenja da za Srbe nema mesta na svetoj zemlji Kosovu i Metohiji, gotovo dve godine uoči NATO agresije je živela u potpunom mraku sa dvoje male dece u kući u Orahovcu, gde se udala, kadkad uz zrak sveće. Suprug, službenik MUP-a, neprestano na terenu, a ona, okružena UČK teroristima, nije ni pomišljala na drugo, osim jednog. Kako da nikada ne padne u ruke UČK terorista i ne napusti porodičnu kuću.

"Imala sam kraj sebe tablete, koje sam bila spremna da dam i deci i sebi, i time prekratim život, ali samo da njima ne padnemo u ruke. Verovatno i ne bih stigla da uradim tako nešto", priseća se ona.

Naša sagovornica podseća na period uoči dolaska na vlast Slobodana Miloševića, kada je Albancima bilo dozvoljeno da vode paralelni život, koji je, kako kaže, sve bila uvertira, odnosno dobro pripremljen scenario za potpuni progon Srba sa Kosova i Metohije.

"U sistemu školstva već tada se odigravao bojkot države Jugoslavije, tačnije školskog sistema. Albanci su držali nastavu na albanskom, u okviru srpskih škola. Radila sam kao učiteljica, njihovi prosvetni radnici su se separatisali od nas, praktično ignorisali u okviru samih škola", priseća se ona.

Dodaje da su, u to vreme, u svim institucijama dominirali Šiptari: u policiji, opštinama…Tek kasnije, Srbi su počeli da ulaze u zvanične državne institucije, postajali čelni ljudi opština. Čak se pomislilo i da su Albanci počeli da se integrišu u državne institucije kao lojalni građani.

Dan kada je Orahovac zaliven krvlju

Tako je sve bilo početkom devedesetih, a onda je došla 1998. godina, kada su i poslednje nade za normalan suživot ugašene. Brutalni napad na Srbe sa zauzimanjem Orahovca od strane albanskih terorista bio je prekretnica u sukobima na KiM. Otimanje civila, ubistva bez suda i presude, kada je na prostoru Orahovca samo u leto 1998. godine ubijeno 36 srpskih civila.  

Nakon toga usledila je žestoka ofanziva srpskih snaga bezbednosti i Vojske Jugoslavije prema svim uporištima OVK. Ubrzo potom zauzeto je i Mališevo u kome se nalazio glavni štab OVK, a usledili su teški okršaji širom Kosova i Metohije. OVK je tokom tih okršaja razbijena.

"Držala sam nastavu kada su gradom počeli da odjekuju pucnji. Razmišljala sam samo kako da zaštitim decu i bezbedno ih sprovedem do njihovih roditelja. O tome se u medijima malo govorilo. Tragovi borbi su bile vidljivi na ulicama, otisci  krvi, ostaci od oružja. Strah se uvukao u svaki ćošak grada, svaku kuću. Dve hiljade terorista je opkolilo grad, otimali su sve srpsko na ulici, kad padne mrak nismo izlazili na ulice", seća se učiteljica kao da je juče bilo.

Prema njenom svedočenju, pucnji su se čuli danima, a kada je srpska vojska odgovorila na ovaj strašan zločin zavladao je bar privremeni mir u ovom kosovskom gradu. Kako kaže, svaki dan do konačnog napuštanja Orahovca, 12. juna 1999. godine, bio je prepun straha da će im neko nauditi, pa čak i prve komšije Albanci.

Onda su se ređale detalji, danas svima poznati, evropski posmatrači, koji su, kako kaže, služili samo kao paravan za odavanje službenih tajni srpske policije šiptarskim teroristima.

Zahvaljujući njihovim prljavim radnjama, otkriveni su brojni položaji policije i namere uništavanja UČK uporišta. Njihovim odlaskom počela je NATO agresija, čiju godišnjicu danas obeležavamo.

Bombardovanje je naša sagovornica dočekala u porodičnoj kući, dane je provodila u skloništu, a noću se vraćala u dom, koji je bio okružen šiptarskim teroristima. Sve do jednog dana kada su im zapalili kuću i pretvorili u zgarište.

Čak su i Albanci, lojalni državi Srbiji, od NATO bombi sakrivali sa Srbima u istom skloništu.

Naša sagovornica tvrdi da nikada nije imala utisak da će se situacija smiriti, i da će nastaviti normalan život.

"Dan kada smo napuštali KiM, sa svega jednom torbom i ličnim dokumentima, uz objašnjenje da ćemo se vratiti za nekoliko dana, bilo mi je jasno da je svemu kraj. Osećali smo da smo izdati, predati sami sebi. Takozvani mirovnjaci su nas ispratili uz snajperski nišan. Ali, posle svega, straha nismo imali, ni onda kada sam posle nekoliko godina, posetila Orahovac i Prizren, i uverila da za nas tamo nema više mesta", kaže Prizrenka i dodaje da je uprkos svim upozorenjima otišla i zatražila obnovu svoje spaljene kuće od sadašnjih opštinskih vlasti. Odgovor je, očekivano, bio negativan.

Učinak "mirovne misije" - kraj za Srbe

Godine straha, samoće, izolacije od porodice i prijatelja okončane su dolaskom mirovne misije na Kosovo i Metohiju, u njenom slučaju 12. juna, kada će se ispostaviti da naša sagovornica napušta svoje porodično gnezdo na Kosovu i Metohiji zauvek.

Uprkos svemu, u sećanjima su joj sveže proslave Božića i Vaskrsa u Prizrenu.

"Đaci čitavih odeljenja su odlazili u Saborni hram, gde smo od četvrtka do nedelje boravili u crkvi. Patrijarh Pavle bi potom predvodio litiju okolo grada", priseća se orahovačka učiteljica.

Osvrnula se i na veliku srpsku svetinju iz 14. veka, manastir Zočište, u koju su dolazili i Albanci, tražeći pomoć od pravoslavnih svetitelja Kozme i Damjana.

"Decu smo krstili upravo u Zočištu. I tada su, kao i sada, Albanci pohodili ovaj manastir, tražeći pomoć za svoje nevolje. Nedavno, kada sam bila u poseti Prizrenu, a zatim manastiru Zočište, videla sam nekolicinu komšija Albanaca, koji dolaze u manastir tražeći molitvu. Svetinju su srušili, ali su meštani tražili da je obnove, pa su tako upravo njihovi radnici ponovo gradili manastir", ukazuje ona.

Najviše je pogađaju priče da su Srbi koji su bili primorani da napuste svoja ognjišta prodali svoja imanja Albancima.

Kako to biva u državi bez zakona i ljudima bez morala, gde ne važi ni zemaljska pravila ni božanska načela, roditeljsku kuću u Prizrenu je nasilno naselio Albanac sa porodicom, a porodičnu kuću su spalili.

U jednom popodnevu nestale su sve uspomene, fotografije, predmeti velike materijalne vrednosti, zatrpan bunar, a ostalo je samo zgarište, koje je posle godina borbi, bila primorana da i zvanično preda u albanske ruke.

Imanje van grada nisu nikome predali, a prema čvrstom obećanju koje je dala zajedno sa svojom sestrom i bratom, nikada neće otići na doboš, rukovodeći se onim: "Ako te zaboravim Kosovo, Jerusalime moj, neka me zaboravi desnica moja".