Osetili su nepravdu i odmah došli: Ruski dobrovoljci branili Srbiju 1999. kao sopstvenu otadžbinu

Najveća žrtva koju čovek može da podnese za svoj narod je da bude dobrovoljac u ratu i da tako učestvuje u odbrani otadžbine. Jedino jače i veće od toga je kad ste dobrovoljac u borbi za slobodu naroda koji je bratski, ističe za RT Balkan penzionisani general Milorad Stupar, jedan od osnivača i prvi komandant 72. brigade za specijalne operacije.

"U ratovima devedesetih veću žrtvu od srpskih dobrovoljca podneli su samo Rusi, koji su u teškim vremenima za srpski narod došli da pomognu Srbima, jer nas smatraju braćom", poručuje general Stupar.

Većina ruskih dobrovoljaca je došla organizovano, preko raznih udruženja ratnih veterana, i udruženja civilnih struktura, navodi naš sagovornik.

"Odmah posle opremanja i ubrzane obuke raspoređivani su u borbene taktičke jedinice, gde su se javljali komandirima četa, najčešće na najtežim i najkrvavijim delovima fronta", objašnjava on i dodaje:

"Za vreme trajanja rata u Bosni bilo je nekoliko stotina ruskih dobrovoljaca, ali su, kada je NATO počeo da bombarduje Srbiju 1999. godine došli u mnogo većem broju, jer su tada osetili nepravdu i dužnost da nam pomognu".

Dolazak ruskih dobrovoljaca, kaže Stupar, bio je značajan, između ostalog, jer je podizao je moral srpskih boraca.

"U ratu je osećaj da niste sami veoma značajan, posebno kada dođu dobrovoljci drugih naroda", naglašava naš sagovornik.

"Tokom borbenih dejstava napravljeni su izuzetni kontakti među našim ruskim borcima: sklapana su su prijateljstva, pa čak u kumstva, te veze i dan danas opstaju", kaže Stupar.

Ruski borci zadužili Srbiju

Učestvovali su u borbama u manjim grupama, u potpunosti se pridržavajući borbenih pravila i komandovanja po načelima Vojske Jugoslavije.

"Ruski dobrovoljci odudarali su po hrabrosti, toliko da su ih komandiri često morali sputavati u njihovoj želji da se neprijatelj što pre uništi. Izvršavajući najteže zadatke dosta njih je, nažalost, poginulo ili ranjeno", priseća se general.

Prema njegovim rečima, državno rukovodstvo ranije nije bilo svesno težine borbe, opasnosti koja ona nosi i potrebe da se poštuje borac, a pogotovo da se još više poštuje ruski dobrovoljac.

"Veoma sam nezadovoljan kako smo se odnosili, pre svega prema ranjenim ruskim dobrovoljcima, od lečenja, pa do davanja državljanstva", naglašava on.

Penzionisani pukovnik Ljubinko Đurković, komandant drugog bataljona 125. motorizovane brigade Prištinskog korpusa tokom bitke na Košarama, u svojoj jedinici imao je Ruse kojih se seća i o čijem herojstvu sa ponosom priča za RT Balkan.

On navodi da je nelegalna NATO agresija na SRJ bila inicijalna kapisla za sve pravdoljubive narode, a posebno za bratski ruski, da se angažuju u pomoći Srbiji.

"Najavom agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju 23. marta 1999. godine počinjen je genocid nad međunarodnim pravom, koje je toga dana zvanično i prestalo da postoji. Bez obzira koliko ni vojno ni političko rukovodstvo nije verovalo da tako nešto može da se dogodi - ipak je došlo do počinjanja ratnih dejstava i 24. marta u 19:45 bombardovani su naftni kapaciteti u Prištini", kaže Đurković.

"Vojska je, kao i država, bila spremna da odlučno suprotstavi tom zločinu nad međunarodnim pravom, ali prvenstveno nad našim narodom. Takav postupak zapadnih sila uznemirio je sve pravdoljubive snage u svetu, a samim tim i bratski narod Rusije", ističe naš sagovornik.

Vojska je pristupila raspoređivanju jedinica za odbranu na svojoj teritoriji, najviše borbi vođeno je na prostorima KiM, gde se srpska vojska borila i sa zaostalim snagama terorističke UČK.

Prema njegovim rečima, ubrzo nakon početka ratnih dejstava počeli da pristižu dobrovoljci iz Rusije i raspoređivani su uglavnom u zoni Prištinskog korpusa u herojskih 125, 37. i 549. motorizovane brigade.

"Na sam dan otpočinjanja kopnene agresije, 9. aprila 1999. godine, pregrupisavanjem snaga i sredstava na pravcima napada prema Košarama, s obzirom da su impozantne snage napadale na tom pravcu da bi izvršio proboj, bilo je potrebe i da naše snage odgovore. Samim tim se ukazala potreba da se redovi pojačaju, a dobrovoljne jedinice Rusa, imajući informaciju da se na Košarama vode krvave borbe, tražile su i odobreno im je da dođu na taj pravac odbrane", svedoči Đurković.

Pristigla su u dva sastava: u jednom, internacionalnom sastavu dobrovoljaca, bilo je 17 Rusa i 20 državljana drugih zemalja, drugi, poseban odred bio je u potpunosti sastavljen od Rusa, njih 57 i činili su ga, uglavnom, veterani iz Avganistana.

I pukovnik Đurković svedoči da je Ruse koji su učestvovali u borbenim dejstvima, posebno na Košarama, pored ogromnog vojnog iskustva, znanja, umeća, karakterisala i neverovatna hrabrost.

"U tom paklu gde su vođena svakodnevna borbena dejstva oni su uvek preduzimali inicijativu i tražili da izvršavaju najsloženije zadatke", istuče naš sagovornik.

Primer herojstva je, kaže naš sagovornik, pogibija dvojice Rusa, koji su, ne žaleći živote, istupili ispred svih i pali u odbrani Košara.

Na večnoj straži na Košarama

Među 108 boraca koji su herojski dali život na Košarama su i dva Rusa, koji sa srpskom braćom na večnoj straži čekaju ponovno uspostavljanje državne granice.

"Šuljga Tiodorovič Fedor je, odbijajući protivnapad neprijatelja, izašao iz zaklona za dejstvo i zaštitu, nije mario za život, krenuo je da se bori sa neprijateljem prsa u prsa i tu je smrtno stradao", priseća se pukovnik i dodaje:

"Bulah Vitalij Glebovič se sa grupom vojnika ubacio u neprijateljski borbeni raspored i naneo mu gubitke, a krećući u akciju znao je da se živ ne može vratiti. Tamo je smrtno pogođen, a neprijatelj ga je zarobio i poluživog zverski mučio", kaže Đurković.

Za RT Balkan dodaje da su posmrtni ostaci Fedora Tiodoroviča vraćeni porodici, a da telo Bulaha Vitalija Gleboviča, kojeg su albanski teroristi mučili do smrti, još nije pronađeno. Njegove kosti, navodi pukovnik, i dan-danas nalaze na objektu Maja Glava, budući se čeka ekshumacija i razmena posmrtnih ostataka.