Bogoslov na frontu: Čuli smo da nam drugovi ginu, tražili smo da idemo na KiM

Iz Prizrena je, kao svršeni maturant prizrenske Bogoslovije, jedva spasao živu glavu zbog stalnih napada UČK terorista. Sveštenik Miroslav Jovanović, u svojoj ispovesti za RT Balkan kaže da nije ni slutio da će se u Prizren vratiti u vojničkoj uniformi za manje od godinu dana, 1999. godine, kako bi se solidarisao sa drugovima i branio otadžbinu.

"Srednju bogoslovsku školu završio sam u Prizrenu, tog juna 1998. godine smo kao učenici Bogoslovije jedva izašli iz Prizrena, jer je u to vreme policija maltene ratovala sa UČK teroristima. Nisam ni slutio da ću se ubrzo tu naći ponovo, ovaj put u uniformi", navodi Jovanović.

"Nisam tražio da idem u rat, već sam sticajem okolnosti otišao na redovno odsluženje vojnog roka. Usledili su bombardovanje i prekomanda", dodao je on. 

Nakon što je junu 1998. godine maturirao, Miroslava su pozvali na odsluženje vojnog roka, koje je, zbog srednje bogoslovske škole, dvaput odlagao.

"Septembarski rok, rod pešadije, kasarna Žikica Jovanović Španac, Valjevo – tu me upućuju, a obuka odmah kreće ubrzano, jer smo se pripremali za rat. Tada nisam ni razmišljao da bi moglo doći do rata. Većina nas nije imala osećaj da ćemo ubrzo biti na frontu, bili smo mladi ljudi koji su izašli iz školskih klupa", ističe se naš sagovornik.

Kao što to obično biva - život piše romane, a Miroslavljev put u ovom bio je da se, spletom okolnosti, u Prizren vrati u uniformi. Ubrzo nakon početka vojne obuke iz Beograda u Valjevo došle su starešine koje su tražile ljudstvo za jedinicu Vojne policije.

"Od svih nas za tu elitnu jedinicu izabrali su dvadeset momaka. Prošli smo sve psiho-fizičke testove i poslati smo u Topčider u čuveni Peti bataljon Vojne policije. Obuka je trajala šest meseci, posle čega se četa se podelila u dve grupe, prvi su otišli u grupu za specijalne operacije, a drugi, među kojima sam bio ja, bili su u radnoj grupi, bavili smo se administrativnim poslovima pri Vojnoj policiji", objašnjava Miroslav.

Kada je počelo bombardovanje SRJ radio je u Komandi Prve armije, a nakon izbijanja rata prekomandovani su u selo Krčmar kod Valjeva – jedno od sedišta Komande Prve armije. Njegovi dugovi iz Prve čete Petog bataljona Vojne policije već su bili na Košarama... 

Prva četa Petog bataljona Vojne policije bila je na Košarama, do njihovih drugova iz Treće čete, koja je bila stacionirana u Krčmaru, svakodnevno su počele da stižu strašne vesti.

"Čuli smo da nam drugovi iz Prve čete ginu jedan po jedan. Tražili smo da i mi odemo na front, da se solidarišemo sa svojom braćom i da branimo otadžbinu", priseća se za RT Balkan tih dana sveštenik Miroslav Jovanović i dodaje: "Mi smo izgubili oficire - komandira našeg voda Dragana Komaricu, kapetana Srđana Košanina, starijeg vodnika Jovana Tepavca, potporučnika Aleksandra Đurovića, kao i mog dobrog prijatelja - vojnika Radišu Ilića". 

Sa setom u glasu priseća se momenata provedenih sa svojim nastradalim prijateljem Radišom Ilićem: "Mi smo na Bogosloviji imali časove pevanja i ja pevam, kažu, dobro. Radiša je voleo da mu pevam jednu pesmu - 'Rekla si mi da ne voliš zimu'. Pošto uveče imamo vremena on je meni tražio da mu pevam tu pesmu svako veče pred spavanje..."

Ubrzo su, seća se naš sagovornik, iz Krčmara prekomandovani u Niš, a odatle su se zaputili u Prizren. Tu su, u blizini Račka, takođe imali zadatak da svoje ranjene drugove sprovedu u bolnicu. 

"Kao grupa bili smo na sprovođenju naših vojnika u bolnicu, to je bilo u blizini Račka gde se dogodio namešteni incident. Kod Štimlja je pucano na naše vojnike. Dragan Anđelković je ostao bez ruke, a Miladin Lekić je teško ranjen. Sprovodili smo ih do bolnice nakon pucnjave. Kada smo se videli dve decenije kasnije - evocirali smo uspomene. On je poznati srpski vajar, radi u duborezu i njegovi radovi izloženi su na Kopaoniku odakle je poreklom i gde i sada živi", govori o dešavanjima koja su prethodila odlasku na front.

Varljivi Paštrik i hrabri Rus

Bili su smešteni u prizrenskom naselju Ortokol, odakle su ubrzo poslati na Paštrik, pod komendu generala Božidara Delića u slavnu 549. motorizovanu Brigadu.

"Mi odatle odlazimo na radni zadatak kao Vojna policija, što obično policija ne radi, odlazimo na Paštrik i stavljamo se na raspolaganje čuvenoj 549. herojskoj brigadi kod Božidara Delića.  Najveći broj ljudi bio je sa juga Srbije, prepoznao sam ih po dijalektu. U mom gradu, Leskovcu, je i spomenik palim borcima na Paštriku kao i sedište udruženja veterana ove brigade.", navodi naš sagovornik i dodaje:

"Oni koji su nas dočekali bili su u rovovima, ali to nisu bili klasični rovovi. Bili su u kamenu, maltene ozidani, jer je takav teren. Vojnici koji su tu bili pre nas imali su jorgane i ćebad, bio je jun, bili smo u kratkim rukavima sa pancirima i šlemovima, a oni su nam nudili da sa nama podele pokrivače. Isprva to nismo želeli, jer su bile nesnosne vrućine u toku dana, ali smo, kada je pala noć shvatili zašto su nam to nudili - noću je temperatura drastično padala. Štaviše, bilo je i snega."

Bilo je, među njima, kaže i ruskih dobrovljaca, a jedna situacija mu je ostala posebno karakteristična i pamtiće je dok je živ.

"Bio je sa nama u jedinici jedan Rus. On je ranjen i nakon što je ranjen - sam sebe je, praktično, operisao, kako bi ostao na položaju i nastavio da se bori. On je pogođen u nogu, a kod sebe je imao pravu torbicu sa hirurškim priborom.  Na licu mesta je izvadio pribor, iščupao metak, zašio i previo ranu i nastavio je da se bori", priseća se Jovanović.

Jovanović svedoči da su na Paštriku dočekali potpisivanje Kumanovskog sporazuma, međutim o to nisu odmah znali, jer su trajala borbena dejstva.

"Govorili su nam da smo pobedili, da je rat završen, to povlačenje je po mom mišljenju bilo gore i od samog rata. Kada smo sišli na put Prizren - Đakovica naišli smo na kontingent italijanskih vojnika koji su nas veselo pozdravljali. Stekao sam utisak da nisu imali pojma gde su došli, delovali su kao da su krenuli na ekskurziju", kaže naš sagovornik dodajući da su pravi problemi su nastali kada su ušli u Prizren.

Srpska vojska se povlači: Albanci slave, a Srbi u izbegličkim kolonama odlaze 

Budući da je pre rata živeo u Prizrenu pet godina, Jovanović se priseća i povlači paralelu između stanja pre i neposredno posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma.

"Pre rata ljudi su bili po kućama, na ulicama je retko koga bilo. Kada smo, povlačeći se sa Paštrika, ušli u Prizren - na ulicama je bilo puno ljudi. Masa je nagrnula na nas, gađali su nas, bojali smo se da neko ne upotrebi i vatreno oružje, jer bismo morali da odgovorimo vatrom. Jedva smo se probili kroz centar grada i došli na mesto koje se zove Bažderana, prema Suvoj Reci", bili su, kaže Jovanović, iscrpljeni i gladni.

Ni razularena albanska masa koja slavi, ni glad i iscrpljenost, ništa ih nije zabolelo, kaže, kao saznanje da ostavljaju svoj narod, kojem više ne mogu da pomognu.

"Najteže mi je palo kada sam video naš narod, krenuli su za nama, bojali su se da za njih nema života kada ode srpska vojska. Molili su nas da ne odlazimo, a ako već moramo - da im ostavimo oružje, što se, naravno, nije smelo. Dok smo se povlačili jedna žena je legla ispred vojnog kamiona u pokušaju da spreči vojsku da ode, jer strah od terorista bio je veći od straha od smrti", priseća se, sa knedlom u grlu, sveštenik i dodaje:

"Veći deo lokalnog srpskog stanovništva je krenuo za vojskom i ispostavilo se da su bili u pravu. Prema mojim saznanjima, svima koji nisu pošli za vojskom u tim izbegličkim kolonama gubi se svaki trag. Ko zna gde su završili, da li su oteti, pobijeni, da li su završili u 'žutoj kući'... Jednostavno ih više niko nikada nije pronašao", navodi Jovanović.

Bili su blokirani, pošto se pripadnici terorističke UČK više se nisu krili i napadali su bez straha.

"Zarobili su nam jednu jedinicu, a mi smo čekali da prođemo. Nazad je bila masa koja slavi, a napred sukob koji je KFOR rešavao. Kapetan Milan Spremo je odlučio da, pošto napred prema Prištini ne možemo, uzmemo dva BOV-a (borbena oklopna vozila) i da se probijemo na Brezovicu, gde je tada, kao i sada srpska sredina", navodi naš sagovornik.

Dok se vojska praćena narodom povlačila, Albanci su slavili i provocirali, na očigled pripadnika mirovne misije. 

"Mi smo se, sa očajnim narodom za nama, šest sati probijali od Brezovice do Prištine. Nemački kontingent Kfora nas je pratio, a pripadnici UČK pravili su zasede. Zajedno sa pripadnicima mirovne misije, na jednom od punktova stajao je, u uniformi UČK pripadnik te terorističke formacije i ponosno gledao našu vojsku i narod koji odlazi", priseća se on.

Taj trenutak, kaže sveštenik, nikada neće zaboraviti.

"To je u meni izazvalo revolt i osećaj gubitka, bolelo me je. Osećao sam da ništa ne možemo da uradimo i da taj narod koji odlazi, ostavlja sve svoje: kuće, imanja, grobove... Imali su samo nas da ih zaštitimo, a sada i mi odlazimo", naglašava Jovanović.

Odazvali bismo se državi da nas pozove i dan danas!

Sa saborcima, kaže, danas se često čuje putem društvenih mreža i evocirajući uspomene shvata da bi i danas isto postupio.

"Nemamo mi decu koja mogu da ginu i tako nešto ne sme da se dozvoli više. Ako treba - ići ćemo mi, veterani. Ja bih se i sada vratio da moj narod i moja država to od mene zatraže, kao i mnogi moji saborci, zapravo, većina njih. Sve bismo isto uradili", poručuje Jovanović.

Vojnici koji su bili na KiM imali su posttraumatski sindrom, neki od njih nisu uspeli da se izbore sa tim - ubili su se. Prema rečima našeg sagovornika, nedovoljna briga države o njima nakon rata uticala je na to.

"Prošlo je mnogo vremena, imao sam i taj ratni sindrom, traume, neki ljudi su izvršavali samoubistva... Vera mi je pomogla da prebrodim mnogo toga, jer mi, hrišćani, neke stvari lakše prevaziđemo. Nama je vera daje nadu, Hristos je vaskrsao i otvorio nam put u život večni", poručuje Jovanović.

Više od dvadeset godina nije kročio na KiM, sve do 2020. godine. 

"Vrate se sećanja, vidite u Prizrenu spomenike UČK, pa vam se sve opet stvori pred očima... Nisam osećao strah, kretao sam se slobodno, ali ostaje taj gorak ukus u ustima", zaključuje Jovanović.