"Braniću Srbiju i kada budem mrtva" - na današnji dan 1999. srpska heroina dala je život za otadžbinu

Ljiljana Žikić Karađorđević, bila je Mis Jugoslavije 1978. godine, magistar organizacionih nauka i majka šestoro dece. Otadžbini je dala navrednije što ima - svoj život, poginula kao dobrovoljac na Kosovu i Metohiji na današnji dan 1999. godine. 

Rođena je 9. marta 1957. u Kragujevcu, a pohađala je muzičku i baletsku školu. Kao dete igrala je u pozorištu "Joakim Vujić", a diplomirala je na beogradskom FON-u kao inženjer organizacionih nauka. 

Ljiljana je bila mis Jugoslavije 1978. godine. Imala je dva braka i iz njih šestoro dece. Njena deca danas žive u inostranstvu, osim najmlađe ćerke Dine.

Pre nego što je otišla u rat na KiM 1999. godine, decu je poverila svojoj prijateljici kojoj je dala i novac za potrebe dece. Nažalost, nakon Ljiljanine pogibije, prijateljica je nestala, a deca su završila u hraniteljskoj porodici. No, prema svedočenju Ljiljanine najmlađe ćerke, imali su sreće sa ženom koja im je postala druga mama.

Na današnji dan pre 24 godine, poginula je, sa svega 42 godine, tokom obavljanja borbenog zadatka sa još dva vojnika.

Ljiljana je bila dobrovoljac u VJ tokom agresije NATO-a na SRJ i dejstava albanskih terorista sa Kosova i Metohije u 125. motorizovanoj brigadi.

Odlikovana je Ordenom zasluge i oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena.

Ljiljana je napisala pesmu "Braniću Srbiju i kad budem mrtva" koja je objavljena 26. aprila 1999. godine u listu "Svet" u kojoj je opomenula svoj narod da je važno da sačuvamo barem zrno stida u sebi. Pored te pesme, posebno je potresna "Ni grob mi neće reći da me nema", u kojoj jedina žena dobrovoljac na KiM, praktično predviđa svoju herojsku pogibiju.

Ni grob mi neće reći da me nema

"I kad umrem ja ću nogom opet stati

da stojim k'o hrabra i visoka stena

pogled će večno granicu da prati

ni grob mi neće reći da me nema.

Izniknuću svuda gde se miče cveće

gde vazduha ima i gde nema, tamo

za sve ću biti i za šta se ne zna

i za ono kol'ko možemo da znamo.

Stražar ću biti surovi i strašni

tuđin i lopov da stalno plaši

jer Srbin ne može da se zove robom

Srbija - tu su svi vekovi naši.

Čuvaću granicu srpske zemlje moje

oprost za grumen neću dati nikom.

Moje će ruke hleb svakom da nude,

al' Srbiju nikad, to je sve što imam!

Ni ognjišta, groblja, ni dedove moje,

zbog njih će pogača i otrov da bude.

I kad umrem ja ću nogom opet stati

da stojim k'o hrabra i visoka stena

pogled će večno granicu da prati,

ni grob mi neće reći da me nema!"

Njena zbirka pesama "Kako ti je" posvećena je njenoj deci, koja čuvaju uspomenu na nju i njenu hrabrost.

Albanci pretili Ljiljaninoj najmlađoj kćerki

Dina Galorini, ćerka heroine Ljiljane Žikić, govorila je za srpske medije o tome kako se našla na meti Albanaca, nakon što je ispričala kako su joj Albanci ubili majku.

Prvo su albanski portali pogrešno preneli Dininu ispovest, predstavljajući njenu majku kao zločinca, a onda su devojci preko Fejsbuka počele da stižu uvredljive poruke i pretnje.

Kada je Ljiljana, kao jedina žena dobrovoljac, stupila nogom na KiM, Dina je tek krenula u prvi razred, zato su joj, govorila je za medije, sećanja na majku veoma bleda, ali se njom neizmerno ponosi.

"Bila je veliki patriota. Čuvam njen dnevnik, u kom piše da će doći do bombardovanja nekoliko meseci pre tog marta 1999. godine. Čini mi se kao da nije mogla da izdrži kad je sve počelo i zato je morala da ode na KiM. I ta odluka o prijavljivanju u vojsku zapisana je u dnevniku. Prema tim njenim ispisanim redovima shvatila sam da je zamišljala da će otići u rat, odbraniti zemlju i vratiti se kući. Zato nam na rastanku nije ni rekla gde ide. Bili smo suviše mali da bismo tada shvatili šta znače patriotizam, požrtvovanje, rat. Dok je bila na KiM, nije smela da nam se javlja. Nije se čula ni sa bratom, nismo znali ništa o njoj", rekla je Galorini za srpske medije ranije, pa dodala:

"Nama su rekli da je mama umrla tek mesec dana posle ubistva. Nisam znala kako da se osećam, sve dok me nisu odveli na njen grob. Kada sam videla njenu sliku na nadgrobnoj ploči, shvatila sam da je zaista ubijena i da je više nikad neću videti. Tada su suze krenule iz mene i nisam mogla da se smirim. Svakakve glasine su dolazile do nas, ali imam obdukcinone nalaze sa VMA u kojima piše da je pogođena četiri puta iz snajpera i da je bila u vojnom odelu. Lako je pričati o nekome ko nije živ i ko ne može da se odbrani, ali ja znam da je moja mama bila heroj".

Navela je i da joj je 2019. godine stigao mejl od Nebojše Pavkovića, iz zatvora.

"Rekao mi je da je video mamu dan ili dva pre nego što je poginula. Pričala mu je tad da ima decu, o svom životu. On je video kakvo je stanje tamo i da neće izaći na dobro. Savetovao joj je da se vrati kući, ali nije vredelo. Njoj je patriotizam bio u krvi, zacrtala je da ostane do kraja i ostala je. Ali, do njenog kraja. Ona je bila jedina žena koja se dobrovoljno prijavila i svi su bili fascinirani zbog toga, jer je trebalo dosta hrabrosti za to. Mnogi su joj prebacivali da je ostavila decu i otišla da ratuje, ali ja to nisam ni u jednom trenutku tako doživela. Razumela sam je", navela je Dina.