Od Vaskrsa do Vaskrsa: Krvave i svete srpske godišnjice

Sustižu, kako april prolazi,  sve jedna drugu, krvave srpske godišnjice.  Tužne i krvave, tragične, teške i strašne a opet i svete i svetle, opominjuće, sve jedno stradanje veće od drugog, jedna opomena strašnija od druge, prolivena krv sveta i svetija od one koja je pala i pre i kasnije, sve jedan dug veći od drugog.

Svaka godišnjica na tamjan miriše, svako stradanje još jedan oltar i jedna zadužbina, još jedne rajske dveri.

A, je li sve baš tako, ovde i danas, kod nas i među nama? Pamtimo li ili više zaboravljamo, jesmo li dostojni ili nam je češće svejedno? Šta ćemo ostaviti onima koji dolaze iza nas, sećanje, poštovanje, zaborav možda koji je greh još gori od onog što nam je urađeno?

Na današnji dan pre 24 godine ubijena je Milica Rakić. Detence je imalo samo tri godine kad ga je presekao geler rasprskavajuće NATO bombe dok je sedelo na noši u kupatilu.

Danas, na godišnjicu, pričamo o zločinu, nepojmljivom, teškom, stravičnom, sećamo se, a, jesmo li juče, prekjuče, hoćemo li sutra, prekosutra, za sedam ili za mesec dana, za deset ili dvadeset godina... I o Milici, i o svoj onoj dečici, pobijenoj, kojoj još ni imena nismo popisali. I ovoj koju su sad stradala i onoj koja su ostala po jamama, na zgarištima crkava, po šumama, pored puteva...

Zašto podsećati ne samo danas, nego i sutra, prekosutra?  Zašto stalno sejati seme nezaborava, stalno izgovarati rečenicu – "Da se ne zaboravi"?

Možda i zato smo kao narod skloni da zaboravimo, a kad zaboravimo onda nam se ponovi. I još zato što na današnji dan u kući Rakića u Batajnici kod Beograda nije ubijena samo Milica, ubijeni su snovi i njeni, oni mali, majušni o majčinom zagrljaju, o očevoj ljubavi, i njenih roditelja, i njihove nade, ubijene su i sve lutkice male Milice i igračkice razbacane po njenoj sobi. I zato što je ona bomba koja je pala pored njene kuće i nju ubila mogla da padne na svako dete, ovde, kod nas.

Možda zato što je i  svakome od nas, tog dana odaslana poruka ne prvi put, ne poslednji, da oni imaju pravo, pravo da nas ubijaju, da na nas bacaju bombe, da nas kolju, vešaju po Mačvi, bacaju u jame, pale žive po našim hramovima, da imaju pravi da nas sabiraju po logorima, izgladnjuju do smrti, a mi da imamo pravo da čekamo njihove bombe, kame i vešala, da nemamo pravo ni na sećanje, da je njihovo pravo jače, veće, da ono ima prednost nad svakim našim pravom. Zato što su oni – oni, a mi smo mi, nedostojni njih, njihove kulture, njihovog bogatstva, njihovih života, sjaja, njihove tradicije, svega njihovog.

I zašto još i valja i treba svakog aprila i svakog Vaskrsa i svakog božijeg dana podsećati na smrt Milice Rakić?

Možda i zbog onog Austrijanca, Gintera Ferlingera, što tek likom podseća na čoveka, koji je, nema tome ni par nedelja na svom Tviter nalogu tražio da se ukloni spomenik i Milici Rakić i deci stradaloj u bombardovanju Srbije jer taj spomenik predstavlja "mrsko izvrtanje činjenica".

I zbog njega, a nije on jedini koji tako misli i govori, piše bitanga, svakog aprila i svakog Vaskrsa, svakog dana, treba podsećati na zločin, na Milicu Rakić.

"Dokle god srpski, pa čak i neki austrijski političari sa ekstremne levice i desnice podržavaju takvo mrsko izvrtanje činjenice, jasno je da Austrija i Srbi ostaju kolevka evropskog antiamerikanizma i antinatovskog raspoloženja. Pozivam da se ovaj spomenik odmah ukloni", napisao je nesrećnik i znao je šta radi i šta piše, poručuje.

Na spomeniku na Tašmajdanu koji kroz lik Milice Rakić simoblizuje smrt sve dece pobijene po Srbiji 1999. godine NATO bombama  stoji tek poruka "Bili smo samo deca".

I šta ta poruka znači Ferlingeru? Ništa. Šta znači onim njegovima koji su isti kao i on – ništa! Važnije za njega, a nije on jedini koji tako misli i govori, jeste da Evropa ostane kolevka "amerikanizma natovskog raspoloženja".

Šta njima znače naša deca?

"Znam, dosadan si više sa tim godišnjicama", kaže mi ovih dana poznanik kad ga, kad se čujemo telefonom ili vidimo, podsetim na neku od krvavih srpskih godišnjica.

"Čemu stalno podsećanje, znamo, naučili smo. Neka mrtvih nek u miru počivaju. Uče deca u školi o tome, eno spomenika Milici u Tašmajdanskom parku. Čemu više to vraćanje u prošlost. Od toga se ne živi. Samo širimo mržnju. Pa, deca nam odoše tamo kod njih. Nema naroda u Evropi koji je toliko okrenut prošlosti", počne mi nabrajati "činjenice" u svoju korist.

"Pa, možda u Evropi nema naroda koji ima ovoliko godišnjica", velim mu i tu prekinemo raspravu.

Ne vredi. Svako ostane pri svome.

Pre tri četiri dana bile još neke aprilske godišnjice. Tužne i krvave, tragične, a svete i svetle. Ravno 24 godine kako je na Košarama, u rejonu Maja Glave poginuo vodnik Ivan Vasojević, iz Sjenice rodom. Ostavio je kosti dok je iz rova izvlačio svog ranjenog vojnika. Vojnik je preživeo, ostao da svedoči o Ivanu i njegovoj hrabrosti.

Par dana pred njegovu smrt, na granični kamen C4 na Košarama koji je sa 12 vojnika branio Vasojević nasrnulo je 300 terorista iz neke specijalne jedinice UČK. Ivanov pretpostavljeni svedočio je kasnije kako je Ivanu naredio da se povuče malo unatrag, i da zatim, pred jakim neprijateljskim snagama, ako krene ozbiljniji prodor, povuče svoju desetinu na rezervni položaj, da ne otvara vatru bez preke potrebe, da strpljivo čeka pojačanje.

Desetak minuta kasnije, svedočio je Ivanov pretpostavljeni, preko radio veze čuo se vodnikov glas, pripremao je svojih dvanaest vojnika za juriš... Čulo se potom jedno gromoglasno: "Uraaaa", Ivanovi starešine, vojnici negde na drugim linijama, levo i desno, u rovovima, kao u "najluđim filmovima" slušali su uživo juriš njih 13 na 300. Salve plotuna i bombi. Prsa u prsa, oko u oko, bajonet na bajonet... Kao plaha letnja oluja.

Onda je nastupila tišina, trajala je dugo i predugo. "Svi naši su izginuli", strepeli su malo dalje Ivanovi starešine, vojnici na liniji levo i desno, sve dok se Vasojević nije javio, raportirao – "svi smo živi, imamo jednog ranjenog, neprijatelj neutralisan, oni koji su preživeli povukli su se duboko preko granice, nisam izvršio naređenje o povlačenju, ali jesam ih neutralisao u protivnpadu"...

Godinu kasnije, jedan od Vasojevićevih saboraca, Dragan Grubić ispričao je da ga je sve to što se tada, na Veliki petak,  dešavalo na Košarama podsetilo na Hrista i 12 apostola, na "vodnika Vasojevića i njih dvanaestoricu".

Tek koji dan je prošao i od godišnjice smrti Predraga Peđe Leovca iz Pljevalja, na Košarama, 1999. godine.

"Peđa Leovac se više na žali, on se sada slavi. Njega će da žali njegova porodica, a mi ostali treba da ga slavimo", rekao je nedavno, podsećajući na junaka, Duško Šljivančanin, tada komandant 53. graničnog bataljona.

Pola godine pre pogibije, na Svetu Petku 1998. godine Leovac je u borbi sa albanskim teroristima u rejonu Košara teško ranjen, krušum mu je prošao kroz vilicu, lice skoro unakažemo gelerima...

"Bio sam na levom krilu bataljona kad mi je javljeno da je ranjen. Trebalo mi je 45 minuta da dođem na lice mesta. Kad sam došao već je bio prebačen za Beograd. Nikada neću zaboraviti da mi je tada vojnik dao jedan krvavi papir na kome je bio raspored mina, i napisao mi je na tom papiru da vodim računa kuda da se ide da neko ne bi stradao" – ispriča je nedavno komandant Šljivančanin za portal IN4S.

Posle ranjavanja, otac Mile Predraga je našao na Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu, zavijene glave, a kada je majka počela da ga moli da ostane, da se oporavi, da se ne vraća na Kosovo, odužio je svoj dug otadžbini, čula je odgovor: "Ako se ne vratim, majko, ko će sačuvati onu decu gore?!Onu decu gore…"

„A i on sam je još bio dete, jedva 24 godine u njemu, premalo za grob, dovoljno za večnost… Sa životom se već bio oprostio, ne onako kako to kukavice čine umirući po sto puta na dan, već kako krvi Gazimestana, Mojkovca, Kajmakčalana…dolikuje- prežalio je sebe da više ni jedna majka ne zažali za sinom“, svedočio je ne tako davno Predragov otac Mile Leovac.

Nekoliko meseci kasnije Leovac se vratio svojima na Košare.

"Bio sam iznenađen i prva rečenica mi je bila otkud ti? Zašto si došao? A on mi je samo odgovorio, a kad ću da dođem ako ne sad…" – ispričao je komandant Šljivančanin.

Dva meseca kasnije, zaustavio ga je neprijateljski kuršum u jurišu, u akciji kod graničnog kamena C4.

"Ujutru u četiri sata, zvonce je pritisnula ruka oficira. Ja sam skočio i otvorio, a njih četiri, pet uniformisanih ljudi kad sam video sve sam znao. Nisam imao potrebe da pitam šta je bilo, samo sam pitao da li se namučio i da nije ostao zarobljen mrtav", kroz suze je nedavno ispričao otac junaka, Mile Leovac.

 Posle je komandant Šljivančanin uzeo Predragovu pušku, celivao je i predao ocu heroja. Posle je i karaula Šula kod Pljevalja dobila Predragovo ime, a kad je bio referendum o nezavisnosti Crne Gore spomen ploča je skinuta, sve to je teško je palo Predragovim roditeljima.

 A kako i ne bi.

"Peđa Leovac je čist izdanak junaštva i patriotizma. Mi nismo pravili kalkulacije ni u čemu. Znali smo cilj, svoje zadatke i ne žalim ni za jedan trenutak, niti sekund proveden u najtežim ljudskim uslovima, u ratu. U ratu se dešava sve najgore, ali ja sam tada upoznao najkvalitetnije i najhrabrije ljude koji do tada u meni postojali samo u pesnikovoj fikciji. Peđa Leovac je upravo jedan od tih ljudi koji nam je bastion i svetionik za sve mlade ljude koji se osećaju patriotama i koji osećaju da je njihova država nešto što treba braniti i čuvati", ispričao je novinaru IN4S Predragov saborac Predrag Bulić.

Kako odmiče april ređaju se krvave, a svete i svetle srpske godišnjice. I one aprilske i pre toga one martovske i avgustovske, i junske, i zaboravljene i one koje se u trajnijem sećanju. Godišnjice koje opominju. Sećanje na ljude koji su krvlju plaćali svoju reč, svoju čast, položenu zakletvu, dug precima.

Jesmo li dostojni, danas i ovde, vredni tih žrtava? Jesmo li tvrde vere kao Ivan i Predrag?

Na to pitanje tek ćemo davati odgovore. Pitanja su već pred nama, eno ih, izbijaju svakog dana.