Godišnjica NATO bombardovanja televizije: Zašto RTS?

Emitovanje "Rukoveti" Stevana Stojanovića Mokranjca na programu trebalo je da bude znak radnicima Radio-televizije Srbije da odmah napuste zgradu. Počeli su dani bombardovanja 1999. godine i šuškanja da će i televizija biti jedan od ciljeva NATO bombi. Bila je spremljena kaseta sa Mokranjčevim "Rukovetima" koja je trebalo da bude puštena u slučaju da bude naređena evakuacija televizije.

"Kao što znate, nikada nismo pustili 'Rukoveti' tih dana", kaže za RT Balkan Miroslav Medić, radnik RTS-a čiji je brat Siniša poginuo u NATO bombardovanju televizije.

U zgradi Radio-televizije Srbije u Aberdarevoj ulici u Beogradu te noći 22. na 23. april 1999. godine bilo je više od sto ljudi u trenutku kada su je pogodili projektili NATO-a. Bilo je 02.06 sati i emitovale su se vesti.

Bio je to prvi put da je Severnoatlantska alijansa tokom agresije na SR Jugoslaviju gađala zgradu punu ljudi i prvi put da je jedna medijska kuća proglašena za legitimni vojni cilj. Od 16 radnika RTS-a koji su poginuli te noći, šestoro ih je imalo manje od trideset godina. Petoro njih je imalo tek nešto više od trideset.

Te noći kada je prvi i do sada jedini put bombardovana nacionalna televizija jedne zemlje na svojim radnim mestima poginuli su: dvadesetpetogodišnji Darko Stoimenovski, tehničar u razmeni, dvadesetšestogodišnji Nebojša Stojanović, tehničar u masteru, šminkerka Jelica Munitlak (27), video-mikser Ksenija Banković (27), radnik obezbeđenja Dragorad Dragojević (27), električar Dragan Tasić (29), tridesetogodišnji Aleksandar Deletić, kamerman, Slaviša Stevanović (32) tehničar, Siniša Medić (32) dizajner programa, Ivan Stukalo (33) tehničar, Dejan Marković (39) radnik obezbeđenja, Milan Joksimović (47) radnik obezbeđenja, Branislav Jovanović (50), tehničar u masteru, Slobodan Jontić (54) monter, Milovan Janković (59) precizni mehaničar i Tomislav Mitrović (61) režiser programa.

Na spomeniku u Tašmajdanskom parku podignutom u sećanje na njih, iznad njihovih imena nije ispisano šest novinarskih pitanja već samo jedno na koje ni danas nema odgovora: Zašto?

Zašto je gađana televizija?

Tih dana bombardovanja 1999. godine u zgradi RTS-a svake večeri je bilo između 150 i 160 ljudi, to je osnovno osoblje koje treba da uposli master, tejpove, režije, obezbeđenje, bili su tu dežurni novinari, šminkeri, čak i dežurni precizni mehaničar i električar, priča Medić.

"Smene su bile od sedam uveče do sedam ujutru, po 12 sati. Imali smo naredbu da ne napuštamo svoja radna mesta. Više puta naši nadređeni odlazili su kod tadašnjeg direktora televizije Dragoljuba Milanovića jer su oko tri nedelje posle početka bombardovanja, NATO i strani mediji najavljivali da bi RTS mogao da bude potencijalna meta. Nismo se osećali lagodno, ali smo bili ubeđeni i bili ubeđivani od strane rukovodstva da ima ko da misli o tome, da ima ko je zadužen za to i da vodi računa kada ćemo i da li ćemo se evakuisati iz zgrade u Aberdarevoj", kaže Miroslav Medić.

RTS je radio 24 sata bez prekida, dodaje naš sagovornik, u televiziju su dolazili i strani izveštači koji su odatle slali izveštaje svojim medijskim kućama, ali bi oni svoj posao završili obično do 20- 21 sat i noću ih nije bilo u zgradi.

"Tražili smo da barem noću budemo izmešteni. I NATO je dobro znao koliko je ljudi noću u zgradi jer je i Si-En-En držao svoju opremu u našoj televiziji do nedelju dana pred bombardovanje", kaže naš sagovornik.

On podseća da je iz televizija "Košava" i "Pink", koje su bile u zgradi Centralnog komiteta koja je takođe bombardovana, bila izvučena čak i oprema, a da su kasnije saznali da je i TV Vojvodina izmestila svoje ljude iz zgrade. RTS to nije učinio.

Danas se mnogo priča i nagađa o tome kome je navodno dojavljeno da će zgrada biti gađana, ko je izašao, ko nije, koji je strani dopisnik dobio informaciju o tome da će RTS biti bombardovan, a koji nije…

"Koliko ja znam, niko nama nije rekao eksplicitno da ćemo biti bombardovani. Nije uopšte bilo upozorenja, nego su to bile kuloarske priče: neko kaže da ćemo biti bombardovani, drugi kažu da nećemo. Bili smo uveravani da će nas na vreme obavestiti ako bude bilo potrebno da se evakuišemo", priča Medić.

Zašto nije bilo izmeštanja?

Za stradanje 16 medijskih radnika u zgradi RTS-a odgovarao je samo Dragoljub Milanović koji je 2002. godine osuđen na deset godina zatvora jer nije ispoštovao naredbu vlade da ljudstvo i tehniku skloni na sigurno mesto. Svaki drugi pokušaj porodica stradalih radnika RTS-a da pokrenu dalju istragu, saznaju više o naredbama i komandama oko RTS-a ostao je, za sada, bez uspeha.

"Nikakav drugi proces nije pokrenut. Posebno je Žanka Stojanović, majka poginulog Nebojše Stojanovića, učestvovala u tome, pošto ona ima svu dokumentaciju o slučaju bombardovanja televizije. Imala je i izjave nekih ljudi koji su govorili da je dežurni operativni u vojnom centru presreo razgovor NATO pilota i da je on javio da će televizija te noći biti bombardovana. Ali, tadašnji ministar odbrane Dragan Šutanovac više puta nam je rekao da su pregledali svu tu arhivu i da nigde nisu mogli da dođu do tog izveštaja", kaže Medić.

On ističe da je postojao ratni plan i za RTS, kao i za svaku radnu organizaciju, da je postojala i osoba u vojsci zadužena za njegovo sprovođenje.

"Po tom planu je RTS trebalo da bude izmešten po početku objave ratnog stanja, da radi sa rezervne lokacije u Košutnjaku. Zbog te 'Naredbe 37' je i osuđen Dragoljub Milanović jer nije postupio po naredbi savezne vlade da se izmesti na rezervno mesto rada. Ali iza Milanovića postoje ljudi koji su bili zaduženi za RTS i u vojsci da sprovode taj ratni plan i da kontrolišu zašto se ne sprovodi. Zašto sve to nije urađeno to nam do dan-danas nije jasno. Niko ko je bio nadređen Milanoviću nije ni procesiuran ni pozvan na neki razgovor ili na neku odgovornost", ističe Medić.

Zašto niko sa Zapada nije procesuiran?

Međunarodna organizacija "Amnesti internešenel" u izveštaju iz 2000. godine navela je da napad na RTS predstavlja ratni zločin i direktan napad na civilni objekat. Iste godine međunarodna organizacija za ljudska prava "Hjuman rajts voč" saopštila je da nije bilo nikakvog opravdanja za bombardovanje zgrade televizije, a "Reporteri bez granica" naveli su 2002. godine da bi "napad na Radio-televiziju Srbije mogao da posluži kao opasan presedan i otvori put za slične napade na medije u budućim sukobima".

Ni ocene međunarodnih organizacija nisu bile dovoljne da bude pokrenut proces pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u Hagu. Godinu dana nakon bombardovanja, u ciničnom saopštenju Haškog suda preporučuje se da ne treba otvarati istragu o bombardovanju RTS-a uz isticanje da su civilne žrtve "nažalost velike, ali ne izgleda kao da su nesrazmerne".

Tadašnja glavna tužiteljka Haškog suda Karla del Ponte tvrdila je u svojoj autobiografiji da je od ljudi iz NATO saznala da je Slobodan Milošević obavešten da će RTS biti bombardovan. Kao da bi to trebalo da bude opravdanje za napad na medijsku kuću ili dokaz milosrđa, to je ponovio i komandant NATO-a u vreme bombardovanja SRJ Vesli Klark u intervjuu iz 2007. godine. Doduše, u istom intervjuu rekao je i da misli da je u vazdušnom napadu na televiziju poginulo šestoro ljudi, pa njegova sećanja verovatno treba uzeti s rezervom.

Zašto se opravdava bombardovanje?

Krajem marta, nekoliko dana posle ovogodišnje godišnjice početka NATO bombardovanja SR Jugoslavije, beogradski dnevni list "Danas" objavio je autorski tekst u kojem se sadašnji urednici nacionalnog javnog servisa optužuju, zato što je spikerka izgovorila reči "milosrdni anđeo" kako se obrazlaže, da idu stopama "Milanovića i Komrakova koji su od svoje medijske ustanove načinili legitimnu metu bombardovanja".

I dodaje se: "U Aberdarevoj ulici nije bila bolnica pa da se žrtve dogode greškom navigatora, već proizvodni pogon tendencioznog informativnog đubreta. Direktor i urednici su tačno znali čime se bave i u kakvu opasnost stavljaju zaposlene, zbog čega je na koncu Milanović i dopao desetogodišnjeg zatvora".

Da li autor i urednici ovog beogradskog dnevnog lista "tačno znaju čime se bave" kada objavljuju tekst u kojem se legitimnim proglašava da su novinari i medijski radnici legitimne vojne mete, neka bude retoričko pitanje. Jer zaista je teško odgovoriti zbog koje je to uređivačke politike, makar je zvali i najcrnjom propagandom, opravdano ubistvo medijskih radnika i to ne od strane neke terorističke organizacije, već od vojnog saveza država koji i dan-danas za sebe tvrdi da je odbrambeni.

"Posle 24 godine prvi put da je neko od naših medija pokušao da opravda bombardovanje RTS-a i poslužio se rečima koje su koristili čelnici NATO-a da u Aberdarevoj ulici nije bila bolnica nego mesto gde se proizvodilo informativno đubre i da je bilo normalno da se to na neki način uništi, a najbolji način da se to uništi su tomahavk rakete. To je ono što nas kao porodice posebno boli", kaže Medić.

On se pita da li to znači da ako se neko ne slaže sa nekom uređivačkom politikom, mada poginuli u RTS-u nisu kreirali uređivačku politiku ovog medija, da je dozvoljeno da možeš da ga ubiješ i prođeš nekažnjeno.

"U to vreme RTS je pokušavao da pokaže onu istinu za koju NATO nije želeo da se vidi u svetu, sve ono što su radili, što su ubijali ljude, proglašavali kolateralnom štetom i zato su odlučili da nas ućutkaju i da ubiju nevine ljude samo zato što im se može i što niko ne može da ih kazni za to", kaže Medić.

On dodaje da je Žanka Stojanović pokrenula privatnu tužbu i pred Međunarodnim sudom za ljudska prava u Strazburu protiv čelnika NATO, ali je i ona, poput one haške, odbačena. Sud se proglasio nenadležnim.