RT na hramovnoj slavi u Južnoj Mitrovici: Puna crkva naroda u gradu u kome nema Srba

Bože čuda, Bože radosti jutros u crkvi Svetog Save u južnom delu Kosovske Mitrovice. U gradu u kome, sem sveštenika i njegove porodice, nema nijednog jedinog srpskog uha, crkva i porta jutros - puni Srba!

Ali to je u hramu u Južnoj Mitrovici tako tek jednom-dvaput, ili tri puta u godini. Kao na današnji dan, kada crkva u gradu u kome od hiljada i hiljada nije ostao nijedan živ Srbin, slavi crkvenu slavu, Prenos moštiju Svetog Save.

I ta slika Srba kako se mole u crkvi koja je gotovo sa svih strana okružena ogradom i preko ograde razvučenom bodljikavom žicom, slika dece kako se igraju u crkvenoj porti tek na prvi pogled slika je puna radosti i sreće. Na srpsku nevolju, to je u stvari slika civilizacijske sramote čitave Evrope. Ne zbog dece koja se igraju u porti, nego zato što je porta ograđena bodljikavom žicom.

Ostalih 360 ili 362 dana u godini, na molitvi u crkvi tek su sveštenik Nenad, starešina crkve, njegova supruga, i njihova dečica, a izrodili su njih dvoje petoricu sinova.

Jutros, jedna od glavnih ulica u Južnoj Mitrovici, koja je ispod crkve i od magistrale prema Prištini vodi ka centru grada, puna je policije. Što zbog liturgije i dolaska Srba, što zbog događaja preko Ibra, u severnom delu grada, polaganja zakletve gradonačelnika Erdana Atića.

Na ulazu u portu, iznad puta, bela kućica i u njoj dvojica kosovskih policajaca, motre ko prolazi. Ulicom prolaze Albanci, malo koji okrene glavu prema crkvi i onom narodu i dečici koji se vide u porti...

Čuje se pojanje iz crkve, samo zvono se sa zvonika ne oglašava. Zbog toga što ga nema, stradalo u martovskom pogromu kada je crkva zapaljena, kada se 18. marta 2004. uveče, nad Južnom Mitrovicom izvio gust, crn stub dima i kada su Srbi sa druge strane Ibra znali da gori njihova bogomolja.

Sad jerej Nenad sanja da obnovi zvonik i da se zvono ponovo oglasi iz porte crkve Svetog Save. Dok ono ne stigne, portom zvoni dečiji smeh.

Jutros, u porti se čuju fragmenti molitve, ali, ne dalje od porte, može molitva nekog da isprovocira. Takva su ovde nastupila vremena.

"Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj..."

"Gospode spasi narod tvoj..."

Pa ponovo:

"Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj..."

Ocu Nenadu dok u crkvi traje liturgija, lice ozareno do sreće, samo što ne poleti... Njegova dečica, oni koji su dorasli, stoje u pevnici, traje liturgija, kud će veće radosti.

Sa svodova crkve iznad otpao malter, na nekim mestima vidi se da crkva prokišnjava, nema ni ikonostasa, sve izgorelo onog crnog dana.

Ljudi koji su jutros u crkvi došli su iz Severne Mitrovice, neki i sa juga. Vezani za crkvu u Južnoj Mitrovici kao konopcima. Mnogi pevaju uz sveštenike dok teče liturgija.

U jednom trenutku čuje i vaskršnja pesma:

"Angel vopijaše blagodatnjej..."

Neki plaču.

"Gospode, spasi narod tvoj...", čitaju sveštenici.

Tu, nekoliko uličica dalje, živela je do pre koju godinu Ivanka Belović, poslednja Srpkinja u Južnoj Mitrovici dok nije stigao sveštenik Nenad sa svojom porodicom. Posle je Ivanka, mučenica, umrla, uličica koja je nosila ime hajduk Veljka, preimenovana za njenog života pa sad nosi ime nekog UČK heroja.

"Dođemo ovde da se pričestimo, da okrepimo dušu, da ćutimo i sećamo se nekih boljih vremena, dođemo da Boga molimo da nas spasi, da izbavi duše naše od svakog zla i iskušenja, da ga molimo da spasi rod naš srpski. Dođemo da se prisetimo da smo nekad u ovom gradu živeli i mi Srbi", kažu mi neki od Srba dok izlaze iz crkve, sa liturgije.

Svetinja je  stara više od 120 godina. Kad su Albanci 18. marta podmetnuli požar, izgoreo i ikonostas star više od 100 godina.

Otac Nenad ponekad sanja novi ikonostas u svojoj crkvi i probudi se sav radostan.

Uz ikonostas, onog dana, izgorele i stare crkvene knjige, mnoge ikone, stara plaštanica, stare svešteničke odežde... To više niko ne može vratiti.

Oni koji su jutros na liturgiju stigli iz pravca Prištine ili, iz pravca Beograda, pored Dudinog krša, prošli su pored starog groblja, kilometar od crkve u Južnoj Mitrovici. A groblje, žalost jedna. Oskrnavljeno, razrušeno, satrveno, krstovi polomljeni, spomenici razlupani maljevima, kosti Srba, mučenika starosedelaca razbacane okolo još odavno, neke grobnice pootvarane...

Pored groblja i crkve prolaze jutros Albanci, svojim poslom, ravnodušni, one razvaljene spomenike i zvonik crkve bez zvona ili ne vide ili neće da vide, to njih ne zanima.

Sveštenik Nenad sa popadijom u crkvenoj porti gaji petoricu sinova. Dimitrija, Lazara, Marka, Filipa i malog Stefana. Vozi dečicu u školu u Severnu Mitrovicu, kad dečica dođu kući igraju se u porti, drugih drugara nemaju. Sa južne strane crkvena porta graniči se sa kasarnom Kosovskih bezbednosnih snaga, sa ostalih strana kućama Albanaca.

Jerej Nenad se ne žali, kaže da sa tim komšijama nema problema.

Živa je crkva u Južnoj Mitrovici. Živa dok u njoj teku liturgije, a jutros su se ovde molili Srbi, iz sveg srca i iz sve duše.

"Gospodi, pomiluj, Gospodi pomiluj, Gospode, spasi narod tvoj..."

Dok traje liturgija po crkvi, betonskom podu koji je delimično i dalje razrušen, ispucao od vatre, silnog požara od 18. marta, trče dečica, očevi i majke za njima, sveštenici se krajičkom usana nasmeju dok, za vreme liturgije gledaju tu scenu.

Nepunih stotinu godina ovde se venčavalo i krštavalo, služene svete liturgije, slavili se Vaskrsi i Božići, pevalo u slavu Boga.

"U ove naše dane, na liturgije nekad dođe petoro, nekad troje, nekad desetoro, narod s one strane Ibra. Nekad se desi da sem mene i popadije Tijane i naše dečice u crkvi nema nikoga" , pričao mi je pre koju godinu starešina Nenad dok su naši glasovi zvonili u praznom hramu golih zidova.

Svaki put kad se vidimo, i jutros isto, jerej Nenad priča mi o obnovi hrama. To je njegova životna misija. I to i da na svoju decu prenese čvrstu veru u Gospoda, da se svaki dan moli da Bog spasi ljude njegove. Kad me isprati, ostane sam na kapiji porte, ja odem ka severnom delu grada, on ostane kao neki starostavni stražar ispred svoje kule motrilje.