Kako norveški stručnjaci mogu da pomognu nakon tragedije u "Ribnikaru"?

Uspostavljanje sistema koji pruža konstantnu podršku onome kome je potrebna, relevantni sagovornik "koji će slušati" i "razumeti" pretrpljenu traumu, kompletna psihosocijalna intervencija, saveti onih koji imaju slična iskustva, samo su deo podrške koju ćemo dobiti od stručnjaka iz Norveške koji borave u Srbiji, objašnjava za "Blic" sagovornik upućen u razloge posete psihologa i psihoterapeuta iz inostranstva.

Kako dodaje, smernice i njihovo iskustvo će biti dragoceno tokom prevazilaženja trauma posle dva masakra, koja su se početkom maja dogodila u Srbiji.

Naša zemlja se do sada nije suočila sa ovakvom krizom, ali uprkos tome naši stručnjaci, na čelu sa psihijatrima, psiholozima, psihoterapeutima od samog početka pružaju maksimalnu psihološku pomoć, dok će im dodatno iskustvo kolega iz Norveške, pomoći da se prevaziđe ovaj težak period za sve.

Kako saznaje "Blic", stručnjaci iz Norveške sakupljaju informacije kako bi ponudili najbolje rešenje za prevazilaženje krize koja će, nažalost, neku decu pratiti i godinama. Prema rečima psihologa, koliko će nekom detetu trebati vremena je sasvim individualno, jer neka deca su direktno gledala zločin, druga su bila u školi, a treća su bila van prostorija škole.

Psiholog Radmila Vulić Bojović kaže za "Blic" da je nama kao zemlji zaista potrebna podrška nekoga ko je prolazio kroz takve situacije.

"Postoji telo koje blisko sarađuje sa Norvežanima u kreiranju psihosocijalne podrške. Smatram da mogu mnogo da pomognu svojim iskustvom jer mi stvarno ne znamo dovoljno o ovome, a u pitanju je složena kriza. U ovakvim psihosocijalnim intervencijama najvećem broju treba prilika da sa nekim mogu da razgovaraju o tome, sa nekim ko je stručan i kvalifikovan da govori na tu temu. Nakon toga, u zavisnosti od potreba kreiraće se i mere. Suština je dakle da pravimo razliku između psihosocijalne podrške i terapijskog pristupa", objašnjava Vulić Bojović.

S druge strane, koliko će nekom detetu trebati vremena da prevaziđe traumu zavisi od strukture ličnosti, načina na koji je sve doživelo, ali i da li je bilo prisutno ili ne.

"Sve je individualno i zavisi od mnogo faktora, tu su razlike i iskustva. Neka deca će u ovome ostati dugo, to su ona koja su neposredno i direktno povezana, koja su bila tu. Ono što je važno, ne treba insistirati na traumi, jer za neke će ovo biti teško iskustvo, pa će neko biti u tome mesecima, neko godinama, dakle sve je individualno. Najbolji put je da vidimo na konkretnom primeru kako je neko prošao, a to su upravo Norvežani i njihovo iskustvo koje imaju posle tragičnog događaja na ostrvu Utoja 2011. godine, kada je ubijeno 69, većinom mladih osoba", kaže Vulić Bojović i dodaje da veruje da će naši lokalni eksperti u saradnji sa Norvežanima, ali i svojim znanjem, poznavanjem našeg mentaliteta ponuditi nešto što je najbolje rešenje.

Prve nedelje nakon tragedije su haotične

Pedijatar iz Norveškog centra za studije o nasilju i posttraumatski stres, Sani Stensland, posetila je OŠ "Vladislav Ribnikar" i razgovarala sa srpskim timom stručnjaka. 

"Naše srpske kolege rade danonoćno kako bi pružili psihosocijalnu pomoć. Urađen je jako dobar posao. Iz našeg iskustva znamo da su prve nedelje nakon takve tragedije veoma haotične i da je teško organizovati sve", rekla je Stensland za RTS.

U jednom od zaključaka koje su doneli norveški stručnjaci navodi se da je proces razumevanja šta se dogodilo u različitim delovima društva imao potpuno različitu dinamiku.

"Ono što nas je iznenadilo jeste da je veliki broj mladih i dalje u nekoj vrsti straha i posle 10 godina. To je bilo veliko saznanje za nas koje smo podelili i sa vašim timom. Naš plan je bio da pratimo jednu godinu ponašanje, što se ispostavilo kao veoma kratak period, posebno sa mladim ljudima, koji imaju dosta promena u životu – od osamostaljivanja, početka studiranja, velikih koraka za koje treba da budu spremni. U toj tranziciji trauma može da se vrati i to je nešto što smo naučili – da moramo da budemo proaktivni u kontaktu sa njima, da pratimo njihovo ponašanje i pružimo im pomoć", rekla je Stani Stensland.

Od masakra u OŠ "Vladislav Ribnikar" prošlo je mesec dana, Ministarstvo prosvete odlučilo je da se školska godina završi ranije, a psiholog Maja Stojanović ocenjuje da je u pitanju dobar potez.

"Svako gradivo može da se nadoknadi, ali kada dete doživi traumu, kada ne uspe da je prevaziđe i kada ne ispolji svoja osećanja, onda imamo problem. Ovo je najbolji mogući potez jer psiha dece je najvažnija. Deca koja pohađaju tu školu će svaki put kada dođu, ili kada prođu tom ulicom osetiti strah, kao i tugu. Deca u ostalim školama takođe imaju osećaj straha, samo znatno manje jer zavisi od geografske udaljenosti, ali suština je ista, znaju da je u nekoj školi jedan učenik uradio to. Dakle, dok deca ne prevaziđu sve to, a naročito deca iz 'Ribnikara', ne treba ih opterećivati ničim drugim. Naravno, sve je individualno, svako dete je priča za sebe, neko je osetljivije, neko je jače, pa će svaki psiholog, pedagog znati kako da postupa sa detetom", dodaje sagovornica "Blica".

Norveško iskustvo: Sačekati sa memorijalnim centrom

Tim eksperata sastoji se od članova tri institucije: Utoja centra, Norveškog univerziteta za nauku i tehnologiju iz Trondhajma i Centra za studije o nasilju i posttraumatski stres. Centar sprovodi istraživanja o nasilju i traumatskom stresu i ima za cilj da pomogne onima koji su pogođeni nasiljem i traumom.

Masovno ubistvo koje je promenilo živote građana Norveške i šokiralo svetsku javnost, desilo se 22. jula 2011. godine, kada je Norvežanin Anders Brejvik, ekstremista i "ideološki terorista" ubio 77 studenata u roku od 85 minuta.

Pružanje pomoći je jedno od pitanja. Drugo, koje je podelilo i tadašnju javnost u Norveškoj i sadašnju u Srbiji – šta uraditi sa mestom stradanja?

Norveški eksperti su godinama tragali za rešenjem. Memorijalni centar otvoren je prošle godine i svakoj od 77 žrtava namenjen je jedan stub sa znakom pitanja. Član tima koji ga je projektovao kaže da je najvažnije da budu uključeni svi koje je pogodila tragedija.

"Proces pružanja pomoći je hitan, ali onaj koji se odnosi na to šta uraditi sa mestom stradanja - zahteva vreme. Kako treba da izgleda memorijalni centar je nešto što treba da sačeka. I predsednica Vlade podržava tu ideju. Glavni savet je da treba da se čuju oni koji su direktno pogođeni tragedijom. Slušajte njih, dajte im vremena, razgovarajte sa njima. Ako želite da napravite spomenik on mora da bude prožet mladim dušama koje su izgubile život", rekao je za RTS Jorgen Fridnes iz Utoja centra.