Aleksandra Pekić u "Relativizaciji": Pekića nisu uspeli da primoraju da mrzi

U 31. epizodi emisije "Relativizacija" Ljiljana Smajlović razgovarala je s ćerkom jednog od najznačajnijih srpskih pisaca 20. veka Borislava Pekića – Aleksandrom Pekić, koja zajedno sa svojom majkom, piščevom udovicom Ljiljanom, brine o umetnikovom izuzetno obimnom opusu.

Kada se Aleksandra pre 15 godina vratila u Srbiju, krenula je u borbu za Pekićevo delo i objavljivanje njegovog velikog neknjiževnog korpusa, što uključuje dnevnike, beleške, korespodenciju i sl. Kaže da je pisac bio vrlo revnostan, da je sve pisao na pisaćoj mašini i u dva primerka, tako da je sačuvano praktično sve što je ikada napisao.

"'Zlatno runo' je prekucavao sedam puta, 3.500 strana, nije ga mrzelo, a napisao je i 3.500 strana o 'Zlatnom runu' koje smo mi kasnije objavili. Pokojni Radoslav Bratić je bio njegov urednik u 'Bigzu', bili su bliski prijatelji. Bratić je uvek pokušavao da ga 'obuzda', jer on kad krene, to je 500-600 strana, onda bi Mihiz izbezumljen zvao da se tekst skrati za 250 strana, ali bi se onda predomislili da on ne bi dodao 300", kaže Aleksandra Pekić i dodaje da je njen otac stalno radio i mnogo čitao.

"Mama je pričala s bibliotekarom u zatvoru u Nišu koji je rekao da je tata za godinu i po dana pročitao šeststo knjiga. Čitao je Dostojevskog s 11 godina, uvek je čitao, neverovatnom brzinom, i uvek bar tri-četiri knjige paralelno – nešto za drugi vek za koji piše, neku istoriju, uvek naučnu fantastiku, koju je obožavao, i nešto za svoju dušu, uz tri-četiri cigarete koje su bile stalno upaljene, u svim prostorijama", ističe Pekićeva.

Želeo je da "Besnilo" bude svetski bestseler

Za potrebe "Zlatnog runa" pročitao je celu biblioteku koju je nosila njena majka. Naime, slao joj je spiskove knjiga, koje je ona na povratku s posla vukla po londonskim ulicama. Prva je čitala njegove tekstove, premda, po rečima njihove ćerke, nije odmah znala da je Pekić genije, to je uvidela tek pošto je umro i prateći njegova razmišljanja dok je "skidala" dnevničke zabeleške s magnetofonskih traka.

O njegovom verovatno najčitanijem romanu "Besnilu", koji po načinu pisanja odudara od domaće književnosti, Aleksandra Pekić se seća očevih reči – pošto mu je primerak u London doneo izdavač Slavko Goldštajn – da knjiga nije loše napisana.

"Seo je da napiše bestseler i znao je da to radi. Napisao je knjigu s idejom da će biti prevedena na engleski, struktura tih rečenica je bogom dana za prevod. Mnogi su mislili da je roman pisan na engleskom, što nije tačno. To mu je bio izazov u kojem je uživao. Provodio je dosta vremena na Hitrou. Mislio je da to nije bio dobar pokušaj jer je trebalo da bude svetski bestseler. Ovde se prodalo oko 250.000 primeraka. Svaki pasus, svaku rečenicu je pisao kao kadar", ističe Pekićeva.

Sigurna je da bi njen otac voleo da živi u doba interneta, odnosno da bi uživao u tome što može odmah da dobije informacije. Takođe, veruje da ne bi mogao da odoli društvenim mrežama jer mu je bilo vrlo važno da čuje šta njegovi čitaoci misle.

"Ta ljubav koju pokazuju njegovi čitaoci, on bi to obožavao, ali ne zbog komplimenata nego zbog komentara, dakle ne komentara kritike već čitaoca", pojašnjava Pekićeva i dodaje da je  obožavao mlade, da je uvek bio sa studentima i uvek hteo da čuje šta misle i kažu, te da je pažljivo slušao i nikad drugome nije upadao u reč.

"Njegov spomenik u Beogradu je sedeći jer je uvek sedeo na stepenicama sa studentima. Za vreme demonstracija '68. živeli smo u relativno malom stanu, koji je uvek bio pun. Kiš, Kovač, Filip David, svi su sedeli na podu, dim je bio nepodnošljiv, pričalo se celu noć, iz noći u noć, svi su išli na demonstracije pa se nalazili posle kod njega", priseća se Pekićeva ćerka.

O svom ocu kaže i da je bio izuzetno pažljiv i vrlo specifičan kao čovek, otac i prijatelj, uvek prisutan u najtežim trenucima. Nije se žalio što je bio osuđen i u zatvoru s osamnaest godina, gde je dobio tuberkulozu, govorio je da se borio protiv sistema, ali da nije protiv države i protiv izgradnje zemlje. Da bi to dokazao, išao je i na radnu akciju.

Zahvaljujući Bećkoviću vraćen mu je pasoš

Iako su veći deo života živeli u strahu da ga ne odvedu, Pekić je branio sve ljude koje je mogao da brani, nikoga nije mrzeo, čak ni kad su ga prisluškivali najbliži prijatelji. Brzo je opraštao. Ako je on oprostio njima, a mi znamo ko su ti ljudi, opraštamo i mi, kaže piščeva ćerka.

Imao je i čvrste veze s drugim piscima, posebno s Matijom Bećkovićem, te s novinarem Borom Krivokapićem. Zahvaljujući Bećkovićevom angažmanu i dobijanju Ninove nagrade Pekiću je vraćen jugoslovenski pasoš godinu dana poštu mu je oduzet.

Naime, u polemiku o tome da li će Aleksandar Solženjicin moći da primi Nobelovu nagradu, budući da mu je SSSR oduzeo državljanstvo, Bećković je upleo, za njega mnogo važniji problem – da Pekić dobije pasoš.

"To je bilo hrabro u to vreme, efektan način, tata piše u dnevnicima da mu to nikad neće zaboraviti, bio je dirnut", dodala je Pekićeva i podsetila na posebno prijateljstvo njenog oca i Dobrice Ćosića, obojica su trpeli brojne nepravde tokom života.

"Bez obzira na sve teškoće, nevolje, neprilike, nepravde, gimnazijski teror '45–'48. godine, robije, primoravanje na ćutanje, i građansko i umetničko, nepravde što mi se nanose u javnom životu u kome da bih bio ovo što jesam, da bih opstajao, moram ulagati mnogostruko više napora od ljudi bez moje prošlosti. Čitava jedna godina bez pasoša i nasilno odvajanje od moje porodice, političke intrige koje su mi skinule četiri ugovorene knjige, uvrede, besprimerna čekanja pred vratima pen kluba, prisilna emigracija u kojoj se nalazim, bez obzira na to, ja sam prema uzrocima svojih nesreća uvek uspevao zadržati jedan podrugljiv stav", za kraj citira Borislava Pekića sagovornica Ljiljane Smajlović.