Krvavi poklon Ukrajini: Niko u Evropi bolje od Srba ne poznaje američke kasetne bombe

Stariji vodnici Vojske Srbije Slaviša Marković (36) i Nebojša Milić (35) poginuli su 1. avgusta 2012. godine blizu Pančićevog vrha na Kopaoniku dok su čistili teren od kasetnih bombi koje su na to područje tokom bombardovanja 1999. godine bacane iz NATO aviona.

Marković koji je u trenutku eksplozije bio bliže bombi poginuo je na licu mesta, dok je teško ranjeni Milić bio živ još petnaestak minuta, ali je i on podlegao povredama.

Dvojica iskusnih deminera stradala su, najverovatnije kada su samo dotakla bombu ispred sebe.

"Usledila je žestoka eksplozija i bljesak, ljudi koji su bili u blizini odmah su dotrčali do stradalih vojnika, pokušali da im pomognu... Na licu mesta zatekli su jeziv prizor, krvava raskomadana tela, Markoviću spasa nije bilo, on je već bio mrtav, vodnik Milić preminuo je malo kasnije na rukama jednog od ljudi koji su pritrčali da pomognu", ispričao nam je tada jedan od ljudi koji su među prvima stigli na lice mesta.

Mesec dana kasnije, septembra 2012. na Kopaoniku je čisteći teren od kasenih bombi život izgubio i Rade Alempijević, deminer iz Šida, koji je iza sebe ostavio troje maloletne dece.

Samo četiri godine kasnije, gotovo na istom mestu na Kopaoniku od kasetne bombe teško je povređen takođe iskusni deminer Mladen Gluhović sa Pala iz Republike Srpske. Eksplozija se dogodila dok je Gluhović od kasetnih bombi čistio prostor između kupole radara i civilne kontrole letenja na Pančićevom vrhu.

Posle jedne od ekspolozija kasetnih bombi na Kopaoniku je izbio veliki požar, uz vatrogasce iz Raške, Novog Pazara, helikoptere Vojske Srbije u gašenju u bio angažovan i avion ruskog Ministarstva za vanredne situacije.

Samo na prostor Kopaonika blizu Pančićevog vrha, oko hotela "Bačište" NATO snage su tokom 1999. godine bacile 17 kontejnera sa kasetnim bombama a u svakom je bilo između 150 i 350 eksplozivnih naprava. Trojica poginulih iskusnih deminera samo na Kopaoniku, više povređenih deminera od kojih su većina danas teški invalidi, crni su bilans strašnog oružja koje je NATO tokom bombardovanja Srbije 1999. godine nemilice koristio, a procene su da je od kraja marta do početka juna te godine na teritoriju Srbije bačeno više od 1.000 kontejnera sa kasetnom municijom.

Odluka američke administracije da Ukrajini isporuče kontejnere sa kasetnim bombama, prvi tovari navodno su već u Kijevu, podsetila je ovih dana ljude u Srbiji na teška stradanja koja su upravo od kasetnih bombi preživeli i 1999. godine i godinama i decenijama kasnije kada su ljudi na poljima, po šumama nalazili neeksplodirane projektile, stradali u pokušajima da se veliki prostori očiste od tog zla.

Iako je prostor koji je tog 21. avgusta 2016. godine pretraživao deminer Gluhović prethodno preoran specijalnim oklopnim vozilom, jedna od bombi iz kontejnera ostala je pod busenom trave i eksplorala je u trenutku kada je deminer samo dodirnuo busen.

Sreća u nesreći bila je pa je bomba na koju je našio deminer sa Pala bila model manje smrtonosan od onih posejanih iz kontejnera "BLU-97-AB" kojima je Kopaonik uglavnom bio posejan i od kojih su stradali drugi demineri.

Tih godina, ljudi na Kopaoniku ali i po drugim opštinama u Srbiji učili su da kasetne bombe mogu eksplodirati godinama posle bacanja, da se aktiviraju, u zavisnosti od upaljača, na pokret, svetlost, elektromagnetno zračenje, statički elektricitet, tajmer... Još gore, bačene a neeksplodirane bombe iz kontejnera u prostoru funkcionišu poput minskog polja.

Iako se na vojnim akademijama uči da osam do 14 odsto kasetnih bombi izbačenih iz kontejnera ne eksplodira, taj procenat u stvarnosti je mnogo veći, po podacima Međunarodnog komiteta Crvenog krsta i do 40 odsto.

Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, tada ministar odbrane, stigao je par sati posle nesreće u avgustu 2012. godine na Kopaonik. Istog dana svedočio je da je video tela ubijenih podoficira koji su bili među najboljim deminerima vojske, i da, kako je rekao tada, "fragmenti kasetnih bombi na jeziv način cepaju telo i uništavaju živote", da "čoveku prosto dođe da se upita kakvi umovi stvaraju takvo oružje".

Stradali podoficiri Marković i Milić samo dan ranije uspešno su na Kopaoniku deaktivirali jednu kasetnu bombu, sledeća je za obojicu bila kobna.

Osim na Kopaonik, kasetne bombe bacane su tokom NATO agresije na Srbiju 1999. godine na još 16 opština.

Tako je pre nekoliko godina blizu vojnog aerodroma Dubinje kraj Sjenice nađen kontejner sa 202 neeksplodirane kasetne bombe. Na teritoriji sjeničke opštine kasetne bombe bačene su i blizu sela Čedovo, kraj reke Vape, a potpisnik ovih redova gledao je maja 1999. godine razorene kuće u tom selu, strahovite posledice od eksplozija kasetne municije, prestrašene meštane...

Maja 2017. jedan deminer teško je povređen kada je prilikom čišćenja prostora vojnog aerodromma "Dubinje" eksplodirala kasetna bomba.

Prema podacima Norveške narodne pomoći, u nesrećama od kasetnih bombi u Srbiji je do sada evidentirana 191 žrtva. Poginula je 31 osoba, a ranjeno 160. Najveći broj stradanja od ovih bombi desio se u vrijeme agresije 1999. godine.

Niko u Srbiji nije tako dobro zapamtio kasetne bombe kao Nišlije. Za 78 dana bombardovanja, samo na Niš bačeno je 36 kontejnera sa poizmeđu 150 i 350 bombi, i sem toga još 71 krstareća raketa.

Šesnaestoro Nišlija masakrirano je, više desetina teško povređeno, 7. maja 1999. godine u stravičnom pokolju u ovom gradu kada su borbeni avioni Ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Holandije iznad Niša izbacili više kontejnera sa, ratnim pravom zabranjenim, kasetnim bombama BLU-97. Ni krivi ni dužni ljudi pobijeni su na čitavih 3,5 kilometara od bilo kakvog ratnog cilja koji bi se mogao podvesti pod legitimnu metu.

Ljiljana Spasić koja je tog dana poginula imala je samo 26 godina i bila je u sedmom mesecu trudnoće. Gordana Sekulović – 28 godina, Saša Miljković – 33....

Havijer Solana, generalni sekretar NATO, dan kasnije hladnokrvo je objasnio da je "oštećenje pijace i klinike prouzrokovalo NATO oružje koje je promašilo cilj". Izvori iz vojske SAD tada su objasnili da se "kontejner kasetne bobme CBU-87, nije otvorio iznad cilja" nego, "ubrzo nakon izbacivanja iz aviona, zbog čega je submunicija pala na druge ciljeve unutar grada".

Ti "drugi ciljevi" bili su građani koji su se vraćali sa pijace, išli na pijacu, prodavali voće i povrće.

Bio je to, kasnije je ocenjeno, "najveći i najsvirepiji" zločin nad civilima na tlu Evrope od Drugog svetskog rata. Prvi nalet holandskih bombardera bio je tog dana oko 11 sati i 30 minuta, drugi, samo devet minuta kasnije. Iz dva kontejnera prosuto je više od 300 narandžastih bombi, u trenu, sem 16 ubijenih, više desetina lakše i teže ranjenih, uništeno je i urušeno 125 stambenih zgrada i soletera, uništeno više desetina automobila, pogođene bolnice, zdravstvene stanice, fabrike, škole, magacini, sportski objekti. Na ulicama mirnog grada ostala su razbacana tela, krv, suze, jauci ranjenih, krici rodbine pobijenih.

Samo četiri dana kasnije, na grad su bačeni novi kontejneri kasetnih bombi, ovog puta na naselje Duvanište, 11 ljudi koji su prisustvovali obeležavanju velikog pravoslavnog praznika, dana posvećenog Svetom Vasiliju Ostroškom, povređeni su.

Godinama kasnije po gradu su nalažene te bombe, neke od njih i na krovu sportske hale "Čair".

Posle rata, iz NATO-a je cinično objašnjeno da je pakt tokom 1999. godine "sa samo 1.080 kasetnih bombi gađao 218 koordinata u Srbiji, od čege se 155 nalazilo na Kosovu i Metohiji".

Iz američke administracije ovih dana objašnjeno je da su odluku o isporuci kasetnih bombi Urajini doneli pošto su Ukrajinci tvrdo "obećali" da takve bombe neće bacati na teritoriju Rusije, odnosno da neće biti korišćene protiv civilnih ciljeva.

Holanđani su posle pokolja u Nišu "humano" odlučili da prekinu sa korišćenjem kasetnih bombi u Srbiji, ali tu odluku nisu prihvatile druge članice Alijanse, a u korišćenju ove vrste municije naročito su se u kasnijim danima isticali iz britanskog Kraljevskog vazduhoplovstva.