Lica uhapšenih Srba: Slađan nevin leži u zatvoru, nek se Boga plaše oni koji nam sve ovo rade

"U svemu ovome, u ovoj patnji, ovom bolu, paklu u kome živimo posle hapšenja mog supruga Slađana, najvažnije nam je što smo uvereni, sigurni, što znamo da on nije ništa uradio od onog za šta ga optužuju, najvažnije je da se on ni o kog nije ogrešio, da je njemu obraz čist", kaže u razgovoru za RT Balkan Suzana Trajković, supruga bivšeg policajaca KPS Slađana Trajkovića koji je uhapšen sredinom decembra prošle godine i koga Specijalno tužilaštvo iz Prištine tereti za navodne ratne zločine u opštini Vučitrn 1998. i 1999. godine.

Suzana kaže da supruga viđa dva puta mesečno, kada su u zatvoru u Podujevu gde je pritvoren i da su mu odobrene jednosatne posete.

"To je jedna prostorija u zatvoru, bude tu po sedam-osam ljudi, zajednička prostorija. Pretprošle srede tu su bili Lune, bio je Orlović, bili su ljudi iz Gračanice, Dragiša, bio je i Vlašković iz Leposavića, on je posle toga pušten iz pritvora", veli Suzana.

Slađanu u zatvoru, nastavlja njegova supruga, veoma teško pada to što nema adekvatno lečenje.

"Dolaze lekari opšte prakse, vadili su mu krv, gutao je sondu, merili su mu šećer u krvi, ali, niti dobija terapiju, niti mu šta govore o zdravstvenom stanju. Tablete koje smo mu odneli pre mesec dana, za šećer, još nije dobio, terapiju za cirozu jetre ukinuli su mu pre dva meseca, rekli su mu da nema cirozu, da smo falsifikovali papire a on je mesec dana ležao zbog jetre u KBC Kosovska Mitrovica, ni druge nalaze mu ne priznaju od konzilijuma lekara...", kaže Suzana.

Bole Slađana, nastavlja njegova supruga i lažne optužbe za navodne zločine koje mu Priština stavlja na teret.

"To ga jednostavno ubija. Ponavlja samo da sa tim nema nikakve veze, da je jedina istina od svega toga samo da je bio policajac. Naveli su iz tužilaštva najpre nekih 30 svedoka, našem advokatu kasnije su stigle izjave 20 svedoka koje je tužiteljka ispitivala po kućama,  Slađanu 24 izjave, negde se pominje 27 i te izjave nisu kompletne... Juče je oko toga bila velika rasprava na sudu. Oni su, navodno, optužnicu protiv mog supruga podigli još 2009. godine, Slađan je uhapšen 15. decembra 2022, a 22. decembra je podignuta optužnica, sedam dana posle hapšenja. Slađan samo traži da se svi ti svedoci dovedu u sud, da bude suočavanje, da mu u oči kažu to što su rekli u istrazi. Da mu kažu gde je bio, šta je radio, ali, mi smo svesni da ovde pravde nema, samo se u Boga uzdamo. Navode u tim izjavama neki da je Slađan nosio vojnu uniformu, on sve to kategorički odbija, ponavlja da je istina samo da je bio policajac i ništa više", kaže Suzana.

U četvrtak, na početku suđenja Trajkoviću u Osnovnom sudu u Prištini, advokat odbrane tražio je i da se odbrani dostave spisi iz 2009. godine kada je, navodno počela istraga protiv njegovog branjenika.

"Navodno, 2009. je bila neka istraga, optužnica, e, sad, kako su 2013. Slađana primili u Kosovsku policiju? Tada je rađena provera, kako se to moglo dogoditi ako je on od 2009. pod istragom, ako je tada podignuta neka optužnica. Tada je uzeo potvrdu od suda da nije osuđivan, da nije pod istragom. Vidi se da je sve laž, puka laž i izmišljotine", uzalud ponavlja Suzana.

Zašto im se sve ovo dešava, Trajkovići nemaju odgovor. Misle da je sve samo igra politike, ništa drugo.

"Slađan je posebno vezan za unuku, svakih dva dana išli smo u Prilužje, Plemetinu, Lipljan tamo gde sam ja rođena, da vidi unuku, da vidi ćerku, sad mu je sve to uskraćeno. Teško mu pada odvojenost od porodice kao i nama što je svakim danom sve teže. Slađan je, sa druge strane, imao mnogo, mnogo prijatelja Albanaca", kaže Suzana.

Njen suprug se u razgovorima, kaže, ne žali na uslove u zatvoru, uslovi su isti kao i za sve druge pritvorenike. Na stranu je njegovo teško zdravstveno stanje.

"Mi kad se žalimo putem medija, njega zovu na razgovor, ili, kada mi odemo u posetu, dođe zamenik direktora, i onda kaže kako mi medijima dajemo informacije koje nisu tačne. Mi mu kažemo da se ne žalimo na čuvare, nego se žalimo na lekare, na zdravstveni tretman. Oni u zatvoru imaju ambulantu, ali, kad je Slađan tražio neke lekove, rekli su mu da nemaju nadležnost, nego mora da se piše ministarstvu zdravlja u Prištini. Zatvorska uprava nema nadležnost nad ambulantom, i onda je zaključak – piši propalo", kaže Suzana. 

Od hapšenja Slađana život porodice se, nastavlja naša sagovornica, iz korena promenio.

"Teško je, sve je teško. I finansijski je teško, jeste da advokata plaća kancelarija, ali, samo za odlazak u zatvor u Podujevo, u posete, treba nam 50 evra za taksi, a drugačije ne može da se ode. A gde su drugi troškovi. Šta nam drugo preostaje nego borba. Izrodili smo troje dece, školovali, sad kad je trebalo da živimo normalno, kao ljudi, da se igramo sa unučićima, sve nam se ovo dešava. Taško za decu, teško za mene, deca vezana za njega, stalna patnja, suze, bol, neprospavane noći, muka jedna. Kako verovati da njega uhapse, ni u ludilu ne bismo to pomislili", kaže Suzana.

Njen suprug rođen je u selu Nevoljane kod Vučitrna, tu je završio školu, srednju u Vučitrnu. Uzeli su se 1989, 1990-te dobili prvu ćerku, posle još sina i ćerku, 1998. počeo je da radi u policiji, 1999. godine proterani su iz Nevoljana u Severnu Mitrovicu. Odlazak iz sela, kaže Suzana, Slađanu je jako teško pao. Porodičnu kuću zapalili su mu 15. juna 1999. godine, par sati pošto je porodica otišla iz sela. Do danas Trajkovići nisu prodali ni komad imovine na Kosovu.

"Niti planiramo niti pomišljamo da odemo sa Kosova. Ovo je za nas pre svega teška psihološka borba, teški pritisak na nas, ali, otići ne možemo niti hoćemo. Mi odavde ne idemo", reči su Suzane.

Slađan nikada, nastavlja supruga, nije imao ni najmanji sukob sa zakonom.  

"Ovo što svakog dana osećamo jeste ta nemoć, da je čovek nevin u zatvoru a da ništa ne možemo da učinimo niti da promenimo. Pisali smo ćerka i ja stotine pisama, i ambasadama, i američkoj i engleskoj, i svim drugim u Prištini. Pisala sam Euleksu, Kforu, pisala sam Kurtiju, navela da je moj suprug i njega obezbeđivao kad je dolazio u Mitrovicu, odgovora nema. Razgovarala sam i sa Lajčakom. Kad sam ušla kod njega rekao je da će videti šta može da uradi sa tim što Slađan ne dobija tablete. Rekla sam mu: `Ako ti ne možeš šta da uradiš – ko može`, i još, "nama ne trebaju tablete, nama treba da čovek dođe kući, njemu je život ugrožen", nastavlja Suzana.