RT Balkan na Golom otoku: Šta je ostalo od ozloglašenog logora?

Goli otok, nekadašnji ozloglašeni logor za protivnike komunističkog režima, i nekoliko decenija nakon što je zatvoren deluje zlokobno. Tačnije, ono što je od njega ostalo, jer su u pitanju ruševine koje obilazite na sopstvenu odgovornost.

Na ostrvce blizu Raba dolazi se brodom iz Krka, Punta ili Baške, a samo ime Goli otok vrlo slikovito opisuje ono što čeka radoznale posetioce. Užareni kameni pokrivači prošarani retkim i trnovitim rastinjem, pritisnuti su težinom sunca koje nemilosrdno peče, a čini se da su jedini stanovnici gušteri, zmije i zrikavci.

Doduše, ostaci ovčijeg izmeta svuda po ostrvu svedoče i ono o čemu pričaju meštani okolnih naselja, da su ovde čak i ovce dovođene na ispašu.

Zidine koje čuvaju mračne tajne komunističkog obračunavanja sa ideološkim neistomišljenicima danas su zatrpane praznim flašama i smećem i oskrnavljene grafitima pojedinaca koji verovatno ne znaju puno o istoriji mesta – jer da znaju, sigurno ne bi želeli da im ime bude upisano na ovom lokalitetu.

A istorija kaže da je logor na Golom otoku osnovan u julu 1949. godine, u doba Rezolucije Informbiroa i sukoba Tita i Staljina. Nakon što su odnosi dvojice lidera krenuli nizbrdo, komunistička partija krenula je u čišćenje svojih redova od ideološki nepodobnih pripadnika.

"Zatvor u zatvoru"

U novoosnovani kompleks počeli su da pristižu i prvi zatvorenici – Staljinove pristalice, poznatiji kao "informbiroovci", ili pak oni koje je neko, iz ovog ili onog razloga - a zapravo bez razloga - proglasio za ibeovce.

Odmah po dolasku, slati su u prijemno odeljenje – karantin, u kome su provodili mesec dana da bi se upoznali sa pravilima ponašanja i da bi se utvrdile njihove psihofizičke sposobnosti, na osnovu kojih su raspoređivani na određena radna mesta. Ispred prijemnog odeljenja nalazi se tzv. Petrova rupa u kojoj su se sprovodila mučenja zatvorenika, a koje se preživeli golootočani sećaju sa zebnjom.

Metode ispitivanja, "prevaspitavanja" i kažnjavanja bile su surove. Po dobro oprobanom receptu, logorom su upravljali odabrani zatvorenici, koji su često bili nemilosrdniji od pravih službenika.

Svaki zatvorenik je imao ime "banda", a odmah po dolasku prolazio je torturu u kojoj se od njega zahtevalo da kaže po čijem nagovoru je radio protiv partije. Ukoliko bi negirao, usledilo bi pitanje "da li to znači da komunistička partija laže", čime je situacija postajala još nepovoljnija.

Jedna od najpoznatijih zgrada bilo je Odeljenje 102, takozvani "zatvor u zatvoru", u kome su problematični osuđenici bili pod pojačanim nadzorom. Kako se navodi na jednoj od retkih informativnih tabli na ostrvu, u Odeljenju 102 kretanje je bilo vrlo ograničeno i svodilo se na jednosatnu šetnju dnevno i to u unutrašnjem dvorištu površine 50 metara kvadratnih.

Ova "prokleta avlija" se i danas može videti - mada što pre želite da je napustite - kao i ostaci dvadeset samica koje su se nalazile u prizemlju.

Smrt kao sloboda

Bežanje iz logora je bilo praktično nemoguće, iako je bilo pokušaja. Naime, ostrvo je pažljivo odabrano, zbog jakog vetra i morskih struja koji su očajne zatvorenike sprečavali u nameri da se dokopaju slobode.

Ukoliko bi, nekim čudom, neko od zatvorenika uspeo da se domogne kopna, potera bi ga ubrzo stigla, prisećaju se meštani okolnih ostrva. Kažu da su ih tada, kao još malu decu, majke užurbano zatvarale u kuće, navlačeći kapke na prozorima i zaključavajući vrata, dok su okolo odjekivali rafali ispaljeni u lovu na begunca.

I sama smrt je, ipak, za mnoge značila slobodu. Zatvorenici su bili izlagani teškom fizičkom radu, čiji je sastavni deo bilo ponižavanje i brutalno maltretiranje.

Jedna od priča kaže da je svaki zatvorenik morao da zasadi i gaji svoje drvo, koje nije smelo da se osuši, jer bi usledila kazna. Onda bi, na ostrvu koje nije imalo pijaću vodu, dobijali jednu čašu vode dnevno, za koju su morali da izaberu da li će da je popiju ili da zaliju drvo.

Sve što može da se vidi na Golom otoku pravili su sami zatvorenici. Postojala je čak i fabrika u kojoj su pravljene teraco pločice, a jedna od razloga zašto je ostrvo odabrano jeste upravo kvalitetan kamen.

O tačnom broju ljudi koji su prošli kroz logor još uvek se spekuliše, a procene idu od nekoliko hiljada, do nekoliko desetina hiljada ljudi. Isto je i sa brojem umrlih, kao i onih o čijoj se sudbini ništa ne zna. Ovih poslednjih, prema rečima lokalnog vodiča, ima oko 7.000.

Goli otok. Ništa više

Posle Staljinove smrti marta 1953. i zvaničnog okončanja sukoba sa Sovjetskim Savezom 1956, logor je raspušten, a na Golom otoku je nastavio da postoji "običan zatvor" za kriminalce i neke političke zatvorenike. U tom periodu izgrađena je čak i škola u kojoj su zatvorenici mogli da se školuju za razne zanate, a kako prenose meštani, u svedočanstvima koje su zatvorenici dobijali nakon školovanja nije ni pisalo da je u pitanju škola na Golom otoku.

Zatvor je konačno prestao da postoji 1988. godine.

Kompleks je, decenijama nakon toga, ostavljen na milost i nemilost prirodi i stanovnicima okolnih ostrva, koji su sa Golog otoka odneli sve što je imalo nekakvu vrednost.

Ideja da bi na tom mestu trebalo napraviti memorijalni centar, muzej ili edukativni kamp, ostala je samo pusta želja retkih entuzijasta. Glavni problem su, kažu, neraščišćena imovinska pitanja, jer se ne zna kome otok tačno pripada.

Danas ostrvo možete da obiđete i turističkim vozićem, koji će vas provesti kroz razbacane ostatke logorskih zgrada. Iako su, prema rečima našeg pisca i akademika Dragoslava Mihailovića, koji je i sam bio zatočen na Golom otoku, zatvorenici u najvećem broju bili Srbi, za posetu su najzainteresovaniji - Slovenci. Turistički vodiči kažu da su "skoro čitavu Sloveniju prevezli do ostrva i nazad".

Na ostrvu je i prodavnica suvenira, gde se prodaju majice i magneti sa jednostavnim natpisom Goli otok. Ništa više. Dovoljno je.