RT Balkan analiza Atinske deklaracije: Na Zapadu ništa novo, osim "hitne političke potrebe"

Atinska deklaracija samo je afirmacija političkih stavova EU prema Ukrajini i pitanju proširenja, ali suštinski ne donosi ništa novo, smatraju analitičari.

Dvadeset godina nakon samita u Solunu, koji je potvrdio evropsku perspektivu zemalja Zapadnog Balkana, čini se da je od Evrope ostala samo - perspektiva, i to prilično maglovita. 

Iako se od deklaracije kao dokumenta koji nema obavezujući karakter nije očekivalo previše, pada u oči da su u prvom planu osuda Rusije i podrška Ukrajini - mada bez pominjanja sankcija Rusiji, za šta se, prema saznanjima RT Balkan, izborila srpska delegacija u Atini. 

Ta borba nije bila jednostavna, ako se ima u vidu da je jedan od glavnih ciljeva ovog, po ocenama mnogih prilično neobičnog skupa i formata, bio da se Srbija privoli da pređe na "pravu" - čitaj: zapadnu - stranu, kada je u pitanju odnos prema Rusiji. 

Kao mala pobeda može da se posmatra i rešenje u preambuli, u kome nema nikakvih indicija o državama i pripadnosti državama, što je u skladu sa statusom tzv. Kosova.

"'Kosovo' je tamo učestvovalo u skladu sa oficijelnim statusom koji ima, a to je 'entitet pod protektoratom UN'. Zbog toga nema odrednica premijer koga, čega. I drugo, tamo dok su sedeli, svi su bili predstavljeni imenom. Ne samo zato što ga Grčka ne priznaje, već zato što 'Kosovo' nema status države i tamo je učestvovalo samo po osnovu tretmana u EU - kao balkanska šestorka kako oni to zovu, a mi kažemo pet + jedan", ističe za RT Balkan diplomata Zoran Milivojević. 

Politička deklaracija 

U Atinskoj deklaraciji reč je, pre svega, o iznošenju političkih stavova, a interes EU je bio da obeležavanjem dvadesetogodišnjice Solunskog samita na neki način ponovi obećanje o evropskoj perspektivi Zapadnog Balkana, kaže Milivojević. On napominje da je u pitanju odlazeća garnitura u EU, koja je imala interes da i na taj način obeleži svoje vladanje proteklih pet godina.

"Nova stvar je što su dodate Ukrajina i Moldavija, koje su dobile status kandidata i time EU daje do znanja da se vraća svojoj istočnoj politici. To je bio smisao, da se sve to zajedno afirmiše i zato su bile pozvane i neke zemlje sa strane – Rumunija, Bugarska, Hrvatska – da se proširi krug i da se manifestuje podrška tome", smatra naš sagovornik.

On ističe da glavni deo deklaracije čini afirmacija politike i interesa EU u vezi sa Ukrajinom, ali dodaje da "tu nema ničeg novog". Za Srbiju je, po njegovim rečima, od najveće važnosti afirmacija principa poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta, što je potvrdio i grčki premijer Micotakis, a i Zelenski "jer i njima treba taj princip".

"Dakle, za nas je to najvažnije, pogotovu pozivanje na Povelju UN. Jer svi ovi koji su to potpisali, na neki način stoje iza tog principa, tako da mi možemo sutra i na to da se pozivamo kada je reč o 'Kosovu'. I Kurti je to potpisao, ali je potpisao u svojstvu entiteta i u tom smislu nam to odgovara", objašnjava naš sagovornik.

Kreatori sankcija protiv Globalnog juga

Važno je, smatra Milivojević, što je Srbija odbila ono što se kosi sa njenim državnim i nacionalnim interesima, a to su sankcije Rusiji, čime je predsednik Srbije poslao poruku svima da ostaje na toj poziciji i da nema promene stava. 

"Važno je i da je srpski stav uvažen bez velikih pritisaka, što govori da su ipak imali u vidu realpolitiku i da se ipak uvažava da treba voditi računa  o Srbiji, o njenim stavovima, jer se bez toga ne može", precizira. 

Insistiranje na uvođenju sankcija je "hitna politička potreba Zapada", ocenjuje za RT Balkan nekadašnji šef naše diplomatije Vladislav Jovanović i objašnjava da se to ne čini samo zbog toga što je Srbija jedina evropska zemlja koja se suprotstavlja "prisvojenom pravu Amerike i EU da same uvode najoštrije ekonomske i svake druge sankcije protiv druge članice UN - čak i protiv stalnog člana SB UN - nego to ne može da naiđe na odziv ni kod drugih zemalja van Evrope".

"Za te zemlje, koje uvode sankcije Rusiji, poražavajuće je saznanje, koje oni verovatno nisu očekivali, da će njihova ekonomska i druga ratoborna politika da naiđe na neodobravanje na celom Globalnom jugu", ističe Jovanović.

On kaže da to ne odgovara zapadnoj projekciji stvari, te da to nisu predvideli kada su pravili strategiju izazivanja Rusije i njenog uvođenja u sukob u Ukrajini.

"To je za njih problem broj jedan: navesti – kroz ovu šarenoliku večeru čudnog sastava, još čudnije vremenske žurbe da se to organizuje – da se Srbija konačno stavi na stranu neprijateljskih država prema Rusiji – zemlji koja joj je istorijski bila i sada je najbliža kao mogući diplomatski i politički oslonac. To je ta žurba i odavanje slabosti monolitnog Zapada, jer bez Srbije na svojoj strani, kao neprijateljske prema Rusiji, ne mogu da očekuju da će to da urade sa drugim zemljama Globalnog juga, koje uvek mogu da se pozovu na primer Srbije i da iz toga izvlače argument", objašnjava naš sagovornik. 

Evropska (bez)perspektiva

Što se tiče evropske perspektive, u odnosu na Solunski samit iz 2003, Milivojević navodi da do danas nema velikih novosti, osim što su Srbija i Crna Gora u procesu pregovora o pridruživanju i što "ima nekih kandidata".

"Nije došlo ni do kakvog proširenja, pri čemu proširenje i dalje ostaje otvorena tema za ubuduće. Eventualno će Moldavija i Ukrajina dobiti datum za početak pregovora do kraja godine", smatra Milivojević.

Vladislav Jovanović dodaje i da se i iz sastava skupa i formata događaja videlo šta je zapravo cilj i politička potreba. 

"Tu su se neočekivano našle osobe/države koje nisu u najboljim odnosima sa Srbijom, recimo hrvatski premijer Andrej Plenković, ali i predsednik Ukrajine koji nema nikakve veze sa balkanskim čvorom ili sa KiM, ni sa kandidaturom preostalih balkanskih zemalja za članstvo u EU. Jedina moguća veza, mada vrlo nategnuta i veštačka, bila bi da je, eto, i Ukrajina pozvana da postane članica", kaže Jovanović.