Srbija i Balkan
RT Balkan analiza Vučićevog doručka: Od čega se pravi parizer?
Lome se koplja oko toga da li je predsednikova preporuka za doručak bila zdrava, hranjiva i preporučljiva
Jedna od najjeftinijih namirnica, parizer, postala je ovih dana najskuplja srpska reč – nema onoga ko ga nije bar pomenuo, ako ne i probao po receptu koji je sa svojim saradnicima otkrio predsednik Srbije Aleksandar Vučić – u četvrt hleba, s majonezom, i jogurtom.
Gotovo šestostruko skuplji svinjski but ovih dana potpuno je pao u anonimnost, dok su svi reflektori upereni u parizer. Ne priča se ni o krmenadli od 800 dinara, pa je čak i "mag" negativnog marketinga, pašteta, za koju se tvrdi da joj i ime ukazuje na sastav (pa šteta da se baci) potpuno zaboravljena uprkos svoj fami koja je godinama prati.
U javnosti su se formirale dve "škole mišljenja" - jedna struja apsolutno pozdravlja sniženje cene parizera, koji je često penzionerima, pa i deci, sastavni deo obroka. Druga struja baca drvlje i kamenje na namirnicu za koju tvrde da se pravi od svega i svačega, a Vučićev doručak proglašava za čist populizam.
Šta, međutim, kažu stručnjaci o namirnici koja je sa 399 dinara, pojeftinila na 259,99 dinara?
Nutricionisti recimo, samo što se na pomen parizera ne hvataju za glavu. Što se njih tiče, sa svih polica, u svim supermarketima, ovu namirnicu jednostavno treba proterati.
"Em je sadržaj mesa jako mali u tom proizvodu, em je to meso od najlošijeg kvaliteta. U parizeru ima i puno hemije, aditiva koji se dodaju i zbog konzistencije i zbog roka trajanja, tako da bi slobodno mogli i da ga nemamo u ishrani. Svesni smo da sve više ljudi ima alergije, da se žale na probleme s varenjem, a upravo ta hemija iz hrane utiče na zid creva. Uz to, dosta je sastojaka koji imaju i i potencijalno kancerogeno dejstvo, a ljudi nisu ni svesni koliko u parizeru ima ugljenih hidrata tako da on nije pogodan ni za osobe sa dijabetesom, insulinskom rezistencijom i glutenskom enteropatijom", ukazuje nutricionista Jovana Srejić.
Veroslava Stanković kaže radije preporučuje pileća i ćureća prsa, ali i stišnjenu šunku, jer kako ističe, oni koji rade u prehrambenoj industriji za te proizvode kažu da se prave od čistog mesa.
"Sve ostalo osim mesa ima i iznutrice i kožu. U parizeru ima dosta holesterola i zasićenih masti, odnosno triglicerida, tako da ne bi trebalo da se upotrebljava, ili ako se već upotrebljava da to bude dosta retko, na primer u nekim salatama, poput ruske salate. Deci apsolutno ne treba davati takvu vrstu namirnica jer osim što ima triglicerida i holesterola, vrlo često sadrži i veliku količinu soli i aditive, koji jesu u okviru dozvoljenih doza, ali ih je bolje ne koristiti, ako već ne mora", ukazuje Stanković.
Za parizere koji imaju manji procenat masti, ona kaže da su napravljeni sa dodatkom soje, a to može biti opasno za žene koje imaju probleme poput karcinoma dojke ili gojaznosti, jer soja ima estrogenu aktivnost.
"Bilo koja mesna prerađevina može da ima nitrazin nitrite koji služe kao aditiv za sprečavanje botulizma. Oni su dozvoljeni u minimalnim koncentracijama, ali ako se stalno upotrebljavaju mogu imati štetno dejstvo", ukazuje Stanković.
U mesnoj industriji, međutim, tvrde da je loš imidž parizera nepravda. Tehnolog mesa u jednoj kompaniji koja se bavi mesnim prerađevinama, a koji je ipak želeo da ostane anoniman, tvrdi da je mit da se u parizer stavljaju iznutrice, a da je priča o tome da u ovu namirnicu idu mlevene kosti – čista budalaština.
"U pileći parizer recimo, ide pileće meso – belo meso, bataci, karabataci i najviše mehanički separisano meso koje je najjeftinije. Ne može on biti 300 dinara i biti mnogo kvalitetan, ali štetan svakako nije. Ja ga jedem, nosim ga kući. U tu namirnicu, dakle, idu i svinjske kožice, pravi se emulzija, i dodaju se proteini soje. Stavlja se još voda zimi, odnosno led leti, kao i začini i aditivi", ukazuje sagovornik RT Balkan.
On objašnjava da postoje tri grupe barenih proizvoda – grubo sitnjene kao što su roštiljska i goveđa kobasica i u njih idu iznutrice. Parizeri spadaju u grupu fino sitnjenih barenih kobasica, dok su šunkarice treća grupa - barene kobasice s komadima mesa.
"Postoji Pravilnik o kvalitetu proizvoda od mesa i tu piše da parizeri moraju da imaju određen procenat proteina mesa, ostatak se nadomešćuje, a najčešće se dodaje soja izolat koji ima 90 odsto proteina. Stavlja se dva kila na sto kila i postigne se taj procenat u proteinima. Tako da sigurno nije istinita priča o parizeru koja ovih dana kruži internetom, da on sadrži tek 2, 3 odsto mesa", tvrdi naš sagovornik.
RT Balkan je proverio šta tačno piše u pomenutom Pravilniku, i u delu o fino usitnjenim barenim kobasicama (među kojima je parizer) navedeno je da, "ako to nije drukčije propisano ovim pravilnikom, sadržaj proteina mesa je najmanje 10 odsto i sadržaj kolagena u proteinima mesa najviše do 20 odsto, a sadržaj kolagena u proteinima mesa u proizvodu od mesa živine najviše do 10 odsto".
"Nije to neko meso da se 'smrznete' od kvaliteta. Možete vi u parizer da stavite i da ima 70 odsto mesa, ali on bi koštao 600 ili 700 dinara. A može da bude sa 40 odsto i da dodate ostatak nadomestite proteinima soje", ukazuje tehnolog sa kojim je razgovarao RT Balkan, i dodaje da "za ove pare", odnosno po sniženoj prodajnoj ceni, proizvođači rade u minusu, ili na pozitivnoj nuli što se zarade tiče.
Njemu nije jasno zašto se kritičari "stalno hvataju za mesnu industriju", jer kako kaže "deset puta više otrova imate u voću".
"Nitriti su najopasniji, ako se dodaju nekontrolisano, ali u povrću ima deset puta više nitrita nego u mesu, a niko ih ne kontroliše", tvrdi naš sagovornik.
Iako zaposlen u mesno-prerađivačkoj industriji, naš sagovornik, ipak, ukazuje da nije baš ni da je parizer sjajna namirnica, iako i sam jede.
Mehanički separisano meso, priznaje on, zaista nije kvalitetno, "ali je neko zakonom propisao da može da se koristi".
Reč je, naime o mesu koje se u Evropi koristi za ishranu kućnih ljubimaca, i kako je svojevremeno objasnio profesor Miladin Ševarlić "dobija se mlevenjem šija, trtica, leđa s kostima, trtične žlezde, bubrega, pluća i kostiju".
Mesnoprerađivačka industrija u Srbiji od 2016. godine, međutim, ne može da uvozi najlošiju kategoriju mehanički sečenog mesa, koje je korišćeno u proizvodnji viršli, kobasica, salama i pljeskavica. Novim pravilnikom dozvoljeni nivo kalcijuma u mašinski separisanom mesu je ograničen i tako je poboljšan njihov kvalitet.
"I to se strogo kontroliše koliko ima kalcijuma, koliko granulacije, bakteriologija se strogo gleda. Nema tu ništa što bi ugrozilo zdravlje. Mehanički separisano meso je samo sa manjim kvalitetom, ali svi ga imaju, koriste ga i strani proizvođači", uverava ipak tehnolog s kojim je razgovarao RT Balkan.
Parizere ipak nekad ne jedu ni oni koji ih proizvode, ukazao je međutim, proletos objavljen razgovor "Jutarnjeg lista" sa tvorcem "Poli parizera" Cirilom Vargom. On, naime, preferira grublje mlevene salame, u kojima se vidi od čega se sastoje. "Poli" je, inače, u grupi fino-mlevenih kobasica.
Razlog za to je jednostavan – kvalitetne komade mesa ne možete usitniti. Poli kobasica sadrži, dakle, "teže prodajne delove mesa", objasnio je tvorac jedne od omiljenih salama na Balkanu.
"Kada ste poslednji put kupili pileće vratove? Nikada" objasnio je on za "Jutarnji list" zašto se uopšte pojavila potreba za proizvodom poput ovog parizera.
