Dva Srbina, tri partije: Godišnjica obnavljanja višestranačja

Savez komunista ne polaže pravo na politički monopol, njegova uloga u društvu ne treba da bude ustavom garantovana, čulo se na kongresu Saveza komunista Srbije u decembru 1989. godine.

Bila je to najava onoga što se desilo godinu dana kasnije - izmenom Ustava 28. septembra 1990. Srbija je postala višestanačka država.

Već tada u Srbiji je delovalo pet stranaka: Srpska narodna odbrana Mirka Jovića, Demokratska stranka koju je osnovala grupa intelektualaca na čelu sa Dragoljubom Mićunovićem, Savez reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića, ali i Narodna radikalna stranka Veljka Guberine. Iz Saveza komunista rođena je Socijalistička partija Srbije Slobodana Miloševića.

Iz tih partija nastale su skoro sve buduće stranke u Srbiji, od kojih je prema procenama za samo 20 godina bilo više od 600.

Takvom nicanju partija kao pečuraka posle kiše doprineli su previše labav Zakon o političkim organizacijama koji je predviđao da je za registrovanje stranke bilo potrebno svega 100 potpisa punoletnih građana, ali i srpski mentalitet.

Da se ne kaže bez razloga "dva Srbina, tri partije", pokazalo se vrlo brzo. Već nakon nekoliko meseci od osnivanja SNO se pocepao, tako što je Drašković zajedno sa Vojislavom Šešeljem formirao Srpski pokret obnove.

Zahvaljujući popularnosti koju je stekao kao književnik, ali i govorničkoj veštini, Drašković je vrlo brzo dobio epitet "vladara trgova" na kojima je proveo više vremena nego u poslaničkoj klupi.

Međutim, i na primeru SPO-a se pokazalo već spomenuto pravilo. Draškovića će napustiti njegov kum i partijski kolega Šešelj i osnovati Srpski četnički pokret iz kojeg je kasnije nastala Srpska radikalna stranka.

Bila je to stranka krajnje desnice koja je decenijama bila udarna pesnica na ovom polu političke scene.

I potpredsednik SPO Velimir Ilić će napustiti stranku zbog približavanja Draškovića Miloševiću i sa tvrdokornijim krilom osnovati Novu Srbiju. Kako su obojica bili redovni na mitinzima, njihova netrpeljivost je kulminirala čak i fizičkim obračunom članova ove dve stranke na skupu 2000. godine.

Ilić će odigrati ključnu ulogu na protestima nakon što Milošević nije hteo da priznao izborne rezultate. Iz svog rodnog Čačka sa pristalicama je krenuo put Beograda i postao jedan od simbola 5. oktobra.

Šampion u partijski raskolima - Demokratska stranka

Ako neko ikada bude pisao priručnik o političkim raskolima, najbolji primer će naći u istoriji Demokratske stranke. Ova stranka unutrašnja previranja doživela je vrlo brzo nakon osnivanja. Bio je to sukob Mićunovića i tadašnjeg predsednika Izvršnog odbora Koste Čavoškog.

Čavoški stranku napušta posle izbora 9. i 23. decembra 1990, i 12. aprila 1991. s Nikolom Miloševićem i još nekoliko bivših članova DS-a osniva Srpsku liberalnu stranku.

Malo više od godinu dana kasnije, 13. juna 1992, iz DS-a odlaze i Vojislav Koštunica, Borislav Pekić, Vladan Batić, Vladeta Janković i mnogi drugi i 26. jula osnivaju Demokratsku stranku Srbije (Pekić je umro 2. jula).

Mićunović je doživeo još jedan napad i to od Zorana Đinđića 15. aprila 1995 na redovnoj skupštini stranke za predsednika, ali je ovoga puta mladost pobedila, pa poraženi Mićunović napušta partiju i osniva Demokratski centar.

Ono što je Đinđić uradio Mićunoviću, njemu je 27. februara 2000. pokušao da uradi Slobodan Vuksanović, ali nije dobro prošao, pa je i on napustio stranku i osnovao novu, Narodnu demokratsku stranku.

Sledeći raskol dolazi zbog borbe za Đinđićevo nasleđe, nakon što je premijer Srbije ubijen 12. marta 2003. godine. Kao pobednik iz bitke izlazi Boris Tadić, a poražena struja koju je predvodio Čedomir Jovanović biva isključena iz stranke i osniva svoju Liberalno-demokratsku partiju.

Da cepanje stranke može biti i brže, pokazalo se nakon što su demokrate ostale bez vlasti 2012. Nakon svakih izbora zbog rezultata predsednik Demokratske stranke je podnosio ostavku i formirao svoju partiju.

Tadića smenjuje Dragan Đilas, koji izbacuje Vuka Jeremića, koji se zbog toga žalio Ustavnom sudu. Đilasa je smenio Bojan Pajtić i on je stranku napustio 2015, a Pajtića je svrgnuo Dragan Šutanovac već 2016.

Dve godine kasnije Šutanovca smenjuje Zoran Lutovac, koji će uspeti da politički preživi napad Branislava Lečića 2020. godine.

Kupus i pečenje – istorijsko pomirenje

Najvažnija izmena na političkoj sceni desila se "istorijskim pomirenjem" socijalista i demokrata.

Velika netrpeljivost između DS-a i DSS-a, kao i želja SPS-a da bude u vlasti, dovešće do neprirodne vladajuće koalicije.

Naime, nakon parlamentarnih izbora 2008. ispostaviće se da je SPS pregovarao o novoj vladi i sa DSS-om i SRS-om, ali i sa demokratama.

Kako bi prikupili dovoljnu podršku za formiranje vlasti, Tadić predlaže "vladu pomirenja", što se i realizuje potpisivanjem Deklaracije o političkom pomirenju na šta paraf u sedištu Demokratske stranke stavljaju Tadić i Dačić.

Time je završen politički "post" SPS-a, koji je tokom 33 godine višestranačja samo osam godina bio van vlasti, a još postoje neki koji se čude zašto lider SPS-a voli da peva, iako je očigledno da od svih političara u Srbiji on i ima najviše razloga za pesmu.

"Naš politički sporazum ima za cilj očuvanje punog integriteta Srbije i njeno učlanjenje u EU", piše u deklaraciji. Koalicija je završila baš gde i učlanjenje Srbije u EU - u ćorsokaku. Socijalisti će brzo napustiti DS, koji je postao brod koji tone, a svoje mesto će naći u novoj vlasti.

Lider "na službenom putu" ili kako je nastao SNS 

Smatrajući da će obezbediti sebi političku korist, Tadić će podržati cepanje u tada samostalno najjačoj opozicionoj Srpskoj radikalnoj stranci. Kakav danak neiskustvu nekoga ko je već doživeo cepanja u stranci.

Dok se lider radikala nalazio "na službenom putu", kako Šešelj voli da nazove svoj boravak u Hagu, Tomislav Nikolić, a malo kasnije za njim i Aleksandar Vučić izlaze iz SRS-a i formiraju Srpsku naprednu stranku.

Ova stranka zauvek će promeniti političku scenu u Srbiji, ali do toga nije došlo preko noći. Bile su potrebne četiri godine da Nikolić na predsedničkim izborima pobedi Tadića, što će prekomponovati političku scenu.

Da se desila promena, najbolje je opisao lider SPS-a Ivica Dačić rečima da ne zna ko će biti predsednik, ali zna ko će biti premijer. Socijalisti, dotadašnji koalicioni partneri Demokratske stranke prelaze na stranu SNS-a, gde se nalaze i danas.

Dete je poraslo i osamostalilo se, kako je rekao nekadašnji lider SNS-a Nikolić i već jedanaest godina je okosnica svake vlasti, sa Aleksandrom Vučićem na čelu koji je dva puta bio premijer, a isto toliko i predsednik Srbije.

Šešeljevi radikali su nakon njegovog povratka iz Haga ostali van parlamenta, ali on često hvali Vučićeve političke poteze.

Poznat mi je ovaj, ne znam kako mu se zove stranka

Kroz istoriju višepartizma u Srbiji prošli su pokreti, pa i nevladine organizacije.

Dvehiljadite donele su u vlast nevladinu organizaciju koja se preobratila u partiju pod nazivom G17 plus. Bila je to stranka Miroljuba Labusa koju je nakon povlačenja iz politike prepustio Mlađanu Dinkiću, a koji će je transformisati u koaliciju Ujedinjeni regioni Srbije, pod tim nazivom će i nestati sa političke scene.

Funkcioneri ove stranke ili će se vratiti odakle su došli - u nevladin sektor, poput Suzane Grubješić, ili preleteti u vladajuću koaliciju, poput Zorane Mihajlović.

Mnoge stranke pale su u zaborav, ali su u javnosti ostali njihovi lideri. I danas se mnogi sećaju slogana "Kad je teško, Čović", ali malo ko bi znao kako se partija Nebojše Čovića zvala. Ovaj nekadašnji gradonačelnik Beograda, zamenik predsednika Vlade Srbije i narodni poslanik bio je najpre član SPS-a, ali se zamerio rukovodstvu i biva izbačen iz stranke.

Osnovaće najpre Demokratsku alternativu, ali će ubrzo preći u suprotni tabor - Demokratsku opoziciju Srbije. Svoju stranku će 2003. ujediniti sa Socijaldemokratskom partijom Slobodana Orlića.

Drugi primer je Rasim Ljajić. Koliko ljudi zna kako se zove njegova stranka? Verovatno malo, jer je on u politici od 1990. kao funkcioner Stranke demokratske akcije Sandžaka i kroz decenije je menjao lokalne partije dok nije 2009. osnovao Socijaldemokratsku partiju Srbije.

Kako izgleda trenutna politička scena

U Srbiji trenutno postoji 128 partija.

Nakon poslednjih parlamentarnih izbora u Skupštini su koalicija oko SNS-a u kojoj su bili Socijaldemoratska partija Srbije Rasima Ljajića, Pokret socijalista Aleksandra Vulina i Partija ujedinjenih penzionera, poljoprivrednika i proletera Srbije Milana Krkobabića, kao i druge manje stranke.

U parlamentu je i koalicija SPS-a i Jedinstvene Srbije Dragana Markovića.

Na prozapadnom polu su Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa i Marinike Tepić, Pokret slobodnih građana Pavla Grbovića, Preokret i Sindikat Sloga koji čine poslanički klub pod nazivom "Pravac Evropa".

U tom taboru su i poslanici grupe "MORAMO" Nebojše Zelenovića, Zeleno-levi front i Ne davimo Beograd, kao i Demokratska stranka koju sada predvodi Zoran Lutovac.

Na desnom polu su Novi DSS Miloša Jovanovića, Pokret Dveri Boška Obradovića i Pokret za obnovu Kraljevine Srbije, kao i Srpska stranka Zavetnici Milice Đurđević Stamenkovski. Ove stranke često u javnosti deluju ujedinjeno, a sebe predstavljaju kao patriotski blok.

Iako je u skupštinu Narodna stranka Vuka Jeremića ušla pod tim nazivom, došlo je do raskola. Stranku je napustio Miroslav Aleksić koji je bio zaštitno lice te partije u parlamentu. On je formirao Narodni pokret Srbije.

Srbija se sprema za vanredne parlamentarne izbore koje je tražio prozapadni deo opozicije, a sigurno da će do izlaska na birališta biti novih turbulencija na političkoj sceni.

Samo ove godine osnovane su četiri stranke, od toga tri u Beogradu, a jedna u Preševu.

Nažalost, ovaj tekst je premali da bi sve partije koje su nastale u Srbiji bile popisane i sigurno je da su mnogi političari izostavljeni zbog manjka prostora (ne iz političkih razloga).

Ili bolje rečeno: Ima još mnogo drugih stranaka koje osnovaše Srbi, koje, kad bi se redom popisivale, ne bi mislim, ni u sav svet stale knjige koje bi se napisale. A prošlo je samo 33 godine višestranačja.