Nacisti, eugenika i Srbi: Užasi dvorca Harthajm

Sva istorija dvorca Harthajm promenjena je za svega nekoliko nedelja. Toliko je trebalo nacistima da renesansno zdanje, jedno od najreprezentativnijih svoje vrste u Gornjoj Austriji, preurede za svoje potrebe. Više ga niko neće prvo pominjati po arhitekturi, pa ni po njegovoj istoriji od 17. veka do krvavih godina onog dvadesetog, već po tome što je bio jedan od šest centara za eutanaziju Trećeg Rajha. Po broju u njemu umorenih, 30.000 ljudi, Harthajm je bio najgori od svih.

Projekat "T4"

Dvoradž u Gornjoj Austriji bio je deo projekta "T4", jedne od onih nepojmljivih nacističkih zamisli pročišćenja ljudske rase. Monstruozna ideja koja se krila pod ovom šifrom, podrazumevala je ubistvo svih onih koji su se smatrali suvišnima u jezivom svetu koji je želela da izgradi nacistička Nemačka sa svojim saveznicima: onih sa invaliditetom, mentalno obolelih, zaostalih u razvoju, starih... 

Ubistva nemoćnih i onih koje je užasna nacistička eugenika proglasila za takve zvanično su pod ovom šifrom vršena od 1939. do avgusta 1941. i samo u ovom periodu ubijeno je 70.000 ljudi. U stvarnosti, projekat "T4" opstao je do završnice Drugog svetskog rata.

Masovna ubistva vršena su u staračkim domovima i ustanovama za ometene u razviju. Dvorac Harthajm bio je jedna takva ustanova.

Njegov vlasnik, Henri fon Štarhemberg iz čuvene austrijske plemićke porodice, poklonio ga je 1899. godine dobrotvornoj organizaciji za potrebe osnivanja ustanove za ometene u razvoju.

Tako je bilo sve do 1940. godine kada su nacisti od konfiskovanog zamka napravili centar za eutanaziju. 

Prve žrtve bili su štićenici doma.

Uskoro će u Harthajm nacisti početi da dovode logoraše koji više nisu bili sposobni za rad, među njima i Srbe i Jugoslovene. U podrumima Harthajma, da ne bi trošili bedne logoraške resurse, za njih je bio spreman smrtonosni gas - ciklon B. A zatim spaljivanje u krematorijumu. 

Ustanova za duševno obolele i ometene u razvoju smeštena u renesansni dvorac austrijske buržoazije postala je podlogor jedne od najstrašnijih nacistički fabrika smrti - Mauthauzena, koncentracionog logora u koji su njegovi zatočenici stizali sa napomenom u ličnom kartonu "povratak nepoželjan".

In vivo eksperimenti

Gasne komore i krematorijumi bile su samo deo užasa Harthajma. Kako za RT Balkan navodi istoričar Nenad Lajbenšperger iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograd u dvorcu nedaleko od Linca vršeni su tokom Drugog svetskog rata pseudo medicinski eksperimenti nad ljudima. 

"Većina osoba nad kojima su vršeni eksperimenti je tokom njih preminula. Među logorašima stradalim u dvorcu Harthajm je bilo i Srba i pripadnika drugih narodnosti sa prostora današnje Srbije, ali njihov tačan broj nije poznat. Oni su u Harthajm dovođeni iz nacističkih logora, najviše iz Mauthauzena i Dahaua", objašnjava Lajbenšperger.

Prema svedočenjima preživelih, nad logorašima su se obavljali eksperimenti sa vakcinama, hranom, nepotrebne operacije, ubrizgavani su im različiti agensi kako bi se videlo kako ljudski organizam reaguje na njih.

Jedan od zatočenika Mauthauzena dr Svetislav Živković (1885-1978) koji je bio glavni lekar bloka 5 u tzv. Ruskom logoru opisao je u svojoj knjizi "U Mauthauzenu" kako su nacisti secirali leš jednog mladog Španca, skidali sa njega kožu i razmatrali šta mogu od nje da naprave. Španac je i ubijen samo zbog svoje atletske građe i zbog monstruozne i sadističke želje nacističkih lekara da baš na njemu proučavaju ljudsku anatomiju.   

Poimenični spisak

Prema procenama, u zamku Harthajm gasom je ugušeno i kremirano 268 Srba, podatak je do kojeg je u svojim istraživanjima došao jedan od bivših logoraša Miodrag Milić koji je bio i delegat u Međunarodnom komitetu Mauthauzen od 1963. do 1982. godine.

U monografiji "Koncentracioni logor Mauthauzen - povratak nepoželjan" Ljubomira Zečevića i Tamare Ćirić objavljene su transportne liste i spiskovi zatočenika koji su tokom 1942, 1943. i 1944. godine iz logora Sajmište i Banjica odvedeni u Mauthauzen.

Na tim spiskovima nalazi se 287 imena onih koji su stradali u Harthajmu. Autori monografije napomenuli su da spisak nije potpun. 

Ipak, i takav on pruža dovoljnu sliku o običnim, malim ljudima većinom iz srpskih sela koji su u transportnim listama u ogromnoj većini upisani kao zemljoradnici... Iz Knjaževca, Kisača, Temerina, Jakova, Slišana, Kragujevca, Novog Sada, Beograda. Kafedžije, učitelji, kočijaši, zidari, mašinbravari, studenti, učenici...

22890 Mihajlović Stojadin, zemljoradnik, 02.07.1908, Rašanac, Petrovac na Mlavi, 26.07.1944. Harthajm.

27400 Đorđević Vukosav, krojač, 10.05.1924, Radinovac Lebane, 19.07.1944. Harthajm.

19375 Lekić Branko, konobar, 16.03.1906. Mrčajevci, Čačak, 28.03.1944. Harthajm.  

Najmlađi na poimeničnim spiskovima objavljenim u ovoj monografiji su dvojica sedamnaestogodišnjaka: Ilija Grozdanić iz Prevršca kod Kostajnice koji je umro u Harthajmu 29. avgusta 1944. i Milan Martić iz Bjelovca kod Kostajnice, koji je na istom mestu pogubljen 7. oktobra iste godine. Obojica su u Mauthauzen transportovani iz koncentracionog logora Sajmište u martu 1943. godine. 

Najstariji je 74-godišnji Milan Bojović zemljoradnik iz Brezovice kod Čačka. U Mauthauzen odveden je sa bratom Bojom. Obojica su, kako je zapisano u monografiji, učestvovala u Balkanskim ratovima, potom i u Prvom svetskom ratu, a Bojo je teško ranjen u proboju Solunskog fronta. Sa tri starija sina Bojo je 1941. godine sarađivao sa partizanskim pokretom. Njega, brata Milana i njihovog zeta Dobricu Majstorovića uhapsila je nemačka kaznena ekspedicija početkom novembra 1943, a u avgustu sledeće godine trasportovani su u Mauthauzen.

Milan je prebačen u podlogor Guzen, jedan od najsurovijih, odakle je kao nesposoban za rad odveden u Zavod za eutanaziju Harthajm, usmrćen gasom i kremiran. Bojo je ubijen ubrizgavanjem benzinske injekcije u srce u Mauthauzenu u aprilu 1945, svega nekoliko nedelja pre oslobođenja. Jedini je Dobrica dočekao oslobođenje Mauthauzena i vratio se u rodno selo Brezovicu. Tu je i umro samo osam dana kasnije. 

Bivši logoraši logora Mauthauzen su, u vreme SFR Jugoslavije, postavili spomen ploču sa tekstom na srpskohrvatskom jeziku u unutrašnjem dvorištu dvorca, objašnjava Lajbenšperger.

"U okviru izložbene postavke o dešavanjima u dvorcu tokom Drugog svetskog rata nalaze se imena oko 23.000 osoba koje su podlegle pseudo medicinskim eksperimentima u njemu. Među tim imenima ima i Srba i stanovnika Srbije. Pored dvorca se nalazi grobnica u kojoj su posmrtni ostaci logoraša koji su prvobitno bili sahranjeni pored dvorca. Na zidu dvorca naspram ove grobnice postavljeno je više spomen ploča", opisuje Lajbenšperger Harthajm danas.

Epilog

Na čelu zavoda Harthajm bio je austrijski lekar, psihijatar Rudolf Lonauer, SS oficir. Medicinu je studirao u Gracu po principima eugenike ili "rasne higijene", bio je privržen idejama koje su negovali nacisti i odani nacional-socijalista. Sa svega 33 godine postao je direktor novoosnovanog Zavoda za eutanaziju u Harthajmu gde je u delo sprovodio mračne i bezumne teorije o čistoći rase. Na dan kapitulacije Nemačke, 5. maja 1945. godine, ubio je svoju ženu i decu i izvršio samoubistvo.

Sudbina njegovog zamenika, Georga Rena, koji je takođe bio u Harthajmu od 1940. godine, bila je posve drugačija i slična posleratnom putu većine lekara koji su učestvovali u monstruoznom projektu "T4".

Reno je studirao medicinu u Minhenu i Hajdelbergu i navodno učestvovao u eksperimentima ubijanja ljudi lekovima. Za njega se, takođe, navodi da je u Harthajmu bio zadužen da pušta gas u komore i proverava njegov učinak. Nakon rata, živeo je u nemačkom gradu Ludvigshafenu pod lažnim imenom i radio za jednu farmaceutsku kuću.

Izveden je na suđenje tek šezdesetih godina prošlog veka, ali je 1975. suđenje prekinuto zbog njegovog zdravstvenog stanja i objašnjenja da ne može da izdrži suđenje. Umro je 1997. godine tvrdeći da se ne oseća krivim.

Poput Rena, brojni lekari koji su učestvovali u masovnim ubistvima pod šifrom "T4", vršili medicinske eksperimente nad logorašima i za potrebe nacista ispitivali koji je način ubijanja najefikasniji, nikada nisu osuđeni. Kako se navodi u monografiji Zečevića i Ćirićeve, od 38 lekara optuženih u Nemačkoj za učešće u programu "T4", 17 uopšte nije procesuirano, dvoje je oslobođeno u sudskom procesu, troje su amnestirani, za dvoje nije izrečena kazna jer je suđenje prekinuto, petoro je osuđeno na vremenske kazne i svi su oslobođeni pre njihovog isteka, jedan je izbegao suđenje bekstvom u Egipat.

Samo četvoro je osuđeno na višegodišnji zatvor, jedan je osuđen na vremensku kaznu, a troje je izvršilo samoubistvo.   

Doktoru Lonaueru 5. maja 1945. godine srušio se čitav njegov svet, onaj neljudski, izopačeni u kojem je verovao da je pripadnik više rase. Doktor Reno odlučio je da okuša sreću u vrlom novom svetu "denacifikovane" Nemačke.

Umro je u 90. godini života.