Srbija i Balkan
Promenili se i ljudi i vreme: U Crvskom, na kraju Peštera, tek jutros pao prvi sneg
Mi ovo i ne računamo u sneg. Ovde se računa da je pao sneg kad napada metar ili metar i po, kad okrene mećava, kad se oko sela naprave smetovi od po par metara, pa se prst pred okom ne vidi, javlja danas sa Peštera Radoje Kuč iz sela Doliće
Nad selo Crvsko koje je na samom kraju Pešterske visoravni, odozdo od Đalovića klisure, nadvile se crnogorske planine. Sa brda iznad poslednjih kuća, vide se već obeleli vrhovi, naređani kao zupci ručne testere koju u ovim krajevima zovu – kladara.
Tek centimetar snega zabeleo je livade i proplanke, a pravu zimu tek čekaju.
Nad zupcima, u rano novembarsko popodne, vise tek dva – tri bela oblaka kroz koje se probijaju sunčevi zraci, pa vrhovi pod njima čas sinu snežnom belinom, a čas kasnije oni se oblaci spuste, zapnu za zupce, smrači se čitav horizont, pa se učini da će za tili čas zavesa od kiše, oluja, stići i do Crvskog i ugasiti toplo jesenje sunce nad seocetom.
Pozni novembarski dan meštanin Novica Jelić provodi u kotaru i oko štale, tek u džemperu i nekoj tankoj jaknici. Ovde da pomeri vrljiku, onde da grabuljama ograbi oko stoga sena, tamo da zakuje ekser, ovde da utvrdi ogradu, sve jednim okom nadgledajući stado goveda i ovaca koje je u pristranku pod kotarom.
Sredina je novembra uveliko a na Pešteru još nema ozbiljnog snega, čak ni ozbiljnijeg mraza niti jutarnjih slana.
"Promenili se ljudi, promenilo se vreme, ništa više nije kao što je bilo", veli Novica više za sebe.
Kaže, odavno ovakva jesen nije bila ne Pešteru. Lepa, topla, bez snega, bez jesenjih oluja. Priseća se, možda 1987. ili 1988. pa sad.
"Meni je 60 godina, što za Pešter i nisu neke godine, pozna mladost, reklo bi se, a dobro pamtim sedamdesete i osamdesete godine, sneg bi pao o Pokrovu, polovinom oktobra, i ne bi kopnio sve do Đurđevdana. Dešavalo se da ga o Đurđevdanu bude do pojasa gore iznad sela", veli Novica.
U pustom sokaku iznad kuća Jelića, oivičenom trulim crnim vrljikama i parmacima, i štalama pokrivenim slamom, s vremena na vreme pripeče kao da Aranđelovdan nije za koji dan.
"Ovo ti je danas 'vako, santimetar dva snega, malo je zahladilo, kako će biti sjutra, viđećemo... Pešter je ovo, do ujutru ovde može da napada po metra snega", kaže mi Novica.
"Što se nas tiče, mi smo spremni. Nabavio sam još pre koju nedelju dana brašna, 12 džakova po 25 kila, četiri džaka soli, 30 – 40 kila šećera, 30-tak litara ulja i još koječega. Privukli smo kući i drva da može biti dogodine do ovo doba, obezbedili seno i hranu za stoku... Zapamtili smo mi ovde snegova i snegova, i 1981, i 2012. i 2017. i pre toga, po dva metra napada, smetovi po nekoliko metara oko sela. Jeste lepa jesen, ali, ne damo se zavarati. Ovde zima mora da istera svoje, ako ne u novembru, onda u aprilu", kaže Novica.
Začudo, priča, iako je polovina novembra prošla, ni list još nije spao sa šume. Danas oko podne, progrejalo je nad Pešterom i sunce, u pristrancima u prisoju sneg se za čas otopio, gore plavo nebo i Sunce, dole, zašarenila se jesen. Kao da je neki nebeski slikar po čitavom predelu prosuo kante pune toplih, jesenjih boja, pa je jedan breg sav crven, drugi žut, treći oker boje, četvrti zelen, peti plavičast... Malo dalje, osojna strana brežuljka pod snegom.
Sunce je, svoj toj divljoj, nevinoj, rajskoj igri boja, davalo poseban pečat. Čas je palilo krošnje trešanja, pa su one sijale nekim nezemaljskim sjajem, čas je niskim senkama od kleka i glogova četvrtalo livade, zracima preko potoka pravilo mostove...
Novica zna da je trenutak jesenje "ljepote" u Crvskom prolazan.
"Ovo što sad vidiš, ovo ti je prolazno, snijeg i led, i zima nas čekaju... Otvorim vrata od kuće, tek ih odškrinem, ono namete pun hodnik snijega...", veli Novica.
Pod kućama i iznad kuća Jelića bolno pusto selo. U zaseoku bliže Giljevi neće zazimiti njih tek dvadesetak. Odozgo, sa kose, vide se krovovi kuća pod salonitom i štala pokrivenih slamom. Od dugih kiša slama na štalama pocrnela, na nekim mestima se isprolamala, vire rogovi ko kosti na plećima, pa su u sveopštoj igri boja i sunca oko sela, samo kuće meštana štrčale u nebo svojom više crnom no sivom bojom...
"Ne tako davno, škola u Crvskom imala je 100 đaka, u selu bilo 80 živih kuća, više od 500 duša. Ovde je nekad u ovo doba godine sve vrvilo od naroda. Gledaj sad, niđe žive duše... Više kuća u selu imamo no živa naroda... Samo kurjaci i lisice...", kaže mi Novica.
Zalegla nad selo tišina... Ama, da se ker čuje da zalaje... Tamo brvnara, na vratima katanac, ovde podrum i na podrumu katanac. Na zidu, pod strehom vise dva teljiga, malo dalje slomljen jaram... Iznad jarma drvena kola, ko zna od kad nisu pomerena sa mesta...
Dole u selu, pod bregom, nema više starog Mlađa. Tek nedavno saznao sam da je umro, upokojio se starac. Jednom davno, ima tome 20 i kusur godina, čitav jedan dan lutali smo praznim selom, Mlađo mi pričao, ja zapisivao.
"Nekad, e, nekad... 'Vako pred jesen, pjesma na sve strane... Sad, prođe nekad zimi i po mjesec i jače da ne vidim iksana sa strane... Nemaš sa kim riječ progovoriti, slušam po svu noć kako vuci zavijaju oko pragova... Nekad je nas šestoro braće ovde življelo, sad ja ost'o sam...", sećam se i dan danas Mlađovih reči zabeleženih tada.
Popodne, dok je Sunce padalo ka onim zupcima i pravilo sliku kao da iza horizonta nema više ničega, kao da je tu kraj sveta, sedeli smo, pamtim dobro, za gostinskim stolom u Mlađovoj brvnari. Nije mi dao da krenem ka Sjenici, pomalo me i prekorio, kaže, "sjedi još malo, nikud nećeš zakasniti, a i nećeš u Sjenicu pješke nego ćeš kolima, ima svijetla pa se malo pritrpi, da riječ progovorimo".
I progovorili smo, ja sam posle otišao, Mlađo uzjahao konja i nestao gore ka planini, i posle toga nisam ga više ni video niti ga sreo utorkom, kad je u Karajukića Bunarima pazarni dan.
Jelići u Crvskom ove godine zazimili 26 goveda i 80-tak ovaca. Novica mislio da on i brat nešto stoke prodaju, ali, jesenas teško ide prodaja. Da daju u bescenje ne mogu.
"Valja to gledati zimus, dževapiti, polagati, čistiti, musti, čistiti prtine, kotare, unositi sijeno u štalu", veli Novica, hukne, pogleda ka crnogorskim planinama i crnom oblaku koji se u međuvremenu zakačio za jedan od zubaca i koji nas je gledao otud, sa visine.
Primakne se veče, sukne severac odozgo od Giljeve.
"Dođi ti u Crvsko za koji dan, kad padne sneg i kad zaustudi, da vidiš šta je Pešter", rekao mi je Novica pre nego što smo se pozdravili.
