Srbija i Balkan
Albansko prisvajanje srpskog nasleđa: Kako su Dečani postali "kosovski" manastir?
Sve češće se u medijima na albanskom mogu čitati tekstovi u kojima se prisvajaju Dečani, Pećka Patrijaršija, Gračanica, Bogorodica Ljeviška...
Činjenice govore da na KiM nema "kosovskog" nasleđa, a da tragovi albanske kulture nisu stariji od 150 godina, i to predstavlja vrlo "osetljivu" društveno-političku temu, posebno u skorijem periodu, posle jednostrano proglašene nezavisnosti, u onim krugovima koji vatreno zastupaju tezu o Albancima kao autohtonom i najstarijem narodu na ovom prostoru, piše "Kosovo onlajn".
U pokušaju da nadoknade nedostatak opipljivih materijalnih dokaza o starosedelačkom statusu i značaju na kosovskom tlu, danas čak i najliberalniji Albanci iz intelektualnih krugova bez ustezanja svojataju srpsko duhovno nasleđe na Kosovu i Metohiji.
Tvrde da je ono zapravo "albansko", ili makar "kosovsko". Tako se sve češće u medijima na albanskom mogu čitati tekstovi u kojima se prisvajaju Dečani, Pećka Patrijaršija, Gračanica, Bogorodica Ljeviška...
Lokalno udruženje istoričara "Ali Hadri" tako je već više puta iznelo sa naučne strane potpuno neutemeljenu tvrdnju, da je manastir Visoki Dečani zapravo bogomolja pravoslavnih Albanaca, koju su "uzurpirali srpski okupatori još u srednjem veku".
Istovremeno, i predstavnici pojedinih zapadnih država sve otvorenije i vrlo neodgovorno nameću tezu o postojanju "kosovske" kulturne baštine, u nameri da valjda potvrde razloge projekta kosovske državnosti, ne mare mnogo za istinu.
Tako se "kosovizacijom" manastira Srpske pravoslavne crkve pre dva dana bavio i ambasador Jern Rode, na čelu delegacije nemačkih zvaničnika prilikom posete Dečanima. Sastali su se sa igumanom manastira Savom Janjićem, a Rode je zatim na Fejsbuku napisao: "Danas smo zaključili konferenciju nemačkih ambasadora regiona nezaboravnom posetom kosovskom manastiru koji se nalazi na listi Unesko".
Konstruisanje prošlosti u cilju politike
Poseta nemačkih predstavnika Visokim Dečanima dogodila se samo nekoliko dana posle teškog diplomatskog gafa, kada je izmešten spomenik srpskim vojnicima stradalim u Prvom svetskom ratu, na srpskom pravoslavnom groblju u Prištini, i to na inicijativu francuske i nemačke ambasade.
O tome zašto na KiM nema tragova albanske kulture starijih od 150 godina i o kakvom pokušaju falsifikovanja istorijskih činjenica se ovde radi, za "Kosovo onlajn" objašnjava akademik Slavenko Terzić, istoričar i diplomata kome je srpsko kulturno nasleđe na jugu Srbije uža specijalnost tokom čitave naučne karijere.
"Teze o prošlosti Kosova i Metohije (kao središnjeg dela Stare Srbije) koje se mogu pročitati ili čuti u albanskoj sredini na Kosovu i Metohiji u najmanju ruku nemaju nikakve veze sa naukom i više liče na neku političku bajku. Izmišlja se i konstruiše prošlost ove oblasti, da bi se potkrepili savremeni politički projekti. Nastojanje da se bogata i u svetu poznata srpska kulturna baština predstavi kao 'kosovska' liči na pojavu koju je Žan Bodrijar nazvao 'integritizam praznine'", navodi Terzić.
On ističe da je u evropskoj naučnoj istoriografiji opšte poznato da Srbi na Kosovu i Metohiji žive neprekinuto najmanje 14 vekova.
"Sve do osmanskih osvajanja, Albanci se u izvorima pominju u vrlo malom procentu samo na obodu Metohije, prema Albaniji. Nemački istoričar Peter Bartl u svojoj knjizi Albanci – od srednjeg veka do danas (na nemačkom), objavljenoj 1995. godine u Regenzburgu i Minhenu konstatuje: 'Slika koju albanska nauka stvara o sopstvenoj istoriji je pojednostavljena, nekritička i iskonstruisana. Jezičkih dokaza o ilirsko-albanskoj srodnosti gotovo da i nema'. Nemački istoričar starije generacije Georg Štatmiler tvrdi da je oblast reke Mat, po svojoj prirodnoj zatvorenosti 'reliktna oblast' Albanaca. Nesporno je da istorijsku granicu između Srba i Albanaca čini reka Drim (Veliki Drim) u današnjoj Severnoj Albaniji, o čemu svedoče mnogi izvori, pored ostalog i karta Đakoma Kantelija da Vinjole objavljena u Rimu 1689. godine", ukazuje akademik Terzić.
Još uverljivija su u tom smislu, nastavlja Terzić, svedočenja barskog nadbiskupa Vićentija Zmajevića, koga je papa Kliment XI na predlog Kongregacije za propagandu vere imenovao 1704. godine za apostolskog komesara za Srbiju i Albaniju.
Albanci osvajali "novi svet"
"Nadbiskup Zmajević u svom izveštaju iz 1707. godine, u kome Srbiju naziva u osnovi šizmatičkom zemljom, piše da Srbija ide na jugu do Drima koji je granica između Srbije i Arbanije, dijeceze dračke, lješke i Sope. Glavna mesta u Srbiji su, po Zmajeviću, Beograd, Smederevo, Niš, Skoplje, Prokuplje, Novo Brdo, Priština, Trepča, Prizren i Peć i tvrđave Kačanik, Tetovo, Janjevo, Vučitrn, Mitrovica, Đakovica i Novi Pazar. Da su Albanci bili masovnije naseljeni u ovim oblastima morali bi da ostave bilo kakve tragove, a njih nema. Kako ističu neki istraživači na čitavom Kosovu nema ni jednog jedinog izvornog naziva mesta na albanskom. Nazivi su prosto prevedeni sa srpskog", objašnjava Terzić.
On ističe i to da mnogi strani izvori potvrđuju izvesnu sistematičnost i neospornu nasilnost albanske kolonizacije ovog dela Srbije.
"Austrijanac dr Malte Olševski u knjizi Rat za Kosovo o tome piše sledeće: 'Široke i bogate ravnice na istoku mamile su. Albanci su se osećali kao konkvistadori. Krenuli su da osvoje novi svet. Kosovo je bilo njihova Amerika'. Uostalom, skoro svi spomenici islamske kulture na Kosovu i Metohiji su deo spomeničkog nasleđa Osmanskog carstva. Isključivo albanskim spomenicima se jedino mogu smatrati kule, tvrđave sa puškarnicama", navodi akademik Terzić.
"Problem" kulturnog nasleđa Kosova, međutim, vuče korene još iz vremena komunističke Jugoslavije, o tome svedoči i jedan od najistaknutijih albanskih intelektualaca Škeljzen Maljići, u knjizi "Kosovo i raspad Jugoslavije". Maljići je u periodu od 1967. do 1982. godine živeo i radio u Beogradu, a u svom podsećanju na to vreme imao je primedbe na srpske komuniste, iako njima KiM nikada nije bilo visoko na listi nacionalnih prioriteta.
"Srpski nacionalisti iz Saveza komunista, dakle iz tadašnje vlasti, zahtevali su da se zapečati dokaz da Albanci nisu autohtoni u krajevima gde danas žive, već da su došljaci, konkretno sa istočnih delova Balkana, iz Trakije. Štaviše, implicitno i bez verifikovanih istoriografskih argumenata, sugerisalo se da se seoba proto-albanskih plemena iz Trakije dogodila nakon dolaska Slovena i Srba na Balkan, tako da je ispadalo da su Srbi najstariji i najautohtoniji narod na Kosovu. Kada se tome doda i insistiranje da su Srbi iz srednjeg veka sačuvali više istorijskih dokumenata, kulturnih i verskih spomenika, vodilo je do zaključka da tapija nad Kosovom pripada samo Srbima, da je Kosovo bilo i da večno treba da ostane srpska imovina", piše između ostalog Maljići.
Dramatične promene posle Berlinskog kongresa
U istoj knjizi, međutim, Maljići govori i kako je u jednom periodu u mladosti radio i na održavanju freski "u srpskim manastirima", pa navodi Studenicu i još nekoliko u kojima je zarađivao za život.
Ono što Maljići kao dobar poznavalac srpsko-albanskih odnosa, poput drugih istaknutih albanskih intelektualaca liberalnih svetonazora, ne uzima u obzir kada govori o srpskim i albanskim tragovima na KiM, to su turski popisi stanovništva u vreme osmanske vlasti. U onom iz 1455. godine, na primer, stoji da je na celom KiM bilo samo 30-ak albanskih domaćinstava.
Treba podsetiti da ključni i prelomni trenutak u etničkoj dominaciji Albanaca na KiM nastaje tek u drugoj polovini 19. veka, a naročito nakon priznanja Srbije i Crne Gore na Berlinskom kongresu 1878, kada Turska i Austrougarska shvataju da će se dve srpske države vratiti Kosovu kao svojoj zavetnoj zemlji i kulturnom modelu.
Do nedavno se i na sajtu američke CIA mogao naći podatak da su do zadnjih decenija 19. veka Srbi etnička većina na Kosovu, a u tom periodu pod pritiskom i nasiljem koje trpe od strane ekstremnih predstavnika albanskih plemena nastaje najdramatičnija seoba srpskog stanovništva. Nešto slično, Srbima se dogodilo i posle 1999. i ulaska međunarodnih snaga sa albanskom paravojskom na KiM.
Nastavlja se uporedo i borba za kulturno nasleđe na KiM. Nedavni ponovni izbor Srbije u Izvršni savet Uneska, osim što je potvrda njenog ugleda u ovoj organizaciji, biće dodatni oslonac Srbiji u nastavku borbe protiv pokušaja Kosova da postane član agencije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu. Takođe, prisustvo u ovom telu Uneska značajno je i zbog neskrivenih namera Prištine da srpsku kulturnu baštinu na KiM prevede u "kosovsku".
Na Kosovu i Metohiji postoji srpsko, osmansko i albansko kulturno i duhovno nasleđe. Brojni srpski manastiri i crkve datiraju iz perioda od 13. do 17. veka, neki od njih su i na listi Uneska kao dragulji svetske baštine, dok se tragovi albanske i osmanske kulture često međusobno mešaju, a kao najstarija albanska kulturna zaostavština na Kosovu smatraju se i čuvaju tradicionalne kule za stanovanje iz druge polovine 19. veka.
U svakom slučaju, svi ozbiljniji poznavaoci ove teme ističu, da iako su brojčano danas ubedljiva manjina, Srbi su na prostoru KiM u kulturnom aspektu apsolutna većina i čuvaju svoje kulturno blago za dobrobit celog čovečanstva.
