Srbija i Balkan
Vojvođanska autonomija bez autonomaša: Zašto je vodeća autonomaška stranka ostala ispred Skupštine
LSV je sišla sa sa glavne političke scene, a da mnogi njeni raniji glasači nisu do kraja shvatili šta je stranka zapravo htela
Ostavši ispod izbornog praga za Skupštinu Vojvodine, Liga socijaldemokrata Vojvodine praktično je, 32 godine od osnivanja i posle 20 godina goropadne borbe za nezavisniju, ako baš ne ide za nezavisnu, Vojvodinu, sišla sa glavne političke scene.
Nije joj pomogla ni koalicija sa malobrojnom Demokratskom zajednicom vojvođanskih Mađara, jedinom mađarskom grupom koja je ostala izvan istorijskog sporazuma Srba i vojvođanskih Mađara, i još manjom rusinskom strankom Zajedno za Vojvodinu, pa je osvojila samo 2,31 odsto glasova.
LSV je sišla sa sa glavne političke scene, a da mnogi njeni raniji glasači nisu do kraja shvatili šta je stranka zapravo htela.
Okupljala je i separatiste, i komuniste, Srbe sa osećajem poreklopisne nelagodnosti, jugonostalgičare i titoiste, ali je bila i još nešto što bi samo antropologija mogla da determiniše. Avaj, antropologija se nerado pokreće na poslove bez ozbiljnog uticaja na sadašnjost.
Procenat glasova koji je LSV osvojila u svoj maloj koaliciji nazvanoj "Vojvođani" doslovno je procenat građana u pokrajini kojima je posebnost Vojvodine, a ne osobenost, još uvek neka tema na političkom meniju. Svi ostali, izgleda, misle da je sa autonomijom Vojvodine sve u redu.
Da li je autonomija Vojvodine dovedena u pitanje ako je vodeća autonomaška stranka, ne prešavši izborni prag za Skupštinu Vojvodine, sišla sa glavne političke scene? Nije, samo je vraćena u funkciju servisiranja interesa regiona sa specifičnim osobenostima. Ne posebnostima, kako je stranka zagovarala, već osobenostima, što su dve potpuno različite stvari iako na prvi pogled ova dva pojma zvuče sinonimno.
Naime, LSV je doživljavla autonomiju Vojvodine kao instituciju koja ne može opstati ako ne oseća neutaživu glad za državnim funkcijama. Zato se stranka, od osnivanja 1990. godine, rastrčala u potrazi za posebnostima Vojvodine kako bi pratila proždrljivost autonomije koju je sama tako zamislila. Sve bi to moglo da ostane u domenu rekreativnih aktivnosti malaksalog jugoslovenstva, da se njeno komunističko nije prometnulo u antisrpsko i da nije preko manjinskih nacionalnih posebnosti pokušala da sve što je nesrpsko suprotstavi srpskom.
Otimanje duša za vojvođansku naciju
Čelnici vojvođanskih partija nacionalnih manjina bez sumnje su od početka podozrevali da ih srpska deca komunizma uvlače u pokušaj stvaranja vojvođanske nacije pretežno od vojvođanskih Srba. Iako bi se vojvođanska nacija stvarala pretežno od Srba, i stoga najviše štete nanela Srbima, i ta manja šteta za nacionalne manjine kroz otimanje njihovih duša delovala bi pogibeljno po njihov opstanak u Vojvodini.
Nedavno preminuli predsednik SVM Ištvan Pastor odigrao je ključnu ulogu u mađarskom izboru nacionalnog opstajanja u prijateljstvu sa Srbima umesto pogibeljne avanture separatizma.
Ipak, izborni rezultat LSV za Skupštinu Vojvodine ne znači da je sada sve zrelo za radikalnu priču o ukidanju autonomije Vojvodine. Loš rezultat autonomaške stranke ukazuje samo da je odbijena njena koncepcija autonomije. Istovremeno, odziv birača i rezultati drugih stranaka na izborima za Skupštinu Vojvodine, pre svega SNS, sami po sebi ukazuju da je autonomija upravo ovakvog sadržaja optimalna za interese građana Vojvodine. Drugim rečima, Vojvodini je potrebna autonomija bez autonomaša.
Autonomija po konceptu LSV, po istraživanjima kojima je ona verovala, dosezala je do podrške od sedam procenata građana Vojvodine. Ako uzmemo da je tako, biće nam teško da u jednoj rečenici objasnimo višestruko veći uticaj ove stranke u prvoj deceniji posle petooktobarskog puča u Beogradu. U borbi za vlast između DS i DSS, ona je od DS uvek dobijala nesrazmerno veći politički uticaj i dozvolu da, uz pomoć autonomaša u samoj DS, pokreće inicijative obogaćivanja sadržaja autonomije i prenosa nadležnosti države na Vojvodinu. LSV je čak bila pribavila ugled teorijskog prvoborca poslepetooktobarskih promena u Vojvodini, protiv koga se ne može polemisati bez da se dobije etiketa ratnog huškača i osamdesetosmaškog nosača gajbi za jogurt.
Kočenje autonomaških kola do 2012.
To su godine u kojima Mađari još nisu bili saglasni da put do pune kulturne autonomije, kojoj su oduvek težili, ne vodi preko teritorijalne. Pitanje je da li su na ovom raspuću i ranim poslepetooktobarskim godinama i mogli da vide ispravno u uslovima miljeničke pozicije autonomaša u DS i prepuštanja Ligi da nosi baklju demokratije u Vojvodini.
Istini za volju, Boris Tadić je, raspet između autonomaškog krila DS u Novom Sadu i pronacionalnog u Beogradu, bio neupotrebljivo spor za entuzijazam u narastanju državnih sadržaja autonomije. Njegov otac još je bio živ, i nije isključeno da je i njegov pogled doprinosio da Boris, dodatno pritisnut u Beogradu zbog autonomaških zahteva u Novom Sadu, izabere kočenje novosadskih inicijativa. I dovuče autonomaška kola do 2012.
LSV je postupno utezala svoj pogled na sadržaj autonomije. Ranih devedesetih godina zagovarala je Vojvodinu sa svojom vojskom i policijom, i njeni aktivisti završavali su predizborne skupove sa "vidimo se na sledećim izborima u nezavisnoj Vojvodini". Ipak, 1999. LSV je, deklaracijom "Vojvodina Republika – Put mira, razvoja i stabilnosti", zahtevala "samo" da Vojvodina bude federalna jedinica sa još pet takvih: Šumadijom, jugoistočnom Srbijom, Gradom Beogradom, Sandžakom i Kosovom. Povratak Vojvodine u položaj definisan ustavom iz 1974. godine, pisalo je u deklaraciji, ne zadovoljava ove zahteve, jer je taj ustav stvoren dok je postojala Jugoslavija kao garant njegovog sprovođenja. Kako je garant upokojen, LSV je zacrtala da se mora preći na uređenje koje, u Evropi neviđenom, buketu posebnosti garantuje zaštitu od velikosrpske dominacije.
Bogova je povazdan, s nekim ću se već nagoditi
U Novom Sadu se i mimo LSV odvijalo veoma kreativno promišljanje o parcelisanju Srbije, ali njegovi nosioci nikada nisu mogli da dobace do podrške glasača koju je LSV imala, pa su birali da preko medija i tribina, neki i preko svojih studenata na katedrama, krune smislenost autonomije koja ne oseća glad za državnim nadležnostima. U kakofoniji ideja o decentralizovanoj Srbiji, kod svih je opstajala jedna suptilna konstanta: osobenosti Vojvodine kao zajednice njenih ljudi uvek su nazivane posebnostima u odnosu na ostatak Srbije. Kvaka je u tome što vojvođanske osobenosti zahtevaju samo adekvatnu afirmaciju u jedinstvenoj državi, a posebnosti ne kriju svoju proždrljivost prema nadležnostima.
Većina ovih veoma aktivnih promislilaca nije bila spremna na aktivizam LSV. Nejaki da se bore za vlast, a dovoljno snažni u antagonizmu prema Srbiji, niti su gubili izbore niti su ih dobijali. Niti su rasli, niti su propadali.
Njihov program bezmalo je opisan u predizbornoj izjavi dr Branislave Kostić iz Vojvođanskog kluba na portalu Autonomija 13. decembra: "Izaći ćemo na izbore i glasati i za crnog đavola samo ne za Vučića. Što bi rekao Balašević, Bogova je povazdan, s nekim ću se već nagoditi. A sa ovima što će doći posle Vučića, valjda ćemo se lakše dogovoriti. Valjda će oni uspostaviti neke institucije, pa da presavijemo tabak i tražimo naša prava".
Na čemu se zasniva strategija budućeg "presavijanja tabaka", kako pravnu borbu za Vojvodinu sa državnim ovlašćenjima naziva ova profesorka marketinga i menadžmenta na FTN u Novom Sadu? Plan je prilično jednostavan: sačekati vlast u Srbiji koja će biti spremna da uvaži zahteve autonomaša da se Međunarodnom sudu pravde u Hagu postavi odgovarajuće pitanje o pravu Vojvodine na nezavisnost. Odgovor, računaju, ne može biti drukčiji nego povoljan.
Odgovor bi trebalo da proiziđe iz, nećete verovati, triju odluka o prisajedinjenju Vojvodine Srbiji: iz odluka Velike narodne skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena Baranje, Bačke i Banata od 25. novembra 1918. o prisajedinjenju Srbiji, Velikog narodnog zbora Hrvata i Srba Sremske županije u Rumi o prisajedinjenju Srbiji od 24. novembra 1918. i Skupštine izaslanika naroda Vojvodine 31. jula 1945. godine o prisajedinjenju Vojvodine Srbiji.
Zašto je "avnojevsko" prisajedinjenje najvažnije
Naime, kako je tzv. Skupština izaslanika naroda Vojvodine od 31. jula 1945. godine hronološki poslednja, ona je, po autonomaškom računu, jedina važeća, jer su prethodne dve njenim usvajanjem automatski poništene. Uz to, računa se, ova odluka je pozdravljena na Trećem zasedanju AVNOJ-a 10. avgusta 1945, čime bi trebalo da jedino ona ima puno pravno dejstvo za sadašnju teritorijalnu organizaciju Srbije. Ako je već tako, onda Vojvodina ima pravo otcepljenja po unutrašnjim granicama Jugoslavije ustanovljenim na ovom zasedanju.
U odbrani najveće važnosti "partizanskog" prisajedinjenja Vojvodine Srbiji, poslanik LSV u Skupštini Vojvodine Branislav Bogaroški je 2013. dobio dug aplauz kada je pozvao u pomoć i svečani govor tadašnjeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića na proslavi prisajedinjenja. Nikolić je tada doslovno rekao: "Danas slavimo dva prisajedinjenja Vojvodine Srbiji. Prvo, koje je izvršeno odlukom Velike narodne skupštine 25. novembra 1918. godine, i drugo, koje je izvršeno 31. jula 1945. godine, odlukom Skupštine izaslanika naroda Vojvodine, kada joj je vraćeno divno ime Vojvodina". Vidite, rekao je Bogoroški, da i predsednik Srbije smatra važećom odluku o prisajedinjenju iz 1945.
Nespretna izjava tadašnjeg predsednika Srbije, koja se čoveku omakla u želji da podvuče dubinu jedinstva države, nema nikakvu pravnu vrednost. Istoričar Drago Njegovan iz Fonda Slobodana Jovanovića podseća da je saziv tzv. Skupštine izaslanika naroda Vojvodine diktirala Komunistička partija Jugoslavije, te "izaslanici svih naroda Vojvodine" nigde nisu ni birani na osnovu bilo kog izbornog zakona.
Osim toga je opšte poznato da su i u Kraljevini Jugoslaviji, a i kasnije u SFRJ, Mađari, Slovaci, Rumuni, Rusini i drugi uživali status nacionalnih manjina, ne i naroda. Takođe je opštepoznato da međunarodno pravo nije priznalo rezultate okupatorske politike nacističkih sila, tako da je posle Drugog svetskog rata sve moralo da se vrati u pređašnje stanje. Pa i prisajedinjenje Vojvodine Srbiji iz 1918. godine.
Neuspeh LSV da, kao vodeća autonomaška stranka, prekorači izborni prag za Skupštinu Vojvodine, ukazuje ne samo da je stranka izgubila vidljivost odlaskom medijski vazda vidljivog Nenada Čanka sa čelne funkcije, nego da je, posle 32 godine nemoći ostvarenja programa, njen neveliki ali verni deo biračkog tela promenio uverenja o političkim prioritetima Vojvodine. To, međutim, ne mora da ostane trajno. Autonomaši nastali od privilegovanog ešalona Saveza komunista Vojvodine i njihovi politički potomci, misle da se Balaševićeva "Bogova je povazdan, s nekim ću se već nagoditi" odnosi baš na očekivanje boga koji će rasparačavanju Srbije dati novi polet.
