To je flaga Karadaga: Ko je oklevetao trobojku u Crnoj Gori?

Biti barjaktar oduvek je bila čast, jer je njegova sveta dužnost da čuva obeležje zemlje čak i po cenu života. Kada bi barjaktar stradao, odbranu zastave preuzeo bi drugi vojnik, jer je izuzetan čin poniženja da zastava padne u neprijateljske ruke.

Retko ko bi se odrekao svoje zastave bez borbe, a jedini do sad zabeležen primer u 21. veku da se neko odriče svoje zastave i proglašava je za neprijateljsku dešava se ovih dana u Podgorici.

Kako je moguće da se neko odrekne narodnog simbola i proglasi ga za neprijateljski?

U ratu sa svojim identitetom

Nedavno isticanje trobojke, narodne zastave iz doba dinastije Petrović-Njegoš, u kabinetu predsednika Skupštine Crne Gore Andrije Mandića probudilo je stare duhove u Podgorici, pa se tokom jučerašnje skupštinske sednice više raspravljalo o pradedovima, nego o elektronskim komunikacijama.

Još od 2004. godine, kada je napravljena nova državna zastava, zastava Kraljevine Crne Gore proterana je iz svoje kuće, a svaki vid njenog isticanja smatra se čak i udarom na državnost.

Čije su naše srpske zastave (i čiji su naši Crnogorci)

Iako je još u Ustavu Knjaževine Crne Gore iz 1905. zabeleženo da su narodne boje "crvena, plavetna i bijela", ove boje su danas prokažene, jer previše podsećaju na srpsku, ili još "gore" – rusku zastavu.

Zbog ovog člana ustava u jednom trenutku skupštinska rasprava je prerasla u prepiranje o nijansama na zastavi iz Mandićevog kabineta, pa se dovodila u pitanje razlika između "plavetne" i plave, a na stručnosti za boje poslanicima bi pozavideli čak i profesori likovnih akademija.

Još 1913. godine u pesmi posvećenoj povodom oslobođenja Peći, Đuro Vukićević piše da je crnogorska vojska nosila trobojku.

Stihovi o trobojnoj "flagi" sa belim orlom, kao i da je to zastava Karadaga, turskog naziva za Crnu Goru, koji zna "Arnaultuk c'jeli", odnosno sav albanski narod, objavljeni su tada u "Cetinjskom Vjesniku".

Vezanost kralja Nikole Petrovića za trobojku i juče se potegla, pa se prepiralo i o tome kako je crnogorski vladar sahranjen u San Remu.

U "Glasu Crnogoraca" iz 1921. do tančina je opisan pogreb, te da je poslednju molitvu nad odrom crnogorskog kralja u francuskom Kap Antibu očitao ruski sveštenik, a da je kovčeg prekriven narodnom zastavom, tj. trobojkom.

Da je kralj Nikola tako sahranjen i u San Remu u ruskoj crkvi, svedoči i snimak kada su njegov, i grob njegove supruge kraljice Milene, otvoreni 1989. godine.

Iako je ostavio zaveštanje da ga sunarodnici u zemlju vrate kad bude oslobođena, na Cetinje se vratio u njemu mrsku Jugoslaviju, tada u formi SFRJ 1989. godine.

Tek tada, na tlu Crne Gore, presvučen je u crvenu zastavu, takozvani alaj-barjak, vojnu zastavu sa belim dvoglavim orlom i zlatnim lavom, što nije bila želja kralja Nikole, već odluka onih koji su ga nadživeli.

Iako bi neki danas žarko želeli da se odreknu trobojke, ona je toliko ukorenjena u istoriji Crne Gore da je duže ona bila obeležje zemlje nego današnji alaj-barjak.

Čuvena britanska enciklopedija Britanika pojam zastave Crne Gore opisuje rečima: nezavisnost Crne Gore priznata je 1878. i te godine Crna Gora je usvojila horizontalnu crveno-plavu-belu trobojku Srbije za svoju državnu zastavu. Njene panslovenske boje inspirisane su ruskom zastavom.

Tokom Drugog svetskog rata, pod okupacijom Italije ponovo se u Crnoj Gori vijorila crveno-plavo-bela trobojka od jula 1941. do novembra 1943. piše "Britanika".

Da je nemoguće izbaciti trobojku iz istorije Crne Gore danas se vidi i po simbolima vojske. Malo ko zna da se trobojka nalazi u insignijama Vojske Crne Gore, među svim drugim istorijskim zastavama, tamo gde joj, sasvim zasluženo, i pripada mesto.