Znamo li za koga glasamo: Kako je EU pretvorila srpsku politiku u pijacu

Na poziv potpredsednika Srpske napredne stranke i kandidata za gradonačelnika liste "Beograd ne sme da stane" Aleksandra Šapića upućen listi "Mi-Glas iz naroda" na razgovore o potencijalnoj saradnji na nivou Grada Beograda, iz ove liste stigla su dva odgovora.

Jedan jasan i otresit, da "Mi-Glas iz naroda" ponavlja svoj stav da neće ulaziti u koaliciju ni sa kim. I drugi nešto neodređeniji iz pokreta "Nema nazad, iza je Srbija", čiji je član Aleksandar Jerković bio nosilac liste "Mi" na beogradskim izborima, da se nadaju da će njihovi koalicioni partneri iz udruženja "Mi" prihvatiti poziv na zajednički sastanak na kojem će razmeniti mišljenja po pitanju odluka koje se tiču beogradskih izbora.

Postoji, dakle, mogućnost da dođe do razmimoilaženja stavova između liste "Mi-Glas iz naroda" i onih koji su je predstavljali na nivou Beograda jer za prve je stav oko koalicija jasan, dok ga drugi i dalje vide kao temu o kojoj se može dogovarati.

Rasplet možda i nije toliko sudbonosan, koliko činjenica da se gotovo posle svakih izbora pitamo za koga smo glasali i da je to postao sistemski problem jer zahvaljujući glasovima koje su birači dali određenoj listi, političkom programu ili političkim liderima neki odbornik sa te liste dobio je pravo da slobodno raspolaže svojim mandatom. Iako za njega niko nije glasao.

Možda znate za onu šaljivu fotografiju na kojoj dva putara stoje pored tek izlivenog asfalta, okruženi teškim mašinama, radi se punom parom, i jedan pita drugoga: "Veruješ li ti u život posle izbora?"

Šapić poziva "Mi - Glas iz naroda" u gradsku vlast: Kako je odgovorila Nestorovićeva lista

To je onaj misteriozni period u kojem je teško zadržati veru jer tada počinje politička trgovina, a jednu smo ozakonili na insistiranje Evropske unije: ukidanje blanko ostavki i uvođenje slobodnih mandata poslanika.

Blanko ostavke podrazumevale su princip da su stranke vlasnici mandata i da mogu da aktiviraju ostavku poslanika u svakom trenutku, ali takva postavka stvari za Evropsku uniju bila je nedopustiva i predstavljala je čak i prepreku na putu evropskih integracija naše zemlje. Jednu u dugačkom nizu, koju je većina danas i zaboravila u trenutku kada se kao uslov pristupanja postavlja odricanje od dela teritorije – Kosova i Metohije.

U svakom slučaju, na tadašnji izričit zahtev Evropske unije, sa obrazloženjem da političke partije ne smeju da gospodare nad poslanicima, Skupština Srbije izmenila je 2011. godine Zakon o izboru narodnih poslanika i ukinula praksu blanko ostavki, što je bio jedan od uslova za dobijanje pozitivnog mišljenja Evropske komisije za sticanje statusa kandidata za članstvo u EU.

I od tada se pitamo za koga glasamo i ko su ljudi koji sada mogu da raspolažu poslaničkim mandatima kako im je volja. Ko je za njih glasao i kakav politički program zastupaju? I imaju li ga uopšte?

Da je naš izborni sistem većinski, onaj u kojem se glasa za pojedinačne kandidate, logika iza ovakvog zahteva iz Brisela bila bi neupitna, ali naš izborni sistem je proporcionalni, glasamo za liste, političke stranke i programe. I pojedinci koji su kandidati na toj listi nisu nikakvi samostalni odbornici niti slobodni strelci, već se stavljaju u funkciju određenog političkog programa – onog koji dobija ili ne dobija poverenje birača.

Tako je još jedna tekovina EU postalo to što ne znamo za koga glasamo: onog prvog na listi i možda još nekoliko onih u vrhu liste barem znamo po imenu i prezimenu, a pamtimo im, ko duže ko kraće, i političke izjave i predizborna obećanja.

Ali oni koji se nižu iza njih, a reč je o desetinama imena, predstavljaju pravu misteriju života posle izbora. Ne zato što se radi o nekim sivim eminencijama, jer mi i nismo glasali za njih, već za listu na kojoj se nalaze, već zbog toga što im je na zahtev EU dodeljeno ekskluzivno pravo da trguju svojim mandatima. Da svoju slobodnu volju pretpostave volji birača koji su glasali za određeni politički program.  

Da postoje blanko ostavke, takve stvari ne bi mogle da se dese jer ma koliko Evropskoj uniji nedopustivo zvučalo da su partije vlasnici mandata, dopustite da ukažemo da smo za partije i glasali i naivno ili ne, njima, a ne imenima sa dugačke liste, poklonili svoje poverenje.