Krunski svedok: Zašto su oslobođeni optuženi za ubistvo Ćuruvije

Posle skoro 25 godina od ubistva Slavka Ćuruvije, 10 godina od početka suđenja, dve prvostepene osuđujuće presude na ukupno 100 godina zatvora za optužene, stigla je i konačna presuda po kojoj su okrivljeni za ubistvo Slavka Ćuruvije – Radomir Marković, Milan Radonjić, Miroslav Kurak i Ratko Romić – oslobođeni krivice.

Sud je ovu presudu doneo još u aprilu 2023. godine, ali je javnost iz nepoznatih razloga na njeno objavljivanje čekala skoro deset meseci. Iako je tokom prošlog leta bilo najava da se priprema takva odluka, njeno saopštavanje je u javnosti izazvalo pravu konsternaciju i bujicu reakcija i osuda. Jer odlukom Apelacionog suda u Beogradu da oslobodi optužene u postupku koji se vodio za ubistvo novinara i urednika Slavka Ćuruvije, ugašena je i poslednja nada da se do istine dođe, pa samim tim i zadovolji pravda.

Nema ko se nije oglasio i izneo svoj negativni stav o presudi. Uz porodicu šokiranu "skandaloznom presudom", kako je rekla ćerka Slavka Ćuruvije, i Branku Prpu, nevenčanu Slavkovu suprugu koja je bila sa njim kada je ubijen, za koju je ceo postupak koji je vođen "farsa", razočarana su i udruženja novinara jer je srpsko pravosuđe pokazalo je institucionalnu nemoć. Premijerka Srbije Ana Brnabić je očekivala da će okrivljeni biti osuđeni, dok je ministarka pravde Maja Popović duboko razočarana oslobađajućom presudom.

Čak se povodom oslobađajuće presude oglasio i ambasador SAD Kristofer Hil, naglašavajući da je to bio "tužan dan za novinarstvo". Konačno, organizovan je i protest ispred Apelacionog suda.

Dosije "Ćuran"

Još od prvih informacija o ubistvu, procurilih u javnost odmah posle petooktobarskih promena kada je do medija "niotkuda" stigao dosije "Ćuran" – izveštaj službe o praćenju Slavka Ćuruvije – ceo slučaj prate politizovana fama, (opstruirana) petnaestogodišnja istraga, da bi se sa mrtve tačke krenulo tek 2013. godine kada je uz podršku Aleksandra Vučića, tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade Srbije, formirana nezavisna Komisija za istraživanje ubistva novinara.

Suđenje je počelo u junu 2015, 17 godina nakon Ćuruvijinog ubistva. Specijalni sud u Beogradu je dva puta donosio osuđujuće presude koje je Apelacioni sud poništavao, da bi na kraju sam otvorio glavni pretres i doneo konačnu presudu, jer je prvostepeni sud "prekoračio optužbu, povredio identitet optužbe i presude i nije rešio predmet optužbe".

Kako se navodi u obrazloženju jednoglasne odluke petočlanog veća Apelacioniog suda, ne postoje ni posredni, ni neposredni dokazi koji bi na nesumnjiv način dokazali tvrdnje Tužilaštva za organizovani kriminal – ni da je ubistvo naručio neko iz vrha vlasti Slobodana Miloševića, ni da je taj nalog dat Radomiru Markoviću, čelniku DB-a, koji ga je dalje, prema navodima optužnice, preneo Radonjiću, tada prvom čoveku beogradskog centra DB.

Drugostepeni sud je ispitao svedoke koje prvostepeni nije, ali su se neki od njih izjašnjavali samo o informacijama koje su od nekoga čuli, te je ovaj sud zaključio da su iskazi pojedinih svedoka iz istrage ne samo nepouzdani već i da se ne mogu sa sigurnošću prihvatiti kao istiniti.

Šta stoji u obrazloženju presude

Nisu dokazani, smatra petočlano veće, ni navodi optužnice da je Radonjić dalje preneo ovaj plan Kuraku i Romiću koji su se teretili da kao saizvršioci koji su, navodno, bili na mestu ubistva.

Naročitu je težinu imala činjenica da je Branka Prpa, jedini očevidac ubistva, u istrazi i na suđenju govorila da ni Romić, ni Kurak ne liče na čoveka koga je videla u haustoru u Svetogorskoj ulici, a koji je pucao u Ćuruviju.

Sud je "oborio" i ključni argument optužnice – izveštaje o mobilnoj komunikaciji sa baznih stanica, koji su telefone okrivljenih locirali u blizini mesta ubistva, i koji su zabeležili i da su se okrivljeni učestalo čuli telefonom u to vreme.

Zaključuju i da nije bilo sporno da je Ćuruvija bio kritičar tada aktuelne vlasti, "ali s obzirom na to da je u odnosu na okrivljene doneta oslobađajuća presuda, Sud se nije ni mogao upuštati u motive izvršenja ovog krivičnog dela".

Tužilaštvo može da podigne zahtev za zaštitu zakonitosti (kao vanredni pravni lek), ali i da Vrhovni sud utvrdi da je povređen zakon, presuda ne može da se menja na štetu optuženih, budući da su oni oslobođeni. Zaboravlja se da sud sudi samo na osnovu dokaza koje prezentuje javno tužilaštvo, a koje prikuplja policija.

I tu dolazimo do onog starog pitanja – zašto se pravo i pravda ne poklapaju jer, reći će pravnici, pravo je ono što biva, a pravda ono što bi trebalo da bude. Čak ni najjači dokaz ne može odvesti u zatvor ubicu koji je već pravosnažno oslobođen za taj zločin, zbog načela ne bis in idem ("ne ponovo o istom"). Njegovo postojanje opravdava se razlozima pravičnosti, pravne sigurnosti i zakonitosti, a javlja se kao posledica svojstva pravnosnažnosti sudskih odluka. Eventualno ponovno pokretanje postupka u istoj krivičnoj stvari sprečava se isticanjem prigovora presuđene stvari – res judikata.